IZMEĐU LEGENDE I ZBILJE

Istorija Srbije često je puna priča koje više liče na mitologiju nego na stvarnost. Takva je i priča u kojoj je glavni lik vojvoda Milenko i njegov herojski podvig pri zauzimanju dunavskog ostrvca Ada Kale, koji je bio samo povod u nove pobede. Tu je i priča o prvom srpskom haremu.

 

Priča o haremu srpskog vojvode i nestalom ostrvu na Dunavu, a u enciklopediji, o tom ostrvu, piše, sasvim kratko, ovako: Posle početka Prvog srpskog ustanka 1804, dahije su Dunavom pobegle na ostrvo Ada Kale, kod Kladova. Bećir-paša je naredio lokalnim turskim komadantima da dahije predaju srpskim ustanicima koji su im odsekli glave i odneli u Beograd…

vojvoda milenko

Ipak, za neke se može reći da su, i te kako, istinite i pored svedočanstava koja izgledaju zaista nemoguća. Takvu epizodu predstavlja priča o ostrv(c)u Ada Kale i vojvodi Milenku.

Ada Kale je nekadašnje ostrvo i naselje na Dunavu, blizu Kladova, na rumunskoj strani granice. Bilo je dugačko 1750, a široko 500 metara, a nestalo je pre više od 40 godina. Iako ga je voda progutala kad je izgrađena hidroelektrana „Ðerdap“, ostrvo Ada Kale je i više nego prisutno u istorijskim zapisima.

U vojne svrhe

Stari Rimljani su prvi na ovom ostrvu podigli utvrđenje, a na njegovim temeljima, građena su druga, pa je ono, gotovo uvek, služilo u vojne svrhe. Ada Kale je bila izrazito strateški važna jer je kontrola nad ostvom omogućavala kontrolu plovidbe kroz Ðerdap. Na njemu je 25. jula 1804, za vreme Prvog srpskog ustanka, potera predvođena vojvodom Milenkom Stojkovićem, uhvatila i pogubila četvoricu beogradskih dahija: Aganliju, Kučuk-Aliju, Mula-Jusufa i Fočić-Mehmed-agu.

Ono što je usledilo, više liči na mit nego na istorijsku stvarnost.

Izgubljeno ostrvo

Kad je leta 1804, u vreme misije Bećir-paše, doneta odluka da se pogube turske dahije zbog čije okrutne vladavine je i došlo do nezadovoljstva u narodu, Milenka Stojkovića su srpske i turske vlasti odredile da nad odmetnutim dahijama izvrši presudu.

S družinom od 27 odabranih momaka i 10 momaka koje je odredio Redžep-aga, komandant ostrva Ada Kale, Stojković se uputio ka ostrvu na kojem su se dahije sakrile.

Prerušen, tokom noći, Stojković je otišao kod Redžepovog strica Ibrahima i predao mu pismeno naređenje Bećir-paše i Redžepovo pismo, u kojima objašnjava zašto je došao i ko ga šalje. Preplašen Ibrahim mu je otkrio u kojoj su se kući dahije sakrile i iste noći, između 25. i 26. jula, Milenko ih je napao.

Borba je, navodno, trajala osam sati bez prekida…

Kad su dahije likvidirane i njihove glave, osim Aganlijine, koja je, prilikom pranja, ispuštena u Dunav, donete u Beograd, najpre su predate Redžep-agi, adakalskom komandantu.

Milenko Stojković je tad utvrdio svoju reputaciju neustrašivog junaka što je i u kasnijim bitkama potvrdio – navodno, nijednu bitku nije izgubio, ređao je samo pobede.

Veliki vojnički uspeh Milenko Stojković je doživeo u bici na Ivankovcu, posle čega je buna protiv dahija prerasla u opšti narodni ustanak protiv turske vladavine.

Prvih dana januara 1806, Milenko je s ustanicima prodro u Negotinsku krajinu i zauzeo utvrđen Poreč, na Dunavu, a naredne godine, vodeći teške borbe na Štubiku i borbe na Malajnici, stvarao je uslove da se Rusi 17/18. juna prebace na desnu obalu Dunava.

Bitka za izbavljenje je trajala tri sedmice. Dolazak Karađorđa s pojačanjima, omogućio je da se oslobode opkoljeni Srbi na Štubiku. Posle tog, Milenko Stojković je zajedno s voždom Karađorđem na Velikom ostrvu dočekao ruskog komandanta Mihaela Isajeva. Tu je Karađorđe proglasio Stojkovića za vojvodu.

Legenda o haremu

Kad je osvojio tursko utvrđenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio svoj harem. Sve žene je, pre tog, preveo u pravoslavnu veru.

Posle poraza Turaka u Beogradu 1807, mnoge žene su ostale udovice, a deca siročad. Velik broj njih, živeo je na beogradskim ulicama proseći za opstanak. Srbi su ovim ljudima organizovali prevoz lađama natrag u Tursku, međutim, vojvoda Milenko je lađe sačekao u Poreču, na obali Dunava, gde je imao svoje utvrđenje.

Među putnicima je izabrao najlepše devojke i žene, kojima je „dopunio“ svoj harem. Negde u to vreme, umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kličevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog obor-kneza, Milenom.

Turkinje iz harema su ga služile i dvorile, a često ih je vodio sa sobom i na putovanja.

Prema legendi, kad bi se neke „zasitio“, nalazio joj je muža među svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Istovremeno, navodno je srpskim nerotkinjama poklanjao decu koju su neke od žena „dovele sa sobom u harem“.

Zapisi iz tog vremena beleže da je ukupan broj žena u njegovom haremu iznosio oko 42.

Ipak, Milenkovi slavni dani nisu dugo potrajali pošto se, posle odbrane Deligrada, samo dve godine kasnije, posvađao s Karađorđem, posle čeg je lišen komande ustaničkom vojskom.

Do 1811, jaz između njih dvojice se dalje produbio jer se Stojković zalagao za ograničenje voždove vrhovne vlasti i decentralizaciju uprave. Stojković je došao u direktan sukob i s Karađorđem i sa starešinama, a kad je odbio da prihvati dužnost Popečitelja inostranih dela, to ga je koštalo progonstva iz Srbije.

Raspustio harem, postao pukovnik

Sukob s Karađorđem, bio je razlog da Milenko pobegne preko svog voljenog Dunava koji mu je doneo toliko slave. Pre nego što je napustio Srbuju, raspustio je harem, ne dozvolivši da bilo koju od žena snađe neizvesna sudbina.

Navodno je svakoj dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav će život voditi.

Stojković je otišao u Rusiju gde je penzionisan u činu pukovnika. Prema nekim pisanim dokumentima Vuka Stefanovića Karadžića, Milenko Stojković je umro u varošici na Krimu, na obali Crnog mora, 1831. godine.

Poseban dodatak

Harem – Harem (arap. حرم) je deo domaćinstva u poligamijskim porodicama, karakterističan za islam. Strogo je zatvoren i dobro čuvan i zaklonjen. U njemu se smeštaju supruge, konkubine i robinje bogatih muslimana koji mogu sebi to da priušte. Carski harem turskih sultana, nalazio se u Topkapi-saraju, palati koja je izgrađena po naređenju velikog Mehmeda Osvajača, sultana koji je osvojio Carigrad 1453. Harem je bio dom svih žena koje su okruživale sultana, i u njemu su vladala posebna pravila. Harem je bio dom sultanove majke ili valide sultanije, brojnih sultanovih žena i konkubina, kao i brojnih sluškinja. Harem su čuvali crni evnusi, a same žene, bile su podeljene u dve velike grupe. Prvu, nižu, činile su sluškinje čiji je posao bio da čiste i služe ostale žene. Sluškinje su bile podeljene na nivoe u zavisnosti od svojih sposobnosti, umeća i staža provedenog u haremu. Privilegovanu klasu, činile su, pored kraljice majke, i sultanove dojilje (koje su, takođe, zauzimala veoma važno mesto u haremu), sultanove konkubine i žene koje su bile birane prema svojoj lepoti i sposobnosti da lepo pevaju, sviraju na nekom instrumentu ili igraju. Kad bi stigle u harem, ove žene bi prvo postale učenice starijih i iskusnijih žena koje bi ih oblačile i spremale za izlazak pred sultana. Ako bi sultan zapazio neku od njih, ta žena bi odmah dobila posebne odaje u kojima bi se spremala za sastanak sa sultanom. Ako bi, posle prve provedene noći sa sultanom, ostala u njegovoj milosti, postajala bi carska konkubina; a ako bi mu podarila sina i taj sin bi bio sultanov prvenac, postajala bi prva žena sultana. Ako bi njen sin nasledio sultana, ona bi, onda, postajala kraljica-majka ili valid-sultanija. Kraljice-majke su imale veoma veliki ugled i uticaj na sultana. Vladavinom Selima II Pijanca, otpočeo je period dug oko 130 godina, poznat kao Sultanat žena, u kom je više žena, tj., valida-sultanija, imalo veoma veliku moć i uticaj na državne poslove. Za razliku od harema u palati Topkapi, koji se zvao, još, i Kuća veselja, stara kraljevska palata na trećem brdu, Eski-saraj, bio je dom, tzv. Kuće-suza, harema u kom su živele žene i deca ranijih sultana. Kad bi sultan umro, sve njegove žene i konkubine, prelazile bi u Kuću-suza sa svom svojom decom koja ne bi nastradala u uobičajenim bratoubilačkim čistkama koje su se dešavale svaki put kad bi došlo do smene na prestolu, i tamo bi ostajale do kraja života. Doduše, neke žene koje nisu stigle da postanu sultanove konkubine, ponekad bi se udavale za osmanske velikodostojnike.

Disciplina u haremu, bila je na veoma visokom nivou. Čuvari harema su fizički kažnjavali svaku ženu koja bi se pokazala neposlušnom. One koje bi bivale više puta kažnjavane i koje bi se pokazale kao nepopravljive, bile bi po direktnom sultanovom naređenju izbačene iz sultanovog harema i poslate u Kuću-suza, a sva imovina bi im bila oduzeta. Ako bi, pak, bile krive za veštičarenje ili drugi prestup slične težine, bile bi ubačene u vreću vezanih ruku i nogu i bačene, tako, u more, tokom noći.

I deo beogradskog Muzeja Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića Karadžiča je u tursko doba bio harem… Jednom, moja malenkost – nekim povodom – bila je unutra: odmah sam zapazio tvrde i guste rešetke na prozorima – da žene ne mogu da pobegnu!

Autori: Newsweek.rs, priređivač

Izvor: Pressonline.rs, Wikipedia

Priredio: Velibor Mihić, baštovan

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.