Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SLEPA PTICA

Njegov život se sasvim izmeni i on se u sebi osećao kao gotova, formirana ptica. Dođe jesen i obuze ga neizdrživa nostalgija.

 

Herši se činilo da se postepeno pretvara u pticu. Fina i nežna skrama zaborava prevuče se preko njegove svesti. Više nije moglo biti govora o mirnom, sređenom, jednoličnom, ali sigurnom životu koji je do tada vodio.

slepa ptica

Misli su mu lutale daleko, daleko, šum ogromnih, razapetih ptičijih krila nosio ga je iznad neograničenih, dubokih provalija, u onaj svet, gde je verovao da mu je od sada otadžbina. Stvari poče da postavlja i posmatra sa tačke gledišta jedne ptice, jer mu um u neku ruku postade sasvim ograničen i sužen. Srećom, sve se ovo nije primećivalo na poslu koji je obavijao u kancelariji, jer je taj posao bio prilično jednostavan i mehanizovan, pa nije zahtevao ulaganje većeg duhovnog napora.

Njegov život se sasvim izmeni i on se u sebi osećao kao gotova, formirana ptica. Dođe jesen i obuze ga neizdrživa nostalgija. Stajao je kraj prozora i gledao duge nizove ptičijih jata kako se probijaju kroz oblake, bežeći od zime, žureći u čvrstom, stabilnom poretku, visoko iznad zemlje.

Herša je drhtao posmatrajući kako mu izmiču ispred očiju. “Ja moram odleteti odavde!” – vikao je on tako očajno, da je njegova jadna žena od nemoći mogla samo da krši ruke. Bespomoćnost njenog muža bila je očigledna i ona je želela da mu pomogne, ali to nije bilo moguće. Primećujući kako vreme neumitno i vrtoglavo protiče, Herša je tražio spoljašnje znake koji bi mu potvrdili da se njegova metamorfoza privodi kraju. Žudeo je da se već jednom pridruži jatu, a bilo je krajnje vreme. Počeli su da duvaju vrlo hladni vetrovi. Ali uzalud je po čitave sate stajao pred ogledalom, na svome telu ne zapazi nikakvu promenu i on vremenom poče da se gadi i svog ljudskog, ljigavog lica i svog nespretnog, velikog tela.

Jedina iskrena uteha, ali žalosna, i jedini ozbiljan razgovor koji je mogao da vodi, bio je razgovor o pticama. Ali njegova žena, jedno jadno, bledo i izmučeno stvorenje, bila je nesposobna da se ushićava, a pored toga nije ni raspolagala bogzna kakvim znanjem o pticama. Heršu obuze najcrnja čamotinja.

Urođeno osećanje pristojnosti sprečavalo ga je da pravi teže ispade u kancelariji. Pa ipak, bilo je trenutaka kada se jedva uzdržavao. Seo bi na sto i pitao svoga kolegu: “Je li, šta biste uradili, kada bi se sutra na poslu mesto mene pojavila jedna ptičurina?” Naravno da na ovako čudna pitanja nije dobijao odgovore. Najviše što je sebi mogao da dopusti bilo je da katkad preskakuće na jednoj nozi. Tada je za trenutak popuštala njegova duševna napetost i on se mirno vraćao poslu.

Posle izvesnog vremena dvosmisienost zastrašujućeg apsurda postade sasvim očigledna. Njegova imenjena ptičija duša bila je osuđena da tamniči u izmorenom čovečijem telu, bez ikakve nade da se jednoga dana može nešto promeniti. Herša je satima stajao kraj prozora, zurio u prostrano, prozračno, kristalno zimsko nebo jadajući se nad svojom sudbinom kao izgubljeno, nemoćno ptiče, kao džinovski, osakaćeni pripadnik jednog velikog jata, koje je davno odletelo, a on ne može za njim.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: