NA PRVI POGLED
Bila je to čista slučajnost. Podigao sam pogled i video nju. Ona mi se nasmešila. Tako je počela naša ljubav na prvi pogled.
Vagon metroa se ljuljuškao. Ona je sedela preko puta mene i smeškala se. Do tada se niko nikad na mene nije tako smeškao.
Znači… To je prava ljubav? Znači… Oproštaj od tihog momačkog života? Znači… Neka bude tako. Da, ali gde ćemo stanovati? Kod mene je tesno. Znači… Stanovaćemo kod nje. U sobi će se nalaziti ono najneophodnije. Sto, dve stolice… Gotovo da zaboravim najglavnije: televizor. A gde ćemo ga postaviti? No dobro, o tome ćemo kasnije razmišljati. Šta ono još? Široka sofa… To bi bilo uglavnom sve.
Koga pozvati na svadbu? Imam dosta rođaka, a ona ih ima verovatno više. Znači svadbu ćemo obaviti bez rođaka. Zvaćemo samo prijatelje. Računam… ima ih više od četrdeset. Sašu ću izostaviti jer navija za „Dinamo“. Lenka i Lida jedu mnogo. Grigorijev se opija…
Posle svega počinje normalan porodični život. Uveče ćemo gledati televizijski program. Subotom ćemo ići u bioskop, a nedeljom kod moje mame na ručak. Ona će nam se radovati. U poslednje vreme me stalno grdi: „Kad ćeš se već jednom oženiti?“
Ako budemo imali sina, daćemo mu ime Ženja – u čast Jevtušenka, a ukoliko bude devojčica, zvaćemo je Dunja u čast moje šefovice. A ako budu blizanci? To nam se valjda neće desiti. Konačno ko to može da zna…
To bi bilo sve. A ne, pa mi se još i ne poznajemo. To je obična formalnost. Glavno je da se volimo. Osmeh na prvi pogled mi je rekao sve. Kako da počnem? „Dozvolite mi da vam se predstavim!“ – ovo je prosto i zastarelo. Tako rade svi. A da. Upitaću je: „Zašto mi se smejete?“ Ona će spustiti pogled i ja ću u njenim očima pročitati: „Zato što…“ i sve će biti na svom mestu…
Ustao sam i napravio prvi korak u novi život:
– Devojko, zašto se smeškate?
Ona se smejala sve jače:
– Zato što imate nešto crno na nosu! – odgovorila je.