RAZGOVOR S POVODOM
Ima jedan svet sačinjen od reči i rečenica koje znaju da nasmeju, zabole, probude maštu i radoznalost, gde su obrti neočekivani, igre rečima nestvarne, metafore maštovite… Taj svet stvara pisac Goran Lazović, koji je, nedavno, objavio svoj novi „možda roman“ – Ljudi i gradovi.
Jedinstvena knjiga i njen pisac, redak među retkima, svoj i drugačiji, otkriva svet koji isčezava oličen u živom susretu i toploj ljudskoj reči, emocijama prema svemu što susretne na svom putu.
Razgovor sa piscem, gos. Lazovićem, ulazak je u jednu drugu dimenziju, toplinu pričanja i reči, gde smo saznali i ono što nismo očekivali i dobili odgovore na pitanja koja nismo postavili. Na ono što on uspeva da otkrije, pronikne, dobije, domašta, sažme i napiše ne može se ostati ravnodušan.
Višegodišnja putovanja od Mongolije, Istambula i Sibira preko Pariza, Praga, Venecije pa sve do Bajkalskog jezera, iznjedrila su knjigu od skoro hiljadu strana u formi putopisno-poetske proze. Njen autor kaže: – Dobro je što ovo nije klasičan roman, za tu vrstu literature ovo vreme nema vremena.Sad napisati i objaviti knjigu od skoro hiljadu strana ravno je pokušaju samoubistva.
U knjizi se nalaze i Lazovićevi zapisi sa Volge, doživljaji iz sela Borovaja, kao i pisma iz Donjecka, priče o Tičjem polju, Srebrenici, Ugljeviku i moskovskom Božiću, i razgovori sa stotinjak najznačajnijih umetnika ovoga vremena.
Ko je Goran Lazović?
Prevashodno pesnik, potpisnik možda najljubavnijih pesama, njihov kazivač, putopisac, lutalica, neko ko voli ponekad da zaluta u tuđe snove, sabirač starina i majčin sin, sabrat Mike Antića, obilaznik buvljih pijaca i pozorišta, odgajivač jedne rane trešnje, ponekad prijatelj iz aviona, i tek negde na kraju – autor samo dvadesetak knjiga, od kojih neke još čuče ispod nečijih jastuka.
Prevodili su me na mnoge jezike, nagrađivali, pozivali u goste, mene, koji sam se uvek najudobnije osećao u sopstvenoj kući, neretko viđali i tamo gde nikada nisam bio, obično sa ženama koje ne poznajem, u ovoj zemlji gde je hraborost glasno reći da još ima poštenih ljudi, najviše sam dobijao od onih od kojih ništa nisam očekivao.
Pisanje je moj život, isto kao i knjige, i ja sa njima imam odnos kakav imaju carevići i lepe sirotice u ruskim bajkama. Prijatelji su mi ljudi od knjige i istine.
U život su mi ulazili i oni drugi, i neka su, čoveku treba verovati sve dok ne slaže.
Kad ne pišem, najteži sam sebi, mada nisam puno bolji ni kada pišem!
Klonim se polupismenih, jer od nepismenih ne mogu da pobegnem!
Oni idu za mnom, i taman pomislim da sam im utekao, uključim televizor, a oni tamo, u pozi koju samo drugi dnevnik može da izrežira.
Kako je nastala Vaša nova knjiga?
Pisam sam je dugo, i sve više verujem da je započeta od dana kad ni slova nisam znao, ali znam da su snovi preteča moje pismenosti, i srećan sam što ih nisam izneverio.
Oni su me zato možda prvo odveli u Sibir, pravo u tajgu, na -43, gde su me ubeđivali da medved i nije toliko opasan ako uspem da mu uteknem.
Vraćao sam se Sibiru i letom, plovio Bajkalom, peo se na Ajhon, drugovao sa šamanima i Burjatima, i od njih se učio razumevanju vetra i jezika drveća.
Opčinjen Rusijom, otišao sam potom u Mongoliju, a tamo sve nestvarno, od jurti, kamila i sokolova, do oblaka koji se skoro rukom mogu dohvatiti.
I tamo, gde je sve blizu što nije dalje od pet sati hoda, gostili su me rakijom od kobiljeg mleka, živim sirom i pričali o svojim lamama. Jednom me vodili i kod rođaka, da u jurti prisustvujem porođaju jedne žene, čime su hteli da mi ukažu posebnu čast.
Plivao sam u Baltičkom, Crnom, Belom i Azovskom moru, i uputio se onda u Kareliju, stigao na dva sata od Severnog pola, u Pjetrozavodsk, kada je u Beogradu bila adska žega, ja sam tamo skupljao pahulje, a jedno jutro dočekao na vodopadu Kivač.
Naviknut na lepotu i dobre ljude, nisam više ni pokušavao da se zaustavim.
Ređali su se Sergejev Posad, Krasnodar, Rostov na Donu, Donjeck, Sankt Peterburg, Dolgoprudni, Tula, Kaluga, Efanovo, Jasna Poljana, Konstantinovo,Tver, Borovsk, gde sam u tamošnjoj crkvi, koja se nalazi u Partizanskoj ulici, sreo starog Crvenoarmejca. Bio je okićen ordenjem i medaljama. Kad su mu rekli odakle sam, samo je zaplakao.
Otkud tolika opčinjenost Rusijom?
Rusija mi više liči na bajku nego na zemlju. Ima ona i svojih mana ali na njima najviše insistiraju oni koji Rusiju ne vole.
Rusiju i ne treba svi da vole. Ona od preterane ljubavi sa strane nikada nije bolovala, zato je i zdrava!
A Volga?
Tamo me odveo Sergej Solomatin, čovek koji je od svega što je ozidao, iskovao, napravio pesmu, ali ne priznaje da je pesnik.
Živi u derevnji Borovaja, naspram njega životari starica Valja, ima osamdesetak godina, i u njenom dvorištu viori crvena sovjetska zastava, oko kuće je postavila policajce napravljene od slame, uniformisala ih, i veruje da je štite od vukova i lisica.
A Volga ogromna, čista, virovita, na nekim mestima skoro plava, negde modra, i šum joj ženski, pohotan, i naslućujem kako je usamljenoj muškadiji pored njenih obala.
Splavarili smo skoro do Tvera, i stalno su me upozoravali da ruke ne stavljam u vodu, jer su ribe ogromne i gladne.
Čovek na velikim rekama najlakše spozna prolaznost.
Naše senke su trčale tom vodom a mi srećom nismo ni pokušavali da ih preteknemo.
Kako birate sagovornike ili likove? Šta Vas inspiriše?
Moji sagovornici su mahom iz sveta umetnosti, a taj svet poznajem i u njemu, po ličnom osećaju, tražim ljude koji su me opčinili svojim delom a za koje slutim da me neće razočarati kao ljudi.
Od njih ne tražim puno, samo istinu, zanimljivu priču, koju nekada usmerim ka njihovoj biografiji, ponekad ka porodici, retko ka državi, i ne dopuštam suvoparnost, tragam za detaljima, onim koji ne dopuštaju da se knjiga zatvori dok se ne pročita.
Do sada sam u tome imao sreće, i srećan sam što sam sreo i Muhiku i Zaharčenka, veliku gospođu Marinu Tarkovski, sestru Andreja Tarkovskog, i njenog muža Sašu Gordona, zatim Nataliju Solženjicin, Moniku Beluči, Petra Mamonova, Vadima Stepancova, Sevu Emelina, Karena Šahnazarova, velikog Valentina Gafta, Orhana Pamuka, i povrh svih Patrijarha Pavla, i evo nedavno patrijarha ruskog Kirila.
Svi su oni u knjizi, uz još mnogo drugih, i zato sam knjigu LjUDI I GRADOVI u podnaslovu označio kao možda roman, jer ima sve što ima i roman, i uz sve – puna je poetskih i faktografskih elemenata.
Imate li omiljenu priču ili susret u knjizi?
Neka se putovanja najviše pamte po ljudima koji te jednostavno nađu, koji se odnekud pojave sa svojom pričom, što oni zovu sudbinom.
U Temišvaru sam sreo čoveka koji je streljao Čaušeskua, sedeli smo i pričali. On sad boluje od nesanice, odlazi u crkvu, i mislim da je zaboravio da se smeje.
Dotiče me i priča o Puškinovoj kćerki koja je umrla od gladi, tu priču sam pisao dugo, i svako njeno novo čitanje me puno boli.
Pred očima su mi i dešavanja iz Lavova, kad su mi za osveženje nudili koktel zvani Putinova krv, gde sam video koliko mržnja prema dojučerašnjoj braći može da ode daleko, toliko da sam tamo gledao otirač na kojem je lik predsednika Rusije, a isto je bilo i na toalet papiru.
U rodnom Marksovom gradu, Triru, pitali su me na primer – gospodine, ko je taj čovek?
Uspeo sam da dođem i do priče ćerke velikog Majakovskog, koja je tek pod starost otkrila ime oca. Zamislite, njena majka joj je ostavila u amanet da deo njenog pepela prospe po grobu Majakovskog, što je ona ispoštovala.
Šta biste posebno izdvojili? Susret sa Jevtušenkom u njegovom ruskom domu?
Naše poznanstvo je starije od mojih najstarijih knjiga. Odlazio sam kod njega u Peredelkino i onda kad su govorili da je u Americi, pisao mu i od njega dobijao najdivnija pisma. To su više bile pesme, nego priče o Dori Franko, lepotici koja ga je opčinila, i pratila po Latinskoj Americi, iliti njegove besede o Ahmadulinoj, bivšoj ženi, koja mu je, saznavši da se opet ženi, došla i spremila sve što treba za svadbu.
Detalje koje pominjem on mi je obelodanio naširoko, bez ustezanja, i ja sam ih obelodanio, kao i priču o ljubavi sa Milenom iz Beograda, koju je tražio godinama, molio me da je nađem, preklinjao, a ona mi se javila kad je čula da je Jevtušenko umro.
Kako pišete?
Teško, vrlo teško. Ali, da je lako, sigurno bih tada radio nešto teže.
Ko su Vaši čitaoci?
Tužni su pisci koji poznaju svoje čitaoce. Mada ni čitaoce to poznanstvo ne može puno da usreći.
Vaša knjiga je luksuzna za ovo vreme?
I velika, skoro pa hiljadu strana! I koliko god su slične knjige retkost za ovo vreme, one trebaju ovome vremenu.
U nesreći koja nas je pritisla, u sveopštoj nemaštini, ovakvo štivo danas je teško objaviti, ali uvek se nađu neki dobri ljudi da pomognu i da za uzvrat ne traže ništa osim da im se dopusti da učine dobro!
To najbolje zna Snežana Kovačević, koja je uredila knjigu, ali i Adil Hamzić, Ljubo Grujić, Aleksandar Unković i još neki, koji su verovali u ovo što je sad pred čitaocima.
Zašto knjige nema u knjižarama?
Ne dopuštam trgovcima da zarađuju na meni! Književnost nije trgovina, ali knjiga jeste – roba! LjUDI I GRADOVI se u izlozima neće dodirivati sa petparačkim ljubićima. Internet danas pruža mnogo mogućnosti, moje knjige se za sada samo tako mogu naručiti.
Razgovarala: Slavica Gordić