Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

POBEDNIK

Sanjao je dosta puta strašno i ružno, pa bi se ustrašen budio a ono ništa nije istina nego je praznik, a napolju jutro i žagor čeljadi i ptica. Ali ovo je buđenje a ne san.

 

Odjednom se u njemu javi i buknu svest i sve pretvori u nepodnosiv bol i teret koji je pretio da smrvi.

pobednik

Negde u dnu usplamtele svesti, on je znao da treba da ti crveni mlazovi prestanu i to krckanje tkiva i rskavica i ta ploha presečena vrata koja se neprestano otvara i produžuje, a tek posle toga da dolazi glavni napor: on treba da uzme tu užasnu glavu koja je više strašna nego teška, i treba da se digne i korača i pokaže s njom.

Ali kako da to učini kad ga je već u mislima umorilo i kad mu se svaki čas mrači svest i pada na oči zavesa od krvi, znoja i vrela daha. Ipak se sve obavilo – ko zna da li za dugo vremena ili kratak čas? – on se digao i koraknuo, u ognju i omaglici, osećajući nečovečansku kosu među prstima i težinu odsečene Golijatove glave uz levo koleno.

Nikad zemlјa nije bila tako tvrda.

Najednom poče da razabire jevrejski poklič, prodiran i izbezumlјen i težak tresak filistejskog oružja koje beži. Iako mu se glava zanosila, on je ipak razumevao u sebi da su to pobednici koji kliču i pobeđeni koji beže. Ali šta da čini i kuda da se dene on, sam, polunag, na humku između vojskâ, s neopozivim delom koje ga je zavitlalo i iznelo ovde i preti da oslepi, izbezumi i satre, jer mu se tek pošto je učinjeno, objavilo u svoj veličini i strahoti.

Dunu vetar s planine.

I opet ga ispuni svest o delu koje stoji neopozivo za njim i toliko je veće od njega da se ne može podneti. Neka se mračna i gorka studen prosu u njemu, ispuni ga svega i trgnu mu na nos i na oči. Čini mu se da se vidno smanjuje i slabi. Vid se gubi i misao mrači. Zato se oko njega sve tako dimi i kovitla i zato ga tako lako dižu i nose.

A u vojsci se pomalo smiruju prvi neartikulovani urlici, izdaju se naredbe, sređuju se; sad ga nose s planom. Sabiru se pevači. Pojedini kliču a sva vojska odgovara:

– Da živi David, sin Jesejev!

– Živi-o-o-o-o-o!

– Da živi budući vođ!

– Ži-vi-o-o-o-o-o!

Meša se pesma sa pokličima.

A on se niše kao voćka na grani i nit može da se ispravi od bola i slabosti nit može da padne od ruku i štitova koji su pod njim.

Sanjao je dosta puta strašno i ružno, pa bi se ustrašen budio a ono ništa nije istina nego je praznik, a napolјu jutro i žagor čelјadi i ptica. Ali ovo je buđenje a ne san.

Maštao je mnogo puta noću, gledajući maglu nad jezerom, o slavi, o pobedi i trijumfu, ali ovo je bol i oganj iz kog se ne izlazi. Jer pred slavom o kojoj maštamo ne stoji delo pa je slatka i zanosi nas, ali ovde je čin u kome se on utrošio ceo, i sav trijumf i slava što tutnje oko njega isto je kao da su nad njegovim grobom. Jedni su koji dela čine a drugi koji uživaju plodove i likuju. U delu se sagori, oslepi, ogluhne i izgubi za sve. Ko bi rekao da je ovako mračno u dušama heroja!

Na jednom velikom zboru je vidio dobitnika na trkama. Između četrdeset najbolјih trkača izabranih iz svih plemena on je bio prvi i pobedio ih za celu lјudsku dužinu. Seća se da je, u opštem udivlјenju i zanosu, vidio pobedničkog trkača puna prašine koja se od znoja pretvorila u blato, krvavih nogu, nabreklih damara, bespomoćno raširenih ruku i otvorenih usta, sa licem samrtno žutim, punim brazda i sa očima koje su u nesvesti tužno kružile. Izgledalo je kao da je poklič hilјada samo samilostan dar najnesrećnijem među njima.

U isti čas se seća ovaca, jedne po jedne, i oca Jesava i njegovih smežuranih ruku i daha njegova tela na koji se odmalena navikao i koji mu se uvek činio draži od svega, i svoje drvene kašike zabodene u pletar kolibe, visoko, ispod samog slјemena. U taj mah ga spustiše da ga ogrnu trijumfatorskim plaštem koji je bio donesen. Ali pre nego su ga mogli zadržati, on jeknu i sruši se na lice težinom mrtva tela.

Nikad zemlјa nije bila tako blizu ni tako tvrda.

Ali ga vojnici, nenavikli da se obziru ni da misle, digoše ponovno, poškropiše, ogrnuše plaštem i ovenčaše i opet ispeše na štitove, sabijajući se čvršće jedan uz drugog.

Ukazaše se gradska vrata. Bujica sveta tutnji, kliče, maše i peva. On oseti kadionički miris koji mu je oduvek bio odvratan i ču sveštenike kako bleje i mekeću i kako im se glasovi lome i mešaju sa bubnjevima i trubama i vide gradske kuće kako se talasaju, propinju i mašu. I zažele ponovo da se sakrije i iščezne, ali ne imađaše snage da se makne.

U nesvestici i grozničavom bolu koji ga je sve više ispunjavao i postajao jednomeran, pričinjalo mu se na časove da je to neko predveče kad znan svet izlazi na odmor, a on uteruje stado u šor svoga sela, uz meket i blejanje koza i ovaca i zvonjavu preodnika.

Povijao se ali su ga bezbrojne ruke neumolјivo podržavale, strašno mu se videla beloočnica, a od njegovih lepih zenica samo mali crni polumeseci. Takav, pod vencem i u plaštu, nošen je kao zastava.

– Jaki! Jaki!

– Desnice gospodnja!

– Najjači neka caruje!

Starice su plakale, sveštenici pevali, ratnici mahali koplјima a devojkama želјnim udaje sjale su oči neprirodno. Robovi su dobili dvostruku meru a životinje se odmarale. I u celom gradu nije bilo nikog ko nije bio srećan i zanesen.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: