Kultura

Jedna slika / Rasprodaja osmeha – Goran Minić

JEDNA SLIKA

jedna slika

Uzimaju me tišina
i slučajni prolaznici
na zidovima šire se
tamne senke

Kroz prozor moje duše
putevi vode u odaje sna
dok noć postaje
moj najveći prijatelj

i opet vidim sliku
nosila je ogrlicu
od bistrih kapi Rasine

Godine beže
samo uspomene ostaju
dok slušam tišinu
vreme je prazno

Još jedan dan
još jedna noć
i jedna slika
naslikana u oku.

RASPRODAJA OSMEHA

Ne žuri, dušo moja
magla se i onako neće brzo podići
čekajući jutro
da se dan otvori Suncu

U noći kada mesec
zaustavi svoj lagani hod
i dalje čujem drhtavo disanje

Napolju vetar podiže grane
lice mi mokro od tople kiše
dok noć se svađa
sa dalekim zvezdama

Otišle su tolike godine
ne pitaj me ništa, dušo moja
u praznom oku još ima snova

Boli me
svaka slika sećanja
i vreme prolaženja

Ne dodirujem više zvezde
samo osmehe rasprodajem.

Ostavite komentar

Ostavite komentar