VELIKI GOSPODNJI UGODNIK
Episkop Stefan Nikitim zabeležio je svoj susret sa velikom ruskom svetiteljkom Matronom Moskovskom. On je ispričao kako ga je Matronuška primila kod sebe u kuću još u vreme kad je bio lekar, a ne sveštenik.
Tih godina bio sam bačen u koncentracioni logor. Budući da sam bio lekar, u logoru mi je bilo određeno da radim u ambulanti. Većina logoraša nalazila se u tako teškom stanju da to moje srce više nije moglo da podnosi, te sam mnoge oslobađao od rada da bih im makar malo olakšao muke, a veliki broj onih najslabijih slao sam u bolnicu.
I nekako baš u to vreme, medicinska sestra koja je sa mnom radila, takođe logorašica, reče mi nekom prilikom:
“Doktore, čula sam da je protiv vas dostavljena prijava, koja vas optužuje za prekomernu mlakost prema logorašima, i da vam preti produženje robije na 15 godina”.
Sestra je bila ozbiljna žena, dobro obaveštena o zbivanjima u logoru, i ja sam se od njenih reči užasnuo. Bio sam dotad osuđen na tri godine, koje su se primicale kraju, i već sam brojao mesece i nedelje koji su me delili od slobode, kad odjednom još 15 godina! Nisam trenuo čitave noći, a kada sam ujutro došao na posao, medicinska sestra snuždeno obori glavu, videći moje smrknuto lice. Posle pregleda bolesnika, ona mi kao sa ustezanjem reče:
“Doktore, ja bih vam dala jedan mali savet, no, bojim se da ćete mi se smejati”.
“Samo recite”, odgovorih ja.
“U Penzi, u gradu iz kojega sam rodom, živi jedna žena po imenu Matronuška. Gospod joj je dao osobitu silu molitve i ako se za koga počne moliti, za njega se uvek i izmoli. Njoj se obraćaju mnogi ljudi, a ona nikome ne otkazuje. Eto, pokušajte i vi!”, uzbuđeno mi reče sestra.
“Da vičem? Odavde? Pa, ona živi stotinama kilometara daleko od nas?!”, rekoh.
“Ja sam i mislila da ćete mi se vi smejati, no ona će vas sigurno čuti i odavde. Vi, pak, ovako učinite: kad uveče pođete u uobičajenu šetnju, izdvojte se malo na stranu od svih, i tri puta, iz glasa, što možete jače, viknite Matronuška, pomozi mi, u velikoj sam nevolji! Ona će vas čuti i pomoći će vam.”
I mada mi se sve to činilo pomalo čudno i ličilo mi na nekakvo vračanje, uprkos svemu, iste večeri, idući u šetnju, učinih kako me nauči moja pomoćnica. Prođe dan, nedelja, mesec… A mene niko ne zove.
U administraciji logora, u međuvremenu, dogodiše se neke promene – jednog smeniše, drugi dođe. Prođe još pola godine i nasta dan moga izlaska iz logora. Dok su mi davali dokumenta u komandi logora, zamolih da mi napišu dozvolu za onaj grad gde je živela Matronuška, jer sam se još pre toga, onoga dana kada sam je prizvao, zavetovao da ću je svakodnevno pominjati u molitvama, ako mi pomogne, i da ću po izlasku iz logora otići do nje i zahvaliti joj se. Uzimajući dokumenta, čuh da i neka druga dvojica, koji su takođe izlazila na slobodu, idu u isti grad kamo i ja nameravah. Pridružih im se i otputovasmo zajedno. Dok smo išli drumom, ja počeh da ih zapitkujem poznaju li Matronušku.
“Vrlo je dobro znamo, nju svi znaju, i u gradu i u celom kraju. Mi bismo vas odveli do nje, ako vam je potrebno, ali mi ne živimo u gradu no u selu, a mnogo smo se uželeli svojih domova. Nego, vi ovako: kad stignete, prvoga koga sretnete pitajte gde živi Matronuška i on će vam pokazati!”
Čim stigoh u Penzu, učinih tako, kako me naučiše moji saputnici. Prvo dete koje sretoh, upitah za Matronušku i ono mi odgovori:
“Idite onom ulicom, a zatim odmah iza pošte skrenite u poprečnu uličicu i tamo, u trećoj kući, živi Matronuška!”
Uzbuđen, dođoh do kuće i kad htedoh da pokucam na vrata, videh da su samo pritvorena. Stojeći na pragu, razgledao sam gotovo praznu sobu, sa stolom u sredini, na kojem je ležao dosta velik sanduk.
“Ima li koga?”, upitah vrlo glasno.
“Uđi, Serjoška!”, začu se glas iz sanduka.
Trgnuh se od iznenađenja i neodlučno pođoh prema glasu. Pogledavši u sanduk, videh u njemu sićušnu ženu, koja je ležala, nepokretna. Bila je slepa, sa rukama i nogama potpuno zakržljalim, nepokretna. Njeno lice bilo je zadivljujuće svetlo i blago. Pozdravivši se sa njom, upitah:
“Otkuda vi znate moje ime?”
“Pa, kako ga ne bih znala”, zazvonio je njen slabašan, ali čist glas, “kad si me ti zvao i kad sam se ja za tebe Bogu molila?! Eto, kako znam! Sedi sada, bićeš moj gost!”
Dugo sam sedeo kod Matronuške. Pričala mi je kako se u detinjstvu razbolela od nekakve bolesti i prestala da raste i da se kreće. Rodila se zdravog vida, no kada je imala dve godine, dobi nekakav osip i oslepe. Porodica joj je bila veoma siromašna i majka bi je, odlazeći na posao, stavljala u kolica i odnosila u crkvu. Tamo ju je, sa koritom u koje bi je položila, podizala na klupu, gde bi ostajala sve do večeri. Ležeći u koritu, slušala je sve crkvene službe i propovedi. Sveštenik ju je mnogo voleo i često je pričao sa njom. I svi koji su dolazili, požalili bi je i doneli joj neko kockicu šećera, neko krpicu odeće, neko bi je samo pomilovao i pomagao joj da se udobnije namesti. Tako je rasla u atmosferi velike duhovnosti i molitve.
Potom sam mnogo razgovarao sa Matronuškom o smislu života, o veri, o Bogu. Slušajući je, bio sam poražavan mudrošću njenog rasuđivanja i njene duhovne prozorljivosti:
“Kada budeš stajao kao episkop pred Prestolom Božijim, pominji rabu Božju Matronu!”
A ja tada nisam ni pomišljao na episkopstvo, nisam bio čak ni sveštenik.
Sedeći kraj nje, shvatio sam da preda mnom ne leži obična bolesna žena, nego veliki Gospodnji ugodnik. Meni se uopšte nije odlazilo toliko mi je bilo sa njom dobro i radosno, i sebi sam zadao obećanje da ću se ja k njoj opet vratiti, što je moguće pre.