CRV KOJI NAGRIZA SRCE
Nemoguće je o zavisti govoriti a ne pomenuti koliko je zavidljiv čovek grešan i pao, zaslepljen lošim osećanjem koje je dubok izvor pojedinačnih i opštih nesreća. Sačuvaćemo svoja srca od toga ubitačnog poroka ako uvek budemo zadovoljni blagostanjem kojim nas je Bog blagoslovio.
Zavidljivac je sam sebi neprijatelj. Jer je zavist otrov, koji postepeno truje one koji ga nose. Zavidljiv čovek je uvek uznemiren i nespokojan. Makar imao i sve, on ipak nalazi na čemu će da zavidi svom bližnjem.
Tako mu otrovni crv stalno nagriza srce. Ma izgledao i najsrećniji, i onda se on muči, jer želi sve i zavidi na svemu što vidi kod svojih bližnjih. Zato i biblijski mudrac kaže: „Kao što je za tvrdicu bogatstvo bez koristi, tako je i zavidljivcu imanje izlišno. Jer on zavidi i zbog hleba što jede i na svojoj trpezi trpi oskudicu“ (Sir. 14,10).
I zaista, zavidljivi ljudi su tvrdice, a imućne tvrdice uvek žive oskudno i muče time svoje porodice. I tako, zavist lišava čoveka zdravog smisla, ruši zdravlje, suši telo, čini lice grubim, oči – zlobnim i pohlepnim, savest – mračnom, dušu – jadnom; ona ruši dobre odnose između najbližih srodnika i prijatelja.
Zavist je mračna, slepa, gruba i nerazumna; ona je dubok izvor pojedinačnih i opštih nesreća. Zavidljivac ne može da postupi drukčije, nego da kleveta i sramoti one kojima zavidi. Njihovo imanje i njihove dobre strane draže ga. Zato on uvek govori o imućnima da im je bogastvo nezakonito, poštene ljude naziva nepoštenim, umne i prosvećene – neukim, mudre – glupima, dobre – rđavima, darežljive – tvrdicama. A na taj način on gubi prijatelje, progoni ljubav svojih rođaka, gazi pravdu, stvara razdore, svađe i prestupe. Jer gde je zavist i svađa, onde je nesloga i svaka zla stvar (Jak. 3,16).
Eto zašto dobri hrišćani treba da znaju sve to i da se čuvaju zaraze toga poroka. I zaista, zar imamo zašto da zavidimo bližnjemu, ako je njegovo imanje i blagostanje stečeno poštenim radom i istrajnošću? Naprotiv, on treba da nam služi kao dobar primer za ugled. Ako je pak on stekao svoje bogastvo nezakonitim putem, još manje ima na čemu da se zavidi. Ne da mu zavidimo, već treba u takvom slučaju da ga žalimo. Kakva je korist od nezaslužene sreće? Biblijski mudrac kaže: „Put grešnika je prijatan i ravan, ali ga on vodi u pakao“ (Sir. 21,12). I često on gori u paklu još ovde, za života.
Najbolje sredstvo da sačuvamo svoja srca od toga ubitačnog poroka sastoji se u tome da uvek budemo zadovoljni blagostanjem kojim nas je Bog blagoslovio. A da bismo mogli takvi da budemo, potrebno je da se i u životu i u delima rukovodimo zapovestima Reči Božje. Glavna od tih zapovesti u ovom slučaju je deseta. Ona nas uči da izbegavamo rđave misli i želje, da bi se srce očuvalo u svetosti i čistoti. Jer samo srce zaraženo tim rđavim mislima i željama postaje izvor nepravdi, nasilja, ubistava, preljuba, krađa, lažnih svedočanstava, hula na Boga, uopšte izvor svakog zla (Mt. 15,19).
Svi mi, najzad, treba da se ubedimo da zavist i zloba čine život teškim i mučnim. Treba da shvatimo da nam naš opšti intres – zemaljski i nebeski – nalaže ne da zavidimo i pakostimo jedni drugima, već da se zavolimo, da uzajamno pružimo ruku jedni drugima, da bismo lakše podneli teret naše zajedničke sudbine. Udružena borba protiv nezgoda u svetu i uzajamna bratska pomoć olakšavaju život i čine ga prijatnim. Pri uzajamnom pomaganju može da se ispunjava zakon pravde. Rečeno je: „Nosite bremena jedan drugoga i tako ćete ispuniti zakon Hristov“ (Gal. 6,2).
Istina je da je, dokle zlo caruje u svetu, teško čoveku da se sačuva greha, dakle i žaoke zavisti. Ali nama se daje blagodatna pomoć da se borimo. Blaženstvo je namenjeno milostivim i čistim srcima. Zbog toga, trudimo se da očuvamo tu čistotu i da se pripremimo da predamo Bogu naša srca čista, skrušena i smirena, i On nas neće uniziti (Ps. 51,17). Raspaljujmo u sebi iskru bratske hrišćanske ljubavi, jer samo ona ne zavidi i ne misli o zlu (1 Kor. 13,4-5).