SVETIONIK
Brodom Odiseja
u beskraju vala
besanih oluja
i nesnenih noći
ugledah te.
Stamen u crnilu
broda koji tone
svetliš i čekaš me
al’ ruke ne pružaš
ni slamčicu tanku
da se za nju držim.
Bacaju me vali
more zacrnilo,
zapenilo besno
lomi se o hridi.
Davim se i gušim
dok u svetlost tvoju
nadu svoju pletem
a more me sklapa
obavija dušu
ko čitanu knjigu.
Samo mirno gledaš,
čak se možda ljutiš
što ne umem more
da ukrotim besno,
što oluje tako besomučno
viju moju crnu kosu i
umorno telo.
Možda samo sanjaš
da si spas usahlih
zalutalih duša
što plutaju same
olujama teškim
šibane i teške.
Još se držim svetla,
još otimam dušu
dok se telo lomi
na kamenom sprudu,
ma spasićeš mene
svetlosti u mraku
kad dotaknem tebe
kad me ti osijaš
odmraknuće srce
dotaknuću SEBE.
DVE RANE
Vrelim peskom
jutrenja bezimenog
nogama bosim
zagazih u osvit
čekanja.
Željno vrhom prstiju
zahvatih
vodu
plavetnila morskog
i osolih ranu
na duši.
Zagrcnuh bol u sećanju
i naružih prstima usne
što bi da ljube,
srce što bi da voli.
Mojom ranom
ja poznah tvoju
po očima tužnim
zaplovih tminom
sazvežđa bola.
Zagrebah prstom
nemir od suza
i sjaj iz srca
zaiskri nadom.
Spojih bol s bolom
sad umiveni,
zalečeni,
srasli u nadi,
lek smo srcu
lek za dve rane.