Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

RAZNOLIKOST NARODA

Republika Tatarstan je konstitutivni deo Ruske Federacije u kojoj živi čak 173 nacionalnosti. Ova autonomna republika zasniva se na principu pravednosti i ravnopravnosti, jer je uočeno da problemi počinju onda kad se samo jednom narodu da prioritet.

 

Sovjetski Savez se ne bi raspao da smo tada znali za formulu koja se danas primenjuje u Tatarstanu za zajednički život različitih naroda, tvrdi Irek Šaripov, direktor Doma prijateljstva naroda Tatarstana.

tatarstan

Poslovica kaže: zagrebi Rusa i naći ćeš Tatarina. Ona važi i bukvalno, jer mnoge poznate ličnosti Rusije su Tatari, od pisca Nikolaja Karamzina, reformatora ruskog jezika i autora „Istorije države ruske“ čije je prezime nastalo od tatarskog Kara-murza, preko ikone ruskog baleta Rudolfa Nurejeva, tenisera Marata Safina, pa do manekenke Irine Šejk. Tatarske krvi imaju u sebi i gimnastičarka Alina Kabajeva, ruska pesnikinja Bela Ahmadulina, pisac Aleksandar Kuprin, ali i glumac Čarls Bronson…

Međutim, ako se zadesite u Tatarstanu, učiniće vam se da se može reći i obrnuto, da u svakom Tatarinu ima pomalo od Rusa, ali i od mnogih drugih naroda koji ovde žive, jer tako su tesno isprepletani da gotovo da nema etnički čiste porodice.

Jedan narod – jedan glas

Recept koegzistencije 173 nacionalnosti, koliko ih živi u Tatarstanu, prema rečima Ireka Šaripova, jeste pravednost i ravnopravnost, koja se primenjuje i u Skupštini naroda Tatarstana, gde važi princip jedan narod — jedan glas.

Šaripov nas je primio u svom kabinetu u Domu prijateljstva naroda, čiji ulazni hol krase lutke u nacionalnim nošnjama brojnih naroda Tatarstana. S ponosom nam pokazuje zlatnu medalju za najboljeg rukovodioca nacionalno-kulturnog ujedinjenja Sveruskog foruma nacionalnog jedinstva koju je dobio pre tri godine. Svake godine poneko iz Tatarstana osvoji slično odličje, dodaje Šaripov, ističući da su pitanja nacionalne politike u Tatarstanu uvek bila prioritetna, što je i zalog međunacionalnog konsenzusa.

„Moglo je to i kod vas u Jugoslaviji da uspe, ali vama su pomogli sa strane da ne uspe“, primećuje Šaripov, koji je i deputat Državnog saveta Republike Tatarstan.

Osnova je, kaže, tradicija jer u Tatarstanu vekovima zajedno žive muslimani i pravoslavci, Rusi i Tatari i ostali autohtoni narodi, i taj zajednički život je uvek postojao na nivou narodne diplomatije.

„Ali kad se raspao Sovjetski Savez i kad smo donosili Ustav Republike Tatarstan, a onda i Ruske Federacije, određen je kao prioritet ravnopravan odnos prema svim narodima“, podseća naš sagovornik, primećujući da problemi počinju kad se samo jednom narodu da prioritet.

Kada se glasa u Skupštini naroda Tatarstana, kako ističe, istu težinu ima glas Tatara, kojih je u republici više od dva miliona, Rusa kojih je milion i po i, recimo, Asiraca kojih je svega oko 100.

Protiv bapskih priča

Tatarstan je, smatra Oleg Agapov, profesor Kazanjskog inovacionog univerziteta, dokaz da je u savremenoj Rusiji uspešno formiran identitet u kome se i ostali narodi, pored ruskog, osećaju jednako ponosnim građanima Rusije (za šta u ruskom jeziku postoji i posebni izraz Rosijanjin, pored naziva Rus). Tome doprinose mešoviti brakovi, pri čemu je, napominje on, Duma Tatarstana usvojila koncepciju po kojoj, ako žena ne želi da primi islamsku veru muža, njegova porodica ne sme da vrši pritisak na nju. S druge strane, dodaje Agapov, dosta je i muslimana koji prelaze u pravoslavlje, a ima i mnogo onih koji su ravnodušni prema veri.

Doduše, priznaje, ekstremista je uvek bilo, a ima ih i danas: oko 300 građana Tatarstana ratuje u Islamskoj državi, ali, kako primećuje, tu se uvek mora delovati preventivno.

„Važan je i nivo obrazovanja i kulture. Kada studentima predajem istoriju religije, uvek im kažem da pročitaju socijalnu koncepciju RPC, muslimana i judaizma da bi se s time upoznali iz prve ruke, umesto da slušaju bapske priče“, ističe profesor Agapov koji je bio naš domaćin tokom trodnevnog boravka u Tatarstanu.

Kako je moskovska kneževina postala ruska država

Po mišljenju Ireka Šaripova, ovakva formula nacionalnog suživota Tatarstana mogla je da bude spasonosna za Sovjetski Savez, čiji je raspad, bar sa ekonomske tačke gledišta, bio loš za novonastale države.

„Jasno je da su one nešto dobile od samostalnosti, ali faktički ekonomski su sve države na gubitku. Tada su govorili: mi smo siti i odeveni, ali gubimo svoju veru, jezik, kulturu, a to je veoma visoka cena na koju narodi ne pristaju. Čini mi se da je Tatarstan neki primer kako je moglo da bude, tj. da dobiješ mogućnost da se dalje razvijaš kao samostalni etnos, a da pritom ne gubiš ekonomske veze sa federalnim centrom. Jer velika država je uvek ekonomska dobrobit. U tom smislu, formula Tatarstana je verovatno mogla da bude korisna da smo je znali dok je postojao Sovjetski Savez“, s nostalgijom priča Šaripov i zaključuje: „Da smo pre 20-30 godina znali da postoje takve formule za ravnopravnost naroda mnogo se moglo uraditi“.

Ta ravnopravnost naroda, koja se, prema rečima Šaripova više od 25 godina sveto poštuje u Tatarstanu, vidi se i na ulicama Kazanja, glavnog grada. U kazanjskom Kremlju koji, je na spisku Svetske kulturne baštine, tik jedna do druge, iznad Volge, uzdižu se moderna velelepna džamija Kul Šarif i Blagoveštenjski sabor. Džamija je podignuta 2005. povodom hiljadugodišnjice grada na mestu gde je nekada stajala stara pre nego što je Ivan Grozni osvojio Kazansko hanstvo 1552. što je bila istorijska prekretnica posle koje je moskovska kneževina postala ruska država.

… i pravoslavni Tatari

Koju ulicu dalje od Kremlja uzdižu se i katolički hram, sinagoga, luteranska crkva, hram ruskih staroveraca, crkva pravoslavnih Tatara.

Ovi poslednji, koji sebe zovu Krjašeni, postojali su i pre Ivana Groznog, a prema popisu iz 2010. bilo ih je nešto iznad 30.000.

„Zanimljivi su za etnologe, jer je islam izvršio veliki uticaj na razvoj kulture i tradicije muslimanskih Tatara, a kod Tatara hrišćana vidimo isti narod, ali onaj koji se razvijao bez islama, tj. kao neka konzervirana varijanta razvoja kulture istog naroda“, objašnjava Šaripov.

Kao još jednu važnu komponentu nacionalne politike Tatarstana Irek Šaripov izdvaja obrazovanje.

„Ne samo da se u školama uči i ruski i tatarski, nego imamo još 92 čuvaške škole, 28 udmurtskih, više od 20 marijskih (Marijci su ugro-finski narod), pa škole u kojima se uči hebrejski, baškirski… Imamo i više od 20 nedeljnih škola, ali ne verskih, nego za narode kojih je malo. I takav sistem važi za celu republiku. Rezultat je da državne jezike — ruski i tatarski — uči 100 odsto stanovništva, ali i da više od 60 odsto Udmurta, Čuvaša, Mordovaca uči svoj maternji jezik u školi. Zato ne može biti napetosti“, objašnjava Šaripov.

Međutim, budnost nikad nije naodmet kad je reč o međunacionalnim odnosima. Najnovija inicijativa da učenje tatarskog jezika ne mora da bude obavezno rasplamsala je žestoke polemike. Tatari su, naime, drugi po veličini narod Rusije i prema popisu iz 2010. u zemlji ih ima ukupno 5,31 milion, ali na tatarskom govori 4,28 miliona, od toga među Tatarima 3,64 miliona tj. njih 68 odsto. Eksperti ističu da, iako je tatski ravnopravan sa ruskim u Tatarstanu, sve manje Tatara zna svoj maternji jezik.

Tatari moraju češće da koriste maternji jezik u svakodnevnom životu, posavetovao je predsednik Tatarstana Rustam Minihanov. „Ako mi sami ne budemo govorili na tatarskom, kome će on biti potreban? To je veoma ozbiljan problem“, ocenio je Minihanov.

Izvor: Sputnjik

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: