BOŽANSKA RAZUMNOST

Pravoslavni sveštenik i značajni ruski crkveni mislilac Aleksandar Šmeman kaže da nam rođenje Hristovo omogućava prosvećenje razuma, jer je obasjalo svet svetlošću. Pre ili kasnije, ljudski razum ne može da se ne okrene izvoru razuma i svetlosti, a to je Bog koji je došao u svet zarad njegovog spasenja.

 

„Rođenje tvoje, Hriste, Bože naš, obasja svet svetlošću razuma“. Ovim rečima počinje glavna božićna himna, koja se u dane praznika ponavlja beskrajno mnogo puta.

prosvećenje razuma

Za vernike, za crkvene ljude, izraz „svetlost razuma“ toliko je uobičajen da više i ne razmišljaju o njegovom smislu. Za one koji ne veruju, kada bi ga i čuli, ovaj izraz bi bio nejasan, štaviše apsurdan. Kakva sad pa svetlost razuma, i šta će razumu nekakva dodatna svetlost, kada razum i jeste ta svetlost zahvaljujući kojoj živimo na zemlji i bez koje ne možemo da učinimo niti jedan korak, bilo mali ili veliki – od pranja suđa do skoka u kosmički prostor?

Međutim, kada izgovaramo ili slušamo ove reči božićne himne, mi se često nesvesno dotičemo najvažnije i najdublje tvrdnje hrišćanske vere, pa stoga o njima vredi porazmisliti. Mi, naravno, znamo da se religija uopšte i konkretno hrišćanstvo u naše dane odbacuje, pa čak i proganja, upravo u ime razuma.

Razum je pomoću nauke, navodno, dokazao da je vera u najboljem slučaju iluzija, samoobmana, ili u najgorem slučaju oruđe koje su koristili moćnici ovoga sveta da bi sve ostale držali u poslušnosti. Religija pripada oskudnima, neprosvećenima, onima koji nisu dorasli istinitom, to jest naučnom pogledu na svet. Ali doći će vreme kada će zavladati carstvo razuma i nauke, a čovečanstvo se izbaviti i od poslednjih ostataka religijskih praznoverica. To je zvanična shema racionalističkog (od latinske reči ratio – „razum“) odnosa prema religiji, kakav preovladava u naše vreme. Moram, ipak, reći da je od ovakvog, racionalističkog negiranja religije neuporedivo tragičnije svojevrsno odricanje od razuma, koje se, nažalost, često može primetiti među samim vernicima. Kao da su uvređeni, kao da su ljuti na razum u čije ime ateisti svrgavaju religiju, spremni su da razum, takoreći, ustupe đavolu. Odgovarajući na racionalističku kritiku hrišćanstva, ovi vernici tvrde da je njihova vera iracionalna i da joj zato nije potreban razum, jer ona je izvan njegovih zakona. Njima se čini da time što se na ovaj način odriču od razuma spasavaju svoju veru, da je čine nedodirljivom pred napadima racionalizma.

Kako se često na pitanja koja se tiču najvažnijih aspekata hrišćanskog učenja čuje odgovor: „To se ne može razumeti, u to, jednostavno, treba verovati!“ Istina je da je takav stav, takvo svrgavanje razuma u znak odmazde za svrgavanje religije pomoću razuma hrišćanstvu ne samo strano, već upravo protivno. Na to nas podsećaju iste one reči glavne božićne himne: „Rođenje tvoje, Hriste, Bože naš, obasja svet svetlošću razuma“. Jer istinsko hrišćansko učenje glasi da je razum, uprkos tome što je, kao i sve drugo u svetu, pomračen grehom, uprkos tome što je bolestan i što mu je potrebno isceljenje, uvek bio i ostao najuzvišeniji Božiji dar čoveku.

I sam je Hristos u Jevanđelju po Jovanu nazvan Reč (grčki Λόγος – „smisao“, „razum“, „objašnjenje“). A u najvažnijem trenutku najvažnijeg i najsvetijeg od svih hrišćanskih bogosluženja, božanstvene liturgije, izgovaraju se reči: „Prinosimo ti razumnu službu“, kojima potvrđujemo božansku razumnost hrišćanske istine.

Reči božićne himne o „svetlosti razuma“ znače da Hristovim dolaskom u svet, da pojavom najuzvišenije mudrosti, najuzvišenijeg razuma i smisla počinje isceljenje i prosvetljenje pomračene ljudske svesti, vaskrsavanje razuma u svoj njegovoj snazi i dubini.

Zato je tako važno da u ove dane podsetimo sebe i jedni druge da u hrišćanstvu nema većeg greha nego prepustiti razum đavolu i slugama njegovim, odreći se od razuma u ime „iracionalizma“ koji je, tobože, odlika vere. Ne, đavo nije pametan, naprotiv, on je nosilac svojevrsnog metafizičkog slepila. Odavno je bezimeni autor jednog psalma ogorčeno i užasnuto uzviknuo: „Reče bezumnik u srcu svome: nema Boga“ (Ps 13, 1). Za njega su ove reči bile vrhunac nerazumevanja. Uostalom, kako mi, vernici, možemo tvrditi da je u Hristu svet obasjan „svetlošću razuma“, to jest da se u svetu zacario istinski razum, i u isto vreme negirati razum, prepuštajući ga neprijateljima Božijim? Ovo ne sme biti!

Često nas zaslepljuju vidljivi uspesi racionalističkog znanja, fascinantna naučna otkrića. A ako naučnici koji imaju veze sa tim otkrićima odriču Boga, nama se čini da bi veri bilo bolje da se sakrije iza tajnovitosti, iza čuda, iza iracionalizma. To, međutim, nije tako. Jer iako je razum Božiji dar, čovek u svojoj slobodi može da ga otrgne od Boga, da proglasi njegovu nezavisnost. Naravno, razum i u tom slučaju ostaje razum, ostaje Božiji dar, bavi se onim poslom koji mu je poveren i dobro ga obavlja. Ipak, u dubini otrgnut od Boga, razum više ne vidi ono što se krije iza površine stvari, kojom je jedino i obuzet. Zar ne primećujemo koliko je razum otcepljen od Boga nemoćan u pogledu glavnih životnih pitanja, u pogledu svega što je iznad i izvan vidljivog sveta? To je razlog zbog koga smo mi, hrišćani, pozvani da zahvaljujemo Bogu za razum i za sve što je razumno, i da se u isto vreme molimo za prosvećenje našeg razuma svetlošću Hristovom.

Rođenje Hristovo omogućava prosvećenje razuma. Rođenje Hristovo je obasjalo svet svetlošću razuma. Pre ili kasnije, ljudski razum ne može da se ne okrene izvoru razuma i svetlosti, a to je Bog koji je došao u svet zarad njegovog spasenja.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.