Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Branko Mićić: Radoslavu Pavloviću u spomen

RADOSLAVU PAVLOVIĆU U SPOMEN

Radoslava Pavlovića sam upoznao u „Poslovnom udruženju proizvođača hleba i peciva“ u Beogradu. Oni su u to vreme izdavali stručni časopis (mesečnik) u kojem sam i ja sarađivao. Tako sam jednog dana svratio kod njih da predam jedan svoj stručni rad kao prilog za pomenuti časopis.

 

Radoslav je tih dana upravo preuzeo dužnost urednika pomenutog časopisa. U to vreme latinično pismo je u Srbiji bilo u ofanzivi. Ćirilice je svakog dana bilo sve manje.

radoslavu pavloviću

Pošto sam smatrao da kao Srbin u državi Srbiji (koja je tada bila u sastavu SFRJ) imam pravo na svoje nacionalno pismo, ja sam novom uredniku Radoslavu Pavloviću (ne znajući kakav je njegov stav po tom pitanju) otvoreno rekao da želim da se svi moji prilozi štampaju ćirilicom. Kada sam mu to rekao, odgovorio mi je uz blagi osmeh na licu:

– Ne brinite druže Mićiću, biće tako.

Odmah sam osetio da su nam mišljenja po tom pitanju podudarna. Lično nisam imao ništa protiv latinice i smatrao sam da je sasvim normalno da, na primer, prilozi autora koji su Hrvati, Slovenci i drugi, čije je nacionalno pismo latinica, budu objavljeni na tom pismu, ali da i ja kao Srbin u tom smislu budem ravnopravan i da imam pravo da se služim svojim nacionalnim pismom.

Kroz saradnju u pomenutom časopisu imao sam sreću da se bolje upoznam sa tim vrlo obrazovanim i izuzetno prijatnim čovekom. Tako sam se upoznao i sa nekim događajima iz njegovog života. Saznao sam da se rodio u Virovitici i da je završio dva ili tri fakulteta, da je izvesno vreme studirao u Bugarskoj, ali da se nakon „oslobođenja“ 1945. godine našao u vrlo neprijatnoj situaciji i da se zamalo nije našao među mnogima kojima su Ranković, Krcun, Raštegorac i drugi na brzinu presuđivali i da zamalo nije izgubio glavu, a radilo se o sledećem:

Da bi se nekako zaštitio od nemačkog terora (poznata formula 100 za jednoga) on pristaje da radi kod četnika kao knjigovođa u nekoj njihovoj ustanovi. Puške i oružja nije rukom prihvatio, niti je znao kako se sa bilo kakvim oružjem rukuje, ali je od strane komunista optužen kao opasan naconalista i saradnik okupatora, odležao u zatvoru izvesno vreme, a nakon izlaska iz zatvora nije bilo nikakve mogućnosti da dobije neko radno mesto koje bi odgovaralo njegovoj školskoj spremi. U takvoj situaciji dovijao se kako je znao i umeo. Uz veliku umešnost i snalažljivost uspevao je da se zaposli kao kurir, koji je pored ostalog imao dužnost da ostalom osoblju za vreme pauze kupuje i donosi hranu za doručak. Tako je nekad nosio po dve pune torbe bureka, jogurta, salame, hleba, paradajza, paprika i bogtepita čega i da to sve raznosi i deli po kancelarijama osobama koje su bile daleko mlađe od njega. Bilo je ljudi na uticajnim položajima koji su želeli da mu pomognu i da mu pruže dostojnije radno mesto, ali se nisu usudili da to učine, da ne bi ugrozili svoj položaj.

Ipak na kraju, jednog dana kad je u jednoj firmi doneo za doručak burek i jogurt, čoveku koji je bio generalni direktor, ovaj ga je iznenada upitao:

– Je li bre, Pavloviću, istina da ti imaš završen pravni fakultet?

I tako je počeo razgovor u toku kojeg je tom čoveku Radoslav iskreno ispričao sve o sebi i svome životu.

Pomenuti čovek, to jest generalni direktor je takođe bio veliki komunist, što je u to vreme bilo normalno, ali je u njemu bilo nešto ljudsko i on je osećao potrebu da pomogne Pavloviću. Da ga pomeri na neko bolje radno mesto u svojoj firmi, nije se usudio, da mu zbog toga neko ne bi prigovorio i time doveo u opasnost da bude smenjen. Ipak taj čovek je našao način da mu pomogne i preko nekih svojih veza uspeo da ga ugura u neko Udruženje estradnih umetnika narodne muzike. I to je bio dobar potez, jer se Pavlović u tog gunguli sastavljenoj od ljudi različitih shvatanja, veoma dobro snašao kao organizator i čovek koji je znao da se snađe u svakoj prilici, pa je posao dobro išao i svi su na neki način bili zadovoljni.

Tako je išlo nekoliko godina, ali kako je vreme prolazilo, Pavlović je kao stariji čovek sve više osećao zamor i potrebu za nekim smirenijim poslom. I konačno jednog dana sreća mu se osmehnula. Naišao je na Stojana Milivojevića, smirenog i plemenitog čoveka dobre naravi i velikog životnog iskustva. Stojan je bio na službenom putu i slučajno se sreo s Pavlovićem i tako je došlo do malo dužeg razgovora. Priča se otegla, pa se razgovaralo o svemu i svačemu i tako se desilo da Pavlović kaže Stojanu da mu je postojeći posao dosadio i da bi bio sretan kad bi uspeo da pronađe neko mirnije radno mesto, da tako nekako dogura da penzije. I desilo se ono, što kažu „kao kec na jedanaest“, jer je Stojanu koji je bio Predsednik udruženja pekara, bio upravo potreban jedan takav čovek, pošto je žena, inženjer tehnologije koja je bila dotadašnji urednik časopisa, usled porodičnih razloga nameravala da napusti svoje radno mesto.

I tako se Radoslav Pavlović našao na mestu urednika časopisa „Mlinarstvo, pekarstvo i testeničarstvo“, kojeg je kao iskusan organizator uspešno vodio. Ja sam u tom časopisu objavio više stručnih radova i tako kroz saradnju sa gospodinom Radoslavom bolje upoznao. On se pokazao kao dobronameran čovek u kojem je i pored prilične starosti bilo još radne energije i želje da svakome u granicama svoje moći pomogne. Tako je pomogao i meni da objavim jednu stručnu knjižicu. Imao sam već duže vremena pripremljen rukopis, ali nije bilo moguće pronaći izdavača. Tu mi je Radoslav pomogao tako što je ubedio ljude u Udruženju da je potrebno i za Udruženje korisno da se moja knjižica sa naslovom „Osnovi pekarstva“ izda, što je ubrzo i ostvareno. Štampana je u formatu 240 x 170 mm sa 80 stranica, u štampariji „Ognjen Prica“ u Virovitici, a likovno rešenje korica je uradio akademski slikar Božidar Arežina Ariš. I desilo se ono čemu se niko nije nadao. Tiraž od 1000 primeraka prosto je planuo. Sve je rasprodato za manje od mesec dana. Bila je to prva knjiga iz pekarske struke napisana od domaćeg autora posle 1945. godine. Nakon izdavanja pomenute knjižice moje prijateljstvo sa gospodinom Radoslavom postalo je još prisnije.

Njega je inače uhvatio neki poseban polet zato što je direktor Milivojević bio plemenit čovek širokih pogleda i nije kočio ničiju incijativu. Pavlović je osetio potrebu da organizuje razna savetovanja na kojima se raspravljalo o problemima pekarske i mlinske industrije i uvek je mene molio da spremim neki referat za stručna savetovanja koja je organizovao. Ostvario je vrlo uspešnu saradnju sa jednim direktorom iz Slovenije a sa direktorom Paromlina u Zagrebu je ostvario posebno prijateljstvo.

Taj čovek iz Zagreba bio je ličnost širokih pogleda koji ni u kojem smislu nije imao ograničenja. Kad sad iz situacije u kojoj se svi nalazimo pomislim da je bilo sreće da su u eks Jugoslavaji u većoj meri dolazili do izražaja ljudi iz neposredne prozvodnje, a manje pravnici i političari, usuđujem se da pomislim da bi protekle decenije prošle bez mnogih nevolja koje nam nisu bile potrebne, jer privrednici uvek mnogo bolje i pametnije rešavaju mnoge probleme nego političari i posebno lekari koji se mešaju u politiku.

Učestvujući u savetovanjima koje je organizovao gospodin Radoslav stigao sam do Maribora, Celovca u Austriji, Osijeka, Pečuja u Mađarskoj, Niša i Aranđelovca i svi su mojim predavanjima bili zadovoljni. Ovde ću usput spomenuti i jedno vrlo ukusno jelo koje sam probao na ručku koji je priredio gospodin Radoslav u jednoj krčmi na periferiji Osijeka. Pomenuto jelo se zove „čobanac“ i zaista je bilo ukusno.

Gospodin Radoslav je organizavao i pekarske dane širom cele Jugoslavije. Na tim priredbama je bilo raznih igara i sportskih događaja i tako se unosilo malo radosti u monotoniju teškog pekarskog noćnog rada.

U toku razgovora da gospodinom Radoslavom saznao sam da je njegova supruga apotekar i da potiče iz porodice poznatog serdara Mićića koji je živeo u kraju blizu Užica. Gospodin Radoslav je stanovao u Beogradu na Petlovom Brdu. To naselje su neki u šali svojevremeno nazivali Kukuriku Hil. Međutim, uvek kada bi spomenuo rodnu Viroviticu, iz njegovog glasa se mogla osetiti neka nostalgija i tiha seta, premda o toj temi nikad nije bio spreman da govori.

Kada sam posle Dejtona došao ponovo iz Bosne u Novi Sad, jednom prilikom kada sam bio u Beogradu, saznao sam na žalost da je gospodin Radoslav Pavlović umro, a ja napisah ovo, koliko sam znao i umeo da bar ostane neko sećanje na tog plemenitog čoveka.

Mnogo godina kasnije u TV emisiji „Kvadratura kruga“ video sam gospodina Stojana Milivojevića koji se pod stare dane ponovo oženio. Kad sam na ekranu video lik tog dobrog, plemenitog i smirenog čoveka, osetio sam posebnu radost zbog činjenice da je još živ.

Napomena:

Radoslav Pavlović je stvarno vodio i uređivao pomenuti časopis, ali pošto je od Brozove vlasti bio označen kao nepodobna ličnost, njegovo ime nije smelo da bude navedeno u tom časopisu, već je kao glavni urednik prikazano drugo lice, dok su kao zamenici glavnog urednika bili prikazani dipl. inž. Anton Podnar, Zagreb i dipl. inž. Anton Kosovel, Ljubljana, sa kojima je gospodin Pavlović bio u vrlo dobrim odnosima. (Pun naziv časopisa je glasio: „Mlinarstvo, pekarstvo i testeničarstvo Jugoslavije“).

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280