Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Koncem veze Miroslavljevo jevanđelje za buduća pokolenja

ISPISIVANJE TRADICIJE

Biljana Ećimović Barkuza već tri godine veze Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji spomenik srpske pismenosti. Do sada je izvezla 18 stranica, a ima ih ukupno 362, što znači da će joj za završetak biti potrebno petnaestak godina.

 

Nit po nit, slo­vo po slo­vo, str­plji­vo već tre­ću go­di­nu Bi­lja­na Eći­mo­vić Bar­ku­za se­di nad đer­đe­fom i ve­ze. Nje­ne vešte ru­ke osta­vlja­ju za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je je­dan neo­bi­čan trag – ve­ze­no Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, naj­zna­čaj­ni­ji spome­nik srp­ske pi­sme­no­sti.

veze miroslavljevo jevanđelje

Dok pre­da­no, gle­da­ju­ći kroz lu­pu, kon­cem „is­pi­su­je” stra­ni­ce je­van­đe­lja, Bi­lja­na ne ose­ća ni te­ret, ni bol.

– Se­dim i ve­zem po de­vet sa­ti dnev­no, ali me ni­šta ne bo­li, ni ru­ke, ni le­đa. Je­di­no sam mo­ra­la da pro­me­nim naоčаre. Do sa­da sam iz­ve­zla 18 stra­ni­ca Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja, a ima ih 362. Za je­dan red tre­ba mi oko sat i po, ta­ko da u to­ku pre­po­dne­va za­vr­šim tri re­da. Vre­me za iz­ra­du ta­ko­zva­nih za­sta­vi­ca i slo­va ko­ji su na po­čet­ku pogla­vlja ne ra­ču­nam. Imam na­me­ru da za­vr­šim sve stra­ni­ce, ali će mi za to, pre­ma pro­ce­ni, bi­ti po­treb­no 15 godi­na, zbog to­ga mo­ram da po­žu­rim, jer imam 67 – pri­ča uz osmeh Bi­lja­na.

Nje­no Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje do de­ta­lja je ver­no ori­gi­na­lu. A ka­ko i ne bi bi­lo ka­da se ona za ovaj po­du­hvat nesvesno pri­pre­ma­la ceo ži­vot.

– Ima­la sam 21 go­di­nu ka­da sam oti­šla na le­to­va­nje u Grč­ku, gde sam se odu­še­vi­la nji­ho­vim de­li­ma is­pi­sa­nim kaligrafi­jom. Po­sle tih pet­na­e­stak da­na pro­bu­di­la mi se že­lja da to sa­vla­dam pa sam pu­na sa­mo­po­u­zda­nja oti­šla u grč­ku amba­sa­du u Be­o­gra­du i tra­ži­la da učim grč­ki je­zik. U am­ba­sa­di su bi­li lju­ba­zni pa su me upu­ti­li u So­lun u nji­hov student­ski grad gde sam tri go­di­ne uči­la grč­ki, a sa­vla­da­la i ka­li­gra­fi­ju. A on­da sam po­že­le­la da upo­znam na­šu kaligra­fi­ju i za­vr­ši­la sam taj kurs – pri­ča Eći­mo­vić Bar­ku­za.

Ži­vot je ka­sni­je od­veo na dru­gu stra­nu. Du­go go­di­na ra­di­la je kao eko­no­mi­sta u ban­ci, a on­da je osta­la bez stal­nog po­sla. Ni­je klo­nu­la du­hom. Svoj ho­bi – ve­ze­nje, štri­ka­nje i he­kla­nje pre­tvo­ri­la je u za­ni­ma­nje, po­če­la je da ra­di kao re­sta­u­ra­tor no­šnji u an­sam­blu „Ko­lo”.

U to vre­me upo­zna­la je Al­ki­sa Raf­ti­sa, di­rek­to­ra na­ci­o­nal­nog an­sam­bla Grč­ke.

– U Ati­ni sam 2002. go­di­ne pro­ve­la me­sec da­na, gde sam re­sta­u­ri­ra­la nji­ho­ve grč­ke no­šnje, a za­tim mi je Raf­tis pred­lo­žio da bu­dem član eks­pe­ra­ta u Une­sku. Ta­ko sam po­sta­la Une­skov struč­njak za re­sta­u­ra­ci­ju – ka­že Bi­lja­na.

Ve­zla je i ode­ću za re­vi­ju Ve­ri­ce Ra­ko­če­vić ka­da je ova kre­a­tor­ka osvo­ji­la mod­nu pi­stu u Ri­mu.

– Po­sle ove re­vi­je po­že­le­la sam da osta­vim ne­ki trag, ne­što što će do­ka­za­ti da sam bi­la na ovom sve­tu. Od­lu­či­la sam da iz­ve­zem Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje. Re­kli sam se­bi: se­di i ve­zi. Plat­no i iglu u ru­ke uze­la sam 14. ja­nu­a­ra 2015. go­di­ne i ne is­pu­štam ih. Bi­lo gde da idem no­sim ih sa so­bom – pri­ča Eći­mo­vić Bar­ku­za.

Go­di­nu da­na de­talj­no je pro­u­ča­va­la Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, a po­je­di­ne de­lo­ve uve­li­ča­va­la ka­ko bi pri­ka­za­la sva­ki de­talj. Pre ve­ze­nja sve je is­cr­ta­no na plat­nu, slo­va su i po ve­li­či­ni i po iz­gle­du ver­na ori­gi­nal­nim, i ve­li­či­na stra­ni­ce je ori­gi­nal­na, po­stig­nu­ta je i cr­ven­ka­sta bo­ja li­sto­va ko­ju je­van­đe­lje is­pi­sa­no na per­ga­men­tu ima.

– Že­lim da ga, ka­da ura­dim, po­ša­ljem na Hi­lan­dar. Ima­la sam na­me­ru da odem do So­lu­na u pred­stav­ni­štvo Hi­lan­da­ra, da ih oba­ve­stim šta ra­dim, pa da ne­ko ka­da ja to za­vr­šim do­đe sa­mo do oba­le i pre­u­zme je­van­đe­lje. Zbog to­ga sam pre dve go­di­ne ot­pu­to­va­la do Sta­vro­sa, od­no­sno Ura­no­po­li­sa, po­sled­njeg me­sta gde žen­ska no­ga pre Sve­te go­re sme da kroči. Tu je jed­na ma­la lu­ka oda­kle is­plo­vlja­va bro­dić ko­ji ide pre­ma Sve­toj go­ri. Išla sam da vi­dim gde će mo­je jevan­đe­lje oti­ći. Ve­ruj­te da mi je ta­da sr­ce za­i­gra­lo – ka­že Eći­mo­vić Bar­ku­za. Ali, njen sve­šte­nik iz Cr­kve Sve­tog Mar­ka ima dru­ga­či­ji pred­log.

– On sma­tra da bi tre­ba­lo da ne­ko do­đe sa ma­gar­cem po je­van­đe­lje, da se ono sta­vi na sa­mar, kao što je to bio slučaj ka­da se iko­na pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce Tro­je­ru­či­ce za vre­me tur­skih osva­ja­nja kre­ta­la ka Hi­lan­da­ru. Ka­ko god, važno je da ga ura­dim i da ono svo­je me­sto na­đe na Hi­lan­da­ru – iz­ri­či­ta je Bi­lja­na.

Već je stu­pi­la u kon­takt sa čo­ve­kom iz So­lu­na ko­ji se ba­vi ko­ri­če­njem je­van­đe­lja.

– Obe­ćao je da će ono što ura­dim uko­ri­či­ti. Ne­će to bi­ti ni­ma­lo lak po­sao jer će mo­je je­van­đe­lje si­gur­no bi­ti veliko, već ovih 18 stra­ni­ca ka­da se slo­že jed­na na dru­gu vi­so­ke su ne­ko­li­ko cen­ti­me­ta­ra, a tek ko­li­ko će bi­ti vi­so­ke 362 stra­ne! Za­mi­sli­la sam da ko­ri­ce mog je­van­đe­lja bu­du dr­ve­ne, pre­svu­če­ne ko­žom i oivi­če­ne sre­br­nim ukra­si­ma – napo­mi­nje.

Bi­lja­na sve ra­di sa­ma, ni­ko joj ne po­ma­že, ni fi­zič­ki ni ma­te­ri­jal­no.

– Sa­ma sve fi­nan­si­ram od svo­je pen­zi­je. Ko­li­ko nov­ca imam, to­li­ko ma­te­ri­ja­la ku­pim. Ko­nac na­ba­vljam u Grč­koj, a sve ra­dim do per­fek­ci­je. Uko­li­ko po­gre­šim, od­mah se vra­ćam na­zad i pa­ram. Ra­dim na si­ro­vom la­ne­nom plat­nu, ve­zem sa dve ni­ti po­li­e­ster kon­ca za ši­ve­nje ko­je se ne­će ošte­ti­ti ka­da se pre­klo­pe stra­ni­ce. Ka­da je reč o je­van­đe­lju, mi­sli­la sam o sve­mu. Mo­žda je ovo mo­je je­van­đe­lje ko­pi­ja, ali mi­slim da je na ne­ki na­čin ori­gi­nal – sma­tra Bi­lja­na.

„Obla­či” lut­ke u no­šnje Bal­ka­na

Bi­lja­na Eći­mo­vić Bar­ku­za ne ve­ze sa­mo je­van­đe­lje. Do sa­da je iz­ve­zla ne­ko­li­ko stra­ni­ca je­van­đe­li­sta­ra dru­gih crkava. Me­đu nji­ma je i onaj na arap­skom pi­smu ko­ji pri­pa­da Koptskoj pra­vo­slav­noj cr­kvi.

Ura­di­la je i re­pli­ku sli­ke Vla­di­mi­ra Vo­znje­co­va „Ven­ča­nje ca­ra Ni­ko­la­ja i Alek­san­dre”. Na ve­zu se vi­di sve do najma­njih de­ta­lja, pa se uz po­moć lu­pe mo­že pro­či­ta­ti i šta je car­ski par jeo na svad­be­nom ruč­ku. Na me­ni­ju su bi­li su boršč, ri­ba, sa­la­te…

Eći­mo­vi­će­va se ba­vi iz­ra­dom na­rod­nih no­šnji sa Bal­ka­na, do sa­da je „obu­kla” dva­de­se­tak lu­ta­ka. Tre­nut­no ra­di hrvatsku na­rod­nu no­šnju. Bi­lja­na usta­je u po­la šest uju­tro, a le­že oko po­no­ći. Ide na kurs za obu­ku kom­pju­te­ra, ali uči i da svi­ra gaj­de.

Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar