Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

„KOSOVO – MOMENAT U CIVILIZACIJI“

„Mi moramo kao jedna stara i ugledna evropska nacija da se usmerimo na svetsku konotaciju. To znači ukazivanje naše kulturne i političke uloge na današnje oblikovanje modernog sveta“, ističe Miloš Ninković, diplomirani teolog i scenarista.

 

Miloš Ninković, diplomirani teolog rođen je 1989. godine u Vinči nedaleko od Beograda gde je odrastao i završio osnovnu školu. Potom je upisao Osmu beogradsku gimnaziju, posle čega je diplomirao na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

miloš ninković

Miloš Ninković je tekstopisac i scenarista filma „Kosovo – momenat u civilizaciji“ srpsko-kanadskog reditelja Borisa Malagurskog. Sa Ninkovićem smo razgovarali o stvaranju scenarija za ovaj film koji govori o kulturnoj i duhovnoj baštini koja treba da bude prikazana evropskoj i svetskoj publici, i predstavlja važan doprinos očuvanju istine o tome čije je Kosovo i Metohija i da je istorija i kultura na ovom prostoru srpska.

Kada ste i kako uspostavili saradnju sa Borisom Malagurskim i kako je krenula ideja o filmu „Kosovo – momenat u civilizaciji?

– Borisa znam duže vreme, nikada nismo sarađivali, ali smo prilikom prethodnih apliciranja tzv. Kosova za članstvo u Unesko došli na ideju o filmu. Sama priča je fokusirana na manastire koji su pod zaštitom Uneska i koji se nalaze na teritoriji Kosova i Metohije. Tako je urađeno samo iz jednog razloga, a to je da bi se što konkretnije odgovorilo zadatku, pružanju auditorijumu na uvid štetu da se privremene institucije prime u organizaciju koja se brine o nečemu tako važnom kao što je svetska kulturna baština. Naravno da većina manastira na Kosovu zaslužuje makar po jedan film o sebi, ali je okvir u kome smo delovali bio eventualni prijem tzv. republike Kosovo u Unesko. Scenario sam počeo da pišem početkom marta 2017, kada je već bilo izvesno da se ulazi u snimanje. Ideja koju sam razmenjivao sa članovima filmskog tima je načelno i moja ideja viđenja stvari. Ono što je svakako naglašeno u filmu i što ja smatram da treba neprestano naglašavati jeste dimenzija problematike. Nikako ne smemo dozvoliti albanskim vlastima da nas drže u tamnici dnevne politike i raznih finansijskih interesnih sfera. Mi moramo, naglašavam, moramo kao jedna stara i ugledna evropska nacija da se usmerimo na svetsku konotaciju. To znači ukazivanje naše kulturne i političke uloge na današnje oblikovanje modernog sveta.

Niste izostavili kratku i celovitu priču o kraljici Simonidi Nemanjić (i Rakićevu pesmu o njenom mozaiku u manastiru). Iz kojih sve razloga?

– Meni je priča o Simonidi jedan snažan poetski čin. Nažalost istorijsku distancu su mnogi iskoristili da tu priču toliko banalizuju i sablazne eventualnom slušaocu. Konkretno, naglašavanje nekakvog neprimerenog odnosa od strane kralja Milutina, i to kroz prizmu naših svetonazora, je ostavilo svet bez jedne divne priče. Ovo je bila moja prilika da ispričam ovo onako kako ja to vidim, pre svega, ali i onako kako smatram da svet treba to da vidi. Kraljica Simonida je žrtva jedne politike. Njen potonji život svakako je jako zanimljiv. Sve svedoči o tome koliko je mir na ovim prostorima bio težak i koje su cene plaćane. Takođe sam taj akt, davanja ćerke u brak nekome sa kim imate politički konflikt govori o svesti političkih aktera tada. Poštovanje Simonide i njenog dela je jako zanimljivo u freskopisima, ali i u srpskom narodu. Ovo upućuje na dve stvari. Prva je svakako njena važnost koju je imala u očima svog supruga, a druga je o svesti srpskog naroda i njegovom potrebom za mirom. Plemstvo, žrtva, politika, viši cilj…. sve to čini ovu priču jako poetičnom. Čitajući pesmu Milana Rakića o Simonidi meni je delovalo optimistično. Sama pesma je važna za ovaj film u više dimenzija. Milan Rakić je na Kosovu i Metohiji bio u službi, kao konzul. On potiče iz akademske porodice i kao takav sa sobom svakako nosi određeni književni pogled, ali ono što se izražava jeste njegov patriotski pogled na nešto opšte srpsko, na nešto što je jednako važno za sve nas koji govorimo istim jezikom, pripadamo istoj veri i nazivamo se Srbima. Taj opšti pristup pesnikovog predrazumevanja je meni jako važan. Mogu slobodno da kažem da je identična i polazna tačka filma. Još jedan takav momenat je pominjanje samog Pećkog Katastiha. Rakićeva svest i svest svih Srba o važnosti nečega što potiče izvan njihovog lokalnog kulturnog opsega je jako važna za sam film i moje tendencije u njemu. Na koji način? Tako što sam hteo da pokažem svetu zašto bi to trebalo Srbi da se brinu o svetinjama prikazanim u filmu. Srbi, ma gde bili, iako nisu nikada posetili ni jedan od tih manastira, imaju jaku kolektivnu-nacionalnu svest o važnosti tih manastira. I svako od nas će uvek naći način da pomogne, sačuva i doprinese svetinjama na Kosovu i Metohiji. Upravo zato mi je važna ova Rakićeva pesma. Još jedan aspekt jeste svakako, njen optimizam. Na kraju pesme se kaže da i iskopane oči sijaju. To je važno za moje razumevanje čitave problematike. I svo zlo, pakost i strah od lepog i velikog (što nije retko kod ljudi) nije uspelo da pokori duhovnost i bitnost. Motiv filma je upravo ta nada i želja u bolje sutra tih manastira. Nikako nisam hteo da se govori o čuvanju nečega što je već uništeno.

Kako ste doživeli i tumačili reakcije prištinskih političkih zvaničnika kada je krenula projekcija filma?

– Tumačenje samog filma od strane prištinskih medija je takvo da je film isključivo rasistički i neobjektivan. Meni kao nekome ko je uticao umnogome na sam film nije prijalo takvo optuživanje. Kao neko ko je pravoslavni hrišćanin imam obavezu da takvo delovanje osudim, a ne da činim. Tako sam se preispitujući uvideo da niko od njih nije ni video film, niti zna podelu ljudi na rase (Albanci i Srbi su iste rase), a po najmanje da ima u vidu civilizacijski interes. Pošto sam uvideo banalnost optužbi, bila mi je jasna želja prištinskih medija i političara da se vrate na teren na kom znaju da se ponašaju. To je političko dno i prepucavanje. Mržnja i interes. Smrt i vandalizam. Tada mi je bilo drago i tada sam shvatio da smo pogodili cilj, filmom. Čitava nota filma je takva da se borimo protiv albanske politike uništavanja etničkih grupa a preko toga i protiv uništavanja kulturne i verske baštine, a nikako protiv Albanaca kao naroda. I to se u toliko navrata kaže u rečenicama koje precizno distanciraju albansku politiku kao lošu i rušilačku, a ne albanski narod.

Da li ste zadovoljni kako je film odjeknuo i šta dalje planirate, jer „bitka za manastire“ kao i za sve drugo na Kosovu i Metohiji nije završena?

– Prošle godine tzv. republika Kosovo nije se javila za prijem u Unesko. Ne sumnjam da će pokušaja biti u budućnosti. Ali ne treba gledati šta je na prištinskim vlastima već šta je na nama. Smatram da se svet menja i da u tom promenjenom svetu imamo šanse da se pozicioniramo bolje. U jednom od svojih dokumenata američki kongres je pomenuo i naš film. Ekipa filma je došla na ideju da se svakom političaru prikaže ovaj film i u te svrhe je poštom poslat primerak filma svakom od njih. To je jedan od načina. Postoji ih mnogo i svaki koji govori o istini i vrednostima koje naš narod baštini je dobar način. Mislim da je apatija i letargija naš najveći neprijatelj. Zato moramo biti istrajni, ne zbog nas već zato što smo po ko zna koji put i ko zna na koji način na strani istine. To je upravo ono što bih i sam naglasio, ne smemo da odustanemo od sebe. Svet je satkan od naših doprinosa tako da je naša borba za nas same civilizacijski interes.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: