CARSKI PRSTEN I MODERNA ADMINISTRACIJA
Rukovanjem su se svojevremeno potvrđivali veliki dogovori, a onda su forme žigova, tiskova, pisama, pečata ili markica zamenile obično poverenje.
Administracija je oduvek umela da nađe način da se dodvori savremenicima. Zanimljivo je da od kad je sveta i veka postoji i neka vrsta „overavanja“ dogovora.
U današnje vreme, dokumentacija je preplavila svet, ali se i dalje koriste neke stare metode dogovora. U Nišu je na keju postavljen spomenik ugovora iz 1183. u kom Stefan Nemanja postiže dogovor sa Fridrihom Barbarosom da kroz tadašnju zemlju Srba prođu Krstaši. Spomenik ovom ugovoru, svojevrstan je omaž administraciji. Danas poslove overavanja ugovora obavljaju notari, a sudski tumači bave se prevođenjem dokumenata se različitih jezika tokom procedura za dobijanje viza ili drugih administrativnih poslova. Agencije za prevođenje imaju za zadatak da se između ostalog bave i prevodima tenderske dokumentacije, ugovora, faktura, sertifikata… A sve to, podrazumeva se, prati i overa pečatom. Pa da se vratimo korak, dva u istoriju i vidimo kako je to nastao pečat.
A gde je pečat?
Teško je govorite šta bi se sve u širem smislu moglo podrazumevati pod ovim pojmom. No, da skratimo, reč je o predmetu kojim se overavaju dokumenta, isprave, pisma, pošiljke… Mi, pripadnici srednjih generacija pamtimo one drvene islužene mangupe sa gumenim delom koji je izgraviran. Današnje generacije često kao asocijaciju imaju plastični automatski pečat koji se ne udara najpre u platno posuto mastilom, već je automatizovan. Bilo kako bilo, princip je isti. Tvornica olovaka Zagreb, svojevremeno je snabdevala čitavu Jugoslaviju pečatnim postoljima, a danas gotovo svaka narezivačka radnja, osim ključeva pravi i pečate. Oni još stariji pamte i metalne pečate sa gravurom koji su se tiskali u sveže topljen vosak. Nebrojeno je sinonima za ovaj predmet, a kod nas ga zovu još i žig, mur, štempl, štampilja ili štambilj. Reč štambilj ima pretka u nemačkoj reči Stempel ili italijanskoj reči Stampiglia.
Carski pečat tajna čuvana
Ovim su se terminom često nazivala i sama dokumenta koja su overavana posebnim pečatom, a takav pečat imao je nesvakidašnju gravuru i razlikovao se od običnih pečata. On je nagoveštavao da je u pitanju značajna dokumentacija, pa je i izraz „carski pečat“ postao sinonim za nešto tajnovito. Čuvar carskog pečata bio je čovek koji se posebno brinuo o tome gde pečat završava. Carevi i vladari obično su imali pečatne prstene koje su sami nosili, a kopije su se vrlo retko pravile. Čak i kada bi se pravile, postojale su nijanse po kojima bi se moglo utvrditi da nije reč o originalima.
Ostavština nepismenog vladara
Maloprepomenuti pripadnici srednje generacije sećaju se i kuglice na pečatu koja služi da se bez okretanja pečata vidi kako treba da bude pozicioniran. Danas su savremeni pečati kuglicu zamenili sličicom, ali legenda o kuglici i dalje živi. Naime, preteča evropeizacije Srbije leži u revolucionarnim idejama Obrenovića. No, kako je Miloš Obrenović, osnivač dinastije, bio nepismen, legenda se decenijama prenosila. Miloš je po legendi imao pečat sa svojim imenom, ali je pošto je bio nepismen, ekserom označio gornju stranu. Na taj način ime je uvek štampano uspravno, a ne obrnuto. Mudar potez još mudrijeg vladara.