MUDROST ŽIVOTA

Iz jedne priče arhimandrita Siluana Visana jasno se vidi šta znači voleti po svetonazoru hrišćanstva. „Voleti znači imati mudro srce. Voleti znači vladati naukom koja isceljuje, a ne umrtvljuje, pruža utehu, a ne uništava!“, poručuje rumunski duhovnik.

 

Nekoliko godina pre Drugog svetskog rata živeo je jedan divan supružnički par. Veoma su se voleli. Muž se, kad god je bilo moguće, trudio da izrazi ženi svoju ljubav. A ona je bila lepa, osetljiva i nežnog zdravlja.

šta znači voleti

Ali počeo je rat, i muž je morao da ode na front. Tamo je prošao mnoga teška iskušenja, ali svaki put je čudom ostajao živ. I svakog dana se molio Bogu da mu pomogne da preživi, da bi se vratio kući, ženi koju je tako voleo. Misao o tome da će je opet zagrliti zagrevala mu je dušu i pomagala da izdrži glad, hladnoću i rane.

Kada se rat završio, on je, srećan kao nikad u životu, trčao kući kao na krilima. Evo već se vidi selo, i u susret mu ide drug! Kada se radost od toga što su se videli živi i nepovređeni stišala, drug je počeo da ga teši, govoreći o nekakvom iskušenju koje ga je zadesilo.

O kakvom iskušenju govoriš? – pita čovek kome je srce stalo.

Šta, ti ništa ne znaš? Tvoja žena je bila teško bolesna. Preživela je, naravno, preživela, samo joj je lice sada izobličeno, – saosećajno je odgovorio drug.

Muž, kao pokošen, pade na zemlju i gorko zaplaka.

I uveče stiže on svojoj kući. Žena, videvši ga, ne može da se naraduje i samo blagodari Bogu za čudo što se on vratio kući živ! A potom oni sedoše za sto… I odjednom ona shvati da je njen muž, taj voljeni, izgubio u ratu vid! Misleći da je oslepeo od posledica ranjavanja, ona ga nije ni o čemu ispitivala, da mu ne bi pričinjavala dodatnu patnju. Počela je da se kao i ranije brine o njemu, kako priliči ženi koja voli, i oni su srećno poživeli još 15 godina.

Potom, posle tih 15 godina potpune sreće, ali takođe i tajnih stradanja, pošto je bila neizlečivo bolesna, žena je predala dušu Bogu. A muž koji je voleo zatvorio je njene oči… i otvorio svoje! Sve te godine on se pretvarao da je slep, da ne bi uvećavao njene patnje”.

E, to znači voleti! Oslepeti sebe da ne bi povredio drugog.

I nama bi često bilo bolje da zatvaramo oči, jer naš pogled može biti mnogo teži nego što mislimo, i tome u koga gledamo može postati još gore od tog prekornog pogleda. Mnogi ljudi gube snage za borbu sa sobom ili sa iskušenjima kroz koja prolaze samo zato što smo ih pogledali kako nije trebalo! Zbog nas njihov život može postati još teži, jer mi ne vidimo kako njih boli duša, skrivena u tom telu invalida, ili pokrivena ružnoćom, ili čime god ružnim, ili porokom koji je uzeo vlast nad njima, ili depresijom, sa kojom se bore…

Ali da bismo pred tim zatvorili oči, moramo voleti! Ne možemo prestati da vidimo tuđu ružnoću ako smo ravnodušni, ili tupi, ili želimo da marginalizujmo čoveka, nego samo ako pokazujemo osetljivost, delikatnost i velikodušnost.

Da li je neophodna ljubav da bismo se ponašali jednostavno i prirodno? Očigledno, da! Neohodno je da volimo da ne bismo dozvolili drugom čoveku da se oseti povređeno ili prekoreno, da ne bismo postali razlog zbog kog on pati, nego da bismo mu, naprotiv, pomogali, ublažavali, koliko možemo, njegov bol.

A zar to ne radi Hristos u našem životu? Meni se čini, On nas gleda sa zatvorenim očima, jer inače mi ne bismo mogli ni da pogledamo na Njega, osećajući se tako krivima pred Njim.

I još sam pomislio: kako retko u današnje vreme čujemo za slučajeve poput ovog! Ljubav kao da je ohladnela, kao da nemamo više snage da volimo, ili smo možda prosto postali suviše sebični?

Ranije su odnosi među onima koji se vole bili mnogo trajniji, lepši, srećniji. Ranije je postojala lepota i sveštena ljubav dvoje ljudi. Jedan prost gest, cvetić, jedan pogled, već su postajali izvori radosti, trepeta srca i suza od sreće. A sada… Samo i čuješ za razvode i tugu. Skandale i optužbe.

Svi se na nekoga žale. Svi nekoga okrivljuju. Vrlo je malo onih koji bi na sebe preuzeli krivicu i odgovornost za rastanak. Možda više ne možemo da volimo? Više ne možemo da opraštamo? Za nas ljubav više nema nikakvo značenje? Ili smo prosto toliko zarobljeni ljubavlju prema sebi, da bližnji za nas postaje teret?

Svi mi znamo – da bi odnosi, porodični život, funkcionisali, neophodno je da jedno svojom ljubavlju uvećava sreću i lepotu života drugoga. Od davnina je poznato, “ljubav je vatra, ali gori kad ubacuješ drva“, i tada je moguće voleti neprestano.

Ni u jednoj knjizi nije napisano i niko nije rekao da voleti znači samo osećati sreću; ne, voleti znači želeti dobro i sreću drugome. To znači odreći se svog egoizma i gordosti, smiriti se, da bi vladao mir, moliti se u nadi, zadovoljavati se malim koje imaš, i blagodariti za to, biti srećan videći da je drugi srećan, i živeti uzdižući se…

Voleti – u tome je mudrost života. Voleti znači imati mudro srce. Voleti znači vladati naukom koja isceljuje, a ne umrtvljuje, pruža utehu, a ne uništava! Možda će oni koji čitaju ove redove biti drugačijeg mišljenja, smatrajući da meni ne priliči da pišem o ljubavnim odnosima, jer ja ne znam “kako je to teško”. Možda su oni i u pravu, ali, kao i svaki sveštenik, ja patim mnogo više nego što vi možete da zamislite, kad vidim slomljeno srce, suze na prekrasnom licu drugog. A ljubavi je tako teško da to vidi…

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.