OKO I SVETILNIK DUŠE
Sveti Jovan Kasijan je bio hrišćanski teolog koji nam je ostavio pouku o rasuđivanju putem priče o svetom Antoniju Velikom i njegovom shvatanju nedostatka onoga što „uči čoveka da ide carskim putem“.
Jednom prilikom skupili se starci (stariji i iskusniji monasi) kod svetog Antonija Velikog i zajedno sa njim od večeri do jutra raspravljali o duhovnim predmetima, osobito o tome koja je dobrodetelj najveća, koja bi mogla da nas sačuva od đavolskih zamki i dovede do savršenstva.
Jedni su ostavljali post i bdenje, drugi odricanje od imovine, treći usamljeništvo, četvrti čovekoljublje…
Na to je sveti Antonije rekao:
„Sve što ste rekli spasosno je i neophodno za one koji traže Boga i žele da Mu priđu. Ali dati prvenstvo kakvoj bilo od ukazanih dobrodetelji ne dozvoljavaju doživljenja padanja onih koji su se u njima usavršavali. Jer i oni koji su se odlikovali strogim postovima i bdenjima, i oni koji su živeli u pustinjama, i oni koji su se odrekli svake imovine i obilni davaoci milostinje upadali su u zamke vraga i padali. Uzrok tome je nedostatak rasuđivanja, jer ono uči čoveka da ide carskim putem, izbegavajući opasne krajnosti: u odnosu prema postu ono, na primer, ne dopušta ni prekomerno iznurivanje tela, ni popuštanje. U Evanđelju ono se naziva okom i svetilnikom duše.
„Svetilnik telu je oko. Ako li oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje bude rđavo, sve će telo tvoje tamno biti“ ( Mat. 6,22-23).
Kao što svetlost sve osvetljuje i oko sve vidi, tako i rasuđivanje sve pomisli čovekove i dela rasmatra i određuje šta treba činiti, kako i od čega se uzdržati. Kad u nekome nedostaje rasuđivanja, tada njegova dela i pomisli, bez starog prosuđivanja, idu kako hoće, i tu vrag uspeva da mu predloži lažno umesto pravog, i prikrivajući rov ili zamku, svaljuje ga u njih i ubija ga“.