ZA NAUK I PAMĆENJE
Ovo je legenda o Svetom Savi, jednom starcu i njegovom traženju pravde. Starac i pravda mimoilazili su se sve vreme, pa je on poželeo da bar jednom oseti šta je to pravedno u životu. Uspeo je da vidi veliku nepravdu, bar je on tako mislio…
Bio jedan pobožan čovek, na već i ostareo i svašta se u životu nagledao, samo nikad nije video pravde. Što je god znao, što je čuo i video, sve mu se činilo nepravo, pa se jednako molio Bogu, da mu jednom da da i pravdu vidi. Bog mu ispuni želju.
Jednom pođe on nekud, a iskrsne pred njega jedan kaluđer (to je bio Sveti Sava), pa reče:
„Starče, šta bi najvoleo videti na svetu?“
„Pravdu“, reče starac.
„Dobro“, reče Sveti Sava, „popni se na ono drvo pa ćeš je videti“.
Starac se popne na drvo i ugleda pred sobom veliko polje i u tom polju lepo, bistro vrelo i još nekakvu vodu što teče poljem. Dok u tom, eto ti nekakva čoveka na konju, odevena da ne može lepše biti. Kad dođe do onoga vrela, sjaši s konja, da se napije vode, pa u tom mu dođe volja da se u onoj vodi okupa, jer je bila velika vrućina. Premišljao je: kupao bih se, a ne bih, jer je sa svih strana bila šuma, pa se strašio da ga ko tu ne nađe i ne oglobi. Najposle se svuče i poostavlja stvari sve daleko jednu od druge. Konja je vezao za grm, haljine je ostavio na jednom kraju, ćemer s novcem skinuo je i zakopao na drugom kraju. Oružje metne najbliže do sebe, ako bi ko nasrnuo, da sve ne odnese, a da bi se i sam mogao braniti. Okupa se, iziđe iz vode i obuče se.
Za to vreme nije nigde nikoga čuo ni video. Usedne na konja i ode, a ćemer zaboravi da ponese.
Za malo, a prođe tuda čobanin goneći koze, i jedna koza, verući se tamo amo, dođe do onoga mesta gde je ćemer bio zakopan. Stade koza kopati rogom i nogom dok ne izvadi ćemer. A kad to vide čobanin, on brže-bolje tamo, zgrabi ćemer, potera stoku, pa beži odande. Taman čobanin zamače u lug, a uz polje se pomoli jedan stari prosjak. Izdrpan je, jadan je, nema ga za šta pas uhvatiti. Priđe vrelu i sede da se malo odmori i umije. Sedeći tako, izvadi iz torbe nekoliko korica hleba, pa ih stane u vodi kiseliti i jesti.
Setio se onaj konjanik da je zaboravio ćemer, pa se vrati natrag. Kad dođe vrelu, zateče prosjaka, nazva mu Boga i zapita ga kad je stigao na izvor.
„Ja, vala, ovaj čas“, odgovori prosjak.
Onda konjanik potrča brže-bolje na ono mesto gde je ćemer zakopao, ali od ćemera ni traga. Kopaj, traži – nema, na nema. Odmah se vrati prosjaku i opet zapita:
„Ama jesi li ma koga video, kad si ovde došao?“
„Nikoga“, veli prosjak.
„E onda ti znaš kud se deo moj ćemer, evo ovde sam ga ostavio!“
Začudi se prosjak šta ovaj govori, pe reče:
„Ostavi ti mene, dobri čoveče, dosta mi je moje muke i sirotinje! Šta ti ja znam za nekakav ćemer! Kad sam došao, ovde sam seo i odavde se nisam pomerio“.
Neće konjanik za to ni da čuje, već navali na prosjaka:
„Jali pare na sredu, jal’ ćeš sad poginuti!“
A kad se prosjak stane pravdati i kleti da on o tim parama ništa ne zna, niti ih je očima video, naljuti se konjanik pa ga stane tući, govoreći:
„Kazuj gde su pare, jer ako ne kažeš gde su, nećeš odavde živ otići, udaviću te u ovom istom vrelu“.
Prosjak se opet pravdao i branio, a kad ovome to dodija, on skoči na njega i udavi ga.
Onda opet ode na ono mesto na stade kopati, ali ne nađe ništa. Zađe po polju, ali ni tamo ništa. Prevrne prosjaka i njegovu torbu, ali ništa ni tamo. Najposle se poplaši, ne smede više u ovom polju ostati: može ko naići i videti da je ubio čoveka. Zato, brže-bolje baci se konju na ramena, pa ode svojim putem.
Gledao sve to starac s drveta, pa kad konjanik pobeže, on se poboja da može ko otkuda naići, pa kad vidi mrtvoga čoveka, može pomisliti da ga je on ubio, te da postrada ni kriv ni dužan. Zato brže-bolje siđe s drveta, pa pobeže u planinu. Put je vodio preko onoga polja, al’ on ne smede putem, već udari šumom i tako zaobiđe ubijenoga.
Taman on malo odmakne, a Sveti Sava iziđe pred njega, pa ga zapita:
„E, starče, vide li šta u polju?“
A starac odgovori:
„Ama, duhovniče, ti mi reče da ću videti danas pravdu, a ja što videh nepravdu, nikad je veću u životu nisam video“.
„Nisi ti video nepravdu“, reče Sveti Sava, „već pravdu, samo još ne znaš“.
Starac se uplaši, pa reče:
„Idi, Boga ti, crna ti je ono pravda kad pogibe čovek ni kriv ni dužan!“
„E slušaj, pa onda reci da je nepravda“, reče Sveti Sava i nastavi:
„Jesi li video onoga konjanika, odevena i naoružana, što jahaše poljem i što se okupa u onoj vodi? Otac onoga konjanika je otmičar, pa je pokrao jednog seljaka i tako se obogatio. Onaj čobanin, što je onud sa stokom naišao i ćemer iskopao, to je sin onog pokradenog seljaka, te je tako čobanin odneo svoje pare, iako ni sam za to ne zna. Otac udavljenog prosjaka bio je otmičar, pa je na pravdi Boga ubio oca konjanikova, i sad se, eto, na njegovom sinu vratio zajam. Sad reci: Je li to pravda?“
„Jeste, pravda je!“, reče starac.
„Zato ne uzajmljuj nikada zlo, jer će ti se kad tad vratiti!“, reče starcu Sveti Sava, pa u času nestade.