TIHA SUZA
Skliznu
nečujno, neviđena
nesvezano
klonula
na uglu oka.
Potočićem
napravi brazdu,
belinom lica
dotaknu usnu,
osoli je.
Oko zasija
zeleno,
osenčano
gustim crnilom
kišnih
trepavica.
Obrva se
u luku izvi
i povijena
na čelu
ureza novu
mišljeno
bolnu brazdu.
Zakrili kosom
bol
što u mlazu
srcem,
drhtavim
ŠIKNU.
SEBIČNO SVOJA
Briga me
da l’ ću vas
pregaziti
svojim snovima
jer samo su moji.
Svi ste statisti
u ovom beznađu
od ikre
umrlih riba
kojima ste
krljušti
odrali
a mrestile bi se.
K’o snovi moji
usahli
zagazili ste
blatnjavim cipelama
po mom zelenom
tepihu
od
DUŠE.
Gledali ste
kako se
koprcam
u mreži vlastitoj
i sekli sve
kanape spasa.
Ćutali ste
čekajući da izronim
iz vrtloga
nemoći
što bolom se zove.
Briga me
što vas nije briga
da dohvatim zvezde
koje sam
nekad vama
krvavim noktima
grabila.
Pustite,
sama ću
onako kao uvek
niknuti opet
rođena
pepelom
sebično SVOJA.