KANDILO HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA
Ruski duhovnik Jovan Krestjankin govorio je šta za roditelje znači vaspitanje dece u hrišćanskom duhu. „Neophodno je da se spasavamo od otrovnog duha vremena i da vratimo Bogu našu malu crkvu, našu porodicu“, kaže arhimandrit Jovan.
Život je težak. On, međutim, postaje nepodnošljivo težak ako iz njega proteramo Boga. Kad se iz doma protera Bog, na Njegovo mesto dolaze zli duhovi, koji seju svoj smrtonosni korov. Mrak i tama su odavno počeli da ostvaruju svoje smrtonosne planove, pobunivši se protiv porodice i protiv materinstva, koje u sebi krije budućnost sveta – odgajanje potomstva. Trebalo bi da to shvatimo i vi i ja jer je to i naša sadašnjost i naša budućnost. U tome je naša odgovornost pred Bogom. Strašna odgovornost!
Tokom 70 godina koje je naša Crkva provela u zatočeništvu, toliko je pokoljenja odraslo u robovanju mraku bezbožništva, zaraženo materijalističkim duhom sticanja i gomilanja. Ljudi su odrastali bez Boga. Sada smo i vi i ja dužni da se suočimo sa realnim okolnostima našeg života i da svojom trpeljivošću u trudu i molitvi pokušamo da popravimo ono što je bilo porušeno. Mnogi se sećaju onih godina, tragičnih i za vas i za vašu decu, kada je i sama želja da decu vaspitate u hrišćanskom duhu pretila opasnošću da ih zauvek izgubite.
Roditelji su bili lišavani materinstva i očinstva, a decu su silom odvodili u internate i sirotišta. Pred vašom decom su zatvarana vrata u život, zatvarana su im vrata školskih institucija. Preživeli smo to strašno vreme. Ono je, neminovno, moralo da ostavi ožiljke na našim srcima. A, koliko je samo suza i bola moralo da preživi materinsko srce, videvši da se i ono malo, što se za detinju dušu moglo učiniti kod kuće, pogazilo u školi! Izlivale su se suze, izlivale su se i molitve. Nemojte misliti da su one ostale neprimećene i neuslišene. Njih možda mogu da ne primete i da ne čuju ljudi, ali ne i Bog. Za Boga to nisu prosto suze, nego krsni put majke-hrišćanke. To nije bio samo krst, to je bilo mučeništvo, i to mučeništvo Hrista radi. Blagodat Božija je svagda krepila mučenike. Tako je krepila i vas u neravnopravnoj borbi za vašu decu. Ona vas i sada krepi. Samo da ne oslabi hrišćansko uverenje i usmerenje – naša vera.
Neophodno je da svi mi sada shvatimo da neodložno moramo da se spasavamo od otrovnog duha vremena i da vratimo Bogu našu malu crkvu, našu porodicu. Trebalo bi da upravo u njoj zapalimo kandilo hrišćanskog života u Bogu. Samo je u tome spasenje sveta i naše lično spasenje. Mi nećemo odmah uspeti, biće nam veoma teško, ali mi moramo da delamo radi života u večnosti.
Očevi i majke, od Boga blagosloveni tvorci i pokrovitelji svoje dece, nose odgovornost i za njih i za sebe. Zar nije na nama da sada, u pustinji sveta, gde caruje samoća, sujeta i ravnodušnost, uznemirujuća kolebljivost i zloba, stvorimo ognjište molitve? Moramo zapamtiti da, gde je dvoje ili troje sabrano u ime Gospodnje, tamo je i Gospod među njima. Dom će tada oživeti! U Svetom pismu, Gospod više puta opominje roditelje na njihovu posebnu vlast i prava u odnosu na decu, dajući im posebnu silu da za svoju decu posreduju pred Bogom. Dragi moji, iskoristite tu silu i vlast. Međutim, za to vam je potrebna nesumnjiva vera i odvažnost u molitvi.
Postoji još jedan uslov, bez kojeg neće biti ploda – to je naš svakodnevni trud na vaspitavanju dece. Mati počinje da se moli i da traži pomoć od Boga, ali je ne dobija. Zašto? Zato, dragi moji, što se ne može polagati na Boga ono što smo bili obavezni da učinimo mi sami. Naime, prevashodno su roditelji bili dužni da se pobrinu za decu, da u zemlju njihovog srca zaseju dobro seme vere i ljubavi prema Bogu. Ako su ga zasejali, trebalo je da zatim brižljivo uzgajaju zasejano i da ga čuvaju od rđavih uticaja. Za to je potreban trud, potreban je duhovni napor.
Očevi i majke! Zapamtite da ne možete da se spasete sami, bez svoje dece! Šta možemo da očekujemo od svoje dece ako se naša briga bude ograničila samo na to da ih nahranimo i obučemo? Ko će učiniti ostalo? Ulica? Škola? Reči tuđeg čoveka, čak i dobronamernog, deluju na um deteta, dok reči majke neposredno dotiču njegovo srce. Pri tom mu očev primer daje snagu i energiju da te reči ovaploti u životu. Prema tome, neka se vaša briga o deci ne ograniči na to da ih jednom nedeljno dovedete u crkvu i da ih ostavite da se tu ponašaju po sopstvenoj volji. Vaša briga se mora sastojati u tome da u deci vaspitate ljubav prema Bogu, da im ulijete pravoslavne pojmove, da ih naučite svojim primerom i vascelim svojim životom. Proniknite u život svog deteta, upoznajte njegove misli. Razgovarajte s njim o svemu. Svakoga dana, ujutru i uveče, blagoslovite svoju decu, i učinite to čak i onda kada nisu kod kuće.
Hrišćansko ustrojstvo porodičnog života – sa postom, molitvenim pravilom ujutru i uveče, makar ono bilo i kratko, uzimajući u obzir dečije mogućnosti i zainteresovanost, odlazak cele porodice u hram i učešće u Svetim Tajnama – nevidljivo će izgrađivati dečiju dušu. Ono što je zasejano u dušu deteta, neminovno će dati ploda u zrelim godinama. Vekovima potvrđeno iskustvo pokazuje da krsno znamenje ima veliki uticaj na sve čovekove postupke i da se taj uticaj proteže tokom čitavog života. Zbog toga je neophodno da se u decu ukoreni običaj da se često ograđuju krsnim znamenjem, posebno pred uzimanje hrane, pred spavanje, kad se probude i kad polaze od kuće. To spasava našu decu od mnogih nevolja i opasnosti. Javno ispovedajući u porodici Božiju dobrotu i Božiji promisao, davaćemo deci prve lekcije bogopoznanja i molitve. Biće to najvažnija lekcija o veri, koju će čitavog života sačuvati u svojim srcima, i koja će u ovom životu sačuvati dete za večni život. Završiću rečima svetog učitelja Crkve, Jovana Zlatoustog: “Ne postoji umetnost koja bi bila uzvišenija od umetnosti vaspitanja. Mudri vaspitač stvara živi lik, na koji s radošću gledaju i Bog i ljudi”.
Izvor: Saborna-crkva.com