СВЕ ЈЕ ТО ЖИВОТ

Напуштала је успавано место другом страном, правећи круг. Очи јој падоше на ограђени простор. У њему – кошнице. Никада нису биле ту.  Да, све је то живот…

 

Растежу се празници.
Раширили се и трају.
Лепота у њима.
Радости многе само се броје.
Засветли и покоја туга.
Не могу се заборавити многи што дисаху поред нас.

све је то живот

Небо се притајило сивилом, земља само дрхти од тешког бесног мраза, а жена дубоко занесена својим мислима пружа свој корак према периферији града, према месту где нико није будан. Према месту где сви спавају.

Срце јој је радосно. Сопствена деца су их наградила путовањем у Венецију. Награда је за њену књигу и његову подршку.

Тек се покоји бели прах усудио да напусти сивило капе небеске и да у вијугавом лету пролети испред ње. Није осећала хладноћу. Ништа јој није могао јануарски Светостевановски благи дан. Ходала је и ходала. Летела је својим корацима. На ногама је имала дубоке чизме, за број веће, али у њих је стала нога са дебелим вуненим чарапама оштрикана од праве жуте грубе вуне. Боја се на њима разликовала. Штрикала их је њена тетка, грубим рукама и очима које су назирале светло. Штрикала их је по сећању, а омчице су се саме низале и предиво претварале га у чарапу. Грубоћа је чувала ногу и није дозвољавала осипање драгоцене топлоте. Вунени џемпер и дукс су чували тело, а преко свега се пружила дуга мрка јакна купљена у кинеској продавници.

Није могла, а да се не насмеје самој себи.

Наравно капуљачу је ставила пореко главе. Био је ту и велики шал. Права одећа за хладан дан. Кораци су се низали. Правили су венце нераскидивости у своме напредовању.

Најзад се капија сама отворила. Примала је ретке.

Керамичка слика показивала је два лика. Један поред другога. Опет се насмејала.

– Еј, мати, мати… ниси хтела стара поред њега младога. Како је доле само ви знате. Горе сте млади. Да ли бисте се радовали, мени, њима, празнику?… Ето идем на Славу. Кући. Да знам, рекли бисте – ,,не иди по овој хладноћи, врати се – … али ја сам тврдоглавија од најтврдоглавије мазге, зар не мати?

Ти би одговорио – откуда си ти мазга – и само би ме гледао својим благим очима. Било би ти пуно срце са нама окупљеним око вашега стола. Шта да се ради, тако живот иде. Полако.

Идем и ја. Магла се спушта, покрива вас што мирно спавате. Шта да вам причам? Све знате.

Извадила је из торбе смотуљак увијен у алиминијумску фолију. Једноставан жути ролат филован пекмезом од кајсије. Ставила је два парчета горе на споменик.

– Неко ће видети, можда ће их птице покљуцати, али све су то бића небеска. Како буде, биће.

Оче наш… Амин.

Напуштала је успавано место другом страном, правећи круг. Очи јој падоше на ограђени простор. У њему – кошнице. Никада нису биле ту.

– Да, све је то живот.

Места ходочашћа – Јерусалим, Лалибело, Ватикан само светле у даљинама. Њено светли близином. Миром. Немерљивом љубављу скривеном дубоко под земљом.

3 Responses to "Весна Ђукановић: Све је то живот"

  1. Vesna  14. februara 2018.

    Velika je sreća naći svoje reči u Bašti Balkana. HVALA!

  2. Veselinka Stojković  14. februara 2018.

    Нека се приче само нижу, драга Весна.

  3. Veselinka Stojković  15. februara 2018.

    Весна Ђукановић, Радост жуте лубенице, Креативна радионица Балкан, Београд, 2016. Чучкова књига, награда, Народна библиотека Хан Пијесак, Република Српска, 2017.
    Весна Ђукановић, Одсјај свилених нити, приче, Креативна радионица Балкан, Београд, 2018.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.