Kako je budista postao hrišćanin – Svetlost koja zna moje ime

BUDISTA ILI HRIŠĆANIN – SVETLOST KOJA ZNA MOJE IME

Istinita priča kako je budista postao hrišćanin kad ga je dodirnula svetlost spoznanja i ljubavi. Potresna ispovest bivšeg budiste koji se susreo sa Hristom i prešao u Pravoslavlje.

Deset godina svoga života bio sam budista. Primljen sam u veru nakon sedam godina učenja i pripreme, pod rukovodstvom duhovnog učitelja i malobrojne loze Njingma, koja je praktikovala Vadžrajanu (tibetanska škola budizma). Imao sam, dakle, duhovnog učitelja, koga sam voleo i koga i dalje volim. Bio je, i još uvek je, uzor blagosti i dobrote u mome životu. Zahvaljujući njegovim poukama počeo sam da posmatram svet širom otvorenih očiju i punijim srcem. Dostigao sam stepen Ngakpa, kojim se odlikuju žreci koji se bave tantrom. Premda se, prilikom dobijanja ovog stepena, polaže zakletva, ona ne obavezuje žreca na bezbračnost, niti na uzdržavanje od mesa i alkoholnih pića. U našoj zajednici se, sve u svemu, nije praktikovalo odricanje, već su se sledila tantrijska i dzogčen učenja, koja su zasnovana pre na preobražaju svesti nego na samoodricanju, kao i na iznenadnim trenucima spoznaje, koja bi zabljesnula um različitim intenzitetom i rasponima trajanja i koja, vremenom, uzvode um u takozvani rigpa, tj. stanje uma i spoznaje koje se dostiže putem relaksacije u čovekovo prirodno stanje prosvećenosti.

Te trenutke prosvećenosti dostizali smo uz energetsko saučestvovanje našeg učitelja, ili sopstvenom sposobnošću opuštanja, spuštanja u sopstveni opit „bivstvovanja“ i „nebića“, i uz sadejstvo metoda i tehnika kojima su nas obučavali. Tokom dugih godina bavljenja ovime, činilo mi se da me ti trenuci prosvećenosti oplemenjuju, te da svet posmatram sa sve većom blagošću, blagodarnošću i samilošću. Moj duhovni nastavnik je govorio da je 99% budizma metod, a jedan posto – istina. Metode i vežbe koje se koriste u budističkim školama navodno razvijaju u čoveku izoštrenost svesti i mogućnost poimanja stvarnosti kakvu ne stvara neurotičan um.

Naše su se vežbe sastojale iz sedenja u tišini, joga-pesama, mantri i psiho-duhovnih, kao i fizičkih vežbi. Bio sam na pokloničkom putovanju u Nepalu, gde sam posetio tamošnje svetinje, a sa nastavnikom i ostalim učenicima Vadžra-budizma pohađao sam kurseve po Americi i u Velsu. Tom prilikom smo se povlačili u tišinu i predavali meditaciji, bilo pojedinačno, bilo u grupama. Mogu zasigurno da kažem da sam u tim trenucima doživljavao „prosvetljenje“ uma, proširenje vidika i iskustava koje pripisujem svome nastavniku i vežbama koje mi je zadavao.

Jednog kasnog januarskog popodneva 1999. godine, otišao sam, kao i obično, da vežbam ispred svog malog budističkog „oltara“, gde sam, kao i uvek, počeo sa joga-pesmom i mantrom, a zatim, posle meditacije, upalio mirisne štapiće pored oltara. Zatim sam ponovo seo i počeo sa vežbama. Ne znam koliko sam vremena proveo sedeći tako u tišini, kada odjednom jasno začuh sopstveni glas kako izgovara reči: „Nedostaje mi Isus…“

Premda su ovo bile moje reči, učinilo mi se da ih ne izgovaram ja, nego da dolaze odnekuda kroz mene. Ipak, pošto nisu bili u pitanju nikakvi glasovi spolja, bilo je očigledno da sam ja to rekao.

Čim sam izgovorio te reči, „nedostaje mi Isus„, celo moje biće ispunilo se čežnjom. Ne znam kako drugačije da nazovem osećaj koji me je preplavio. Bolelo me je. Bolelo iznutra. Osetio sam takvu čežnju da je to prosto bilo neverovatno. Pokušao sam da se iznova koncentrišem i da nastavim sa meditacijom. Često se prilikom meditacije dešava da čovek doživljava nesvakidašnja iskustva, da oseća neobične mirise, čuje neobične zvukove, a ponekad mu se prikazuju i vizije. To se sve smatra psiho-duhovnim anomalijama, koje čoveka izbacuju iz koloseka i ometaju dolazak i odlazak misli. Misli zaista dolaze i odlaze, ali metoda koju sam koristio sastojala se iz toga da se trudim da ispraznim um od bilo kakvih pomisli koje bi se lepile na unutrašnji doživljaj. Pokušao sam, stoga, da ovaj događaj otpišem kao nijam (meditacijski doživljaj) i da mu ne pridajem pažnju. Kako nisam mogao da se opustim i vratim meditaciji, ustao sam i pomislio: ovo je sigurno bila neka projekcija iz ranog detinjstva, nešto u vezi sa ljubavlju za kojom sam čeznuo kao dete, a nisam je imao. Oba moja roditelja bila su hrišćani, ali pošto je Prezviterijanska crkva bila jedina bogomolja u našem gradu, ja sam odrastao u prezviterijanskom okruženju. U svakom slučaju, roditelji mi nisu bili uopšte pobožni.

Završio sam vežbanje i otišao u kuhinju da pospremim sudove. Bio bih sasvim zaboravio na onaj događaj da me i dalje nije pratio neodoljiv osećaj čežnje, koji me nije napuštao, ma koliko da sam se trudio da na njega zaboravim. Nisam imao nikakvo objašnjenje za taj osećaj. Nisam tada ispričao ženi o ovom iskustvu, no sve vreme sam o tome razmišljao. Bol nije prestajao. To veče je bilo kao i svako drugo: malo smo gledali televiziju i popričali, a ja sam zatim otišao u atelje da slikam. Bavim se slikarstvom i moj atelje je dozidan uz kuću. U njemu ponekad spavam, ako se desi da slikam do kasno u noć. Te večeri sam bezuspešno pokušavao da nastavim sa slikanjem na platnu koje sam bio započeo, pa pošto nisam mogao da slikam, otišao sam na spavanje.

Te noći, u tri sata ujutro, probudilo me je nečije prisustvo u sobi. Bilo je to prisustvo Čežnje.

Ne znam kako bih drugačije da ga nazovem. Zabrinuo sam se: da nije neko provalio u kuću? Ustao sam iz kreveta i proverio sve sobe. Osim moje žene i mene, u kući nije bilo nikoga. Pošto sam se sasvim razbudio, odlučio sam da malo meditiram, pa sam otišao pred „oltar“ u svom ateljeu. Meditirao sam nešto malo više od pola sata, a zatim se vratio u krevet. Sledećeg jutra sam proverio sva vrata i prozore, i pregledao kuću, ne bih li pronašao nešto čime bih objasnio „prisustvo“. Domaće životinje nismo držali. Upitao sam Dajanu da li je možda prethodne noći ustajala i ulazila u atelje. Odgovorila mi je da je čitavu noć čvrsto spavala. Upitala me je da li se možda nešto desilo. Nisam joj ništa rekao o „Prisustvu“ koje sam osetio. Nisam hteo da je plašim, a nisam želeo da pomisli da sam poludeo.

Sledeće noći me je nešto opet probudilo. Nisam u stanju tačno da opišem kako sam se osećao, osim da ponovim da je to bilo isto ono „Prisustvo Čežnje“, kao i prethodne noći. Opet sam osetio bol u unutrašnjosti svoga bića. Čeznuo sam za nečim što ni sam ne umem da opišem. Nikakvih halucinacija niti viđenja nisam imao, ništa neobično nisam čuo, no ipak, postojalo je neumitno osećanje da me je neko ili nešto prizvalo i na taj način probudilo. Osećao sam unutrašnji bol i čeznuo za nečim što nisam mogao sebi ni da objasnim. Bilo je to kao da se nalazim milionima kilometara daleko od svoga doma.

Ovde moram da napomenem da smo dotle živeli sasvim srećno. Žena i ja smo se i posle 25 godina braka voleli. Oboje smo bili umetnici, prilično uspešni u svome poslu. Imali smo kućicu sa baštom u malom primorskom mestu blizu San Franciska, gde nam je bilo veoma lepo. Imao sam divnog duhovnog učitelja i bio sam veoma privržen budizmu. Zdravlje me je, uprkos višku kilograma, dobro služilo. Sve u svemu, vodio sam sređen život, bez većih problema. U mom životu nije bilo nečega čime bi mogla da se objasne novonastala osećanja čežnje koja su me pratila. Osećao sam se kao zaljubljeni mladić i nikako nisam mogao da zaustavim to osećanje bola, čežnje i opšte zbunjenosti. Sve je počelo onda kada sam izustio one reči: „Nedostaje mi Isus...“

Ipak, činilo mi se neverovatnim da su te reči mogle biti uzrok tolikog mog bola. Svakako je nešto drugo bilo posredi, ali ja i dalje nisam znao šta. Pokušao sam da čitavu stvar racionalno analiziram, čak sam sastavio i spisak mogućih razloga, motiva i događaja koji su eventualno mogli da izazovu takvu čežnju u meni. Međutim, ništa na tom spisku nije predstavljalo pravi odgovor na pitanje zbog čega se u meni javilo to neobjašnjivo osećanje čežnje, a još manje je objašnjavalo osećanje nečijeg prisustva u mojoj sobi noću.

Svake noći u toku nedelju dana sam se, kao na poziv, budio u tri sata ujutru. Počeo sam pomalo i da se plašim. Nisam mogao sebi da objasnim šta mi se događa, niti sam imao predstave kako bi trebalo da se postavim. Nikada tako nešto nisam iskusio. Ponadao sam se da će me moj učitelj prosvetliti, da će mi objasniti šta se to dešava sa mnom i dati mi uputstva šta da radim. Ako iko zna šta se to sa mnom dešava, to je svakako moj učitelj. Pozvao sam ga telefonom čak u Vels i ispričao mu o svom čudnovatom iskustvu od prethodnih dana, sve po redosledu događanja. Učitelj mi je tada saopštio ime jednog od tibetanskih „božanstava“ i rekao mi da ga prizivam. Takođe mi je dao i mantru koju je trebalo da ponavljam radi prizivanja tog „božanstva“. Rekao mi je da ponavljam mantru i redovno obavljam sve rituale i duhovne vežbe koje mi je zadao.

Te noći, opet me je probudilo osećanje „prisustva“. Odmah sam otišao pred svoj „oltar“ i upalio štapiće. Pre no što ću prizvati ime „božanstva“ koje mi je učitelj rekao i pre izgovaranja mantre, proveo sam neko vreme u meditaciji. U sobi je vladala duboka tišina i savršeni mir. Tada sam prizvao ime „Svesnog Bića“ (tako se u grani budizma koju sam praktikovao zove „božanstvo“), onako kako me je učitelj uputio. Na moje zaprepašćenje, čuh glas koji reče: „Ja nisam taj„.

Nisam mogao da odredim odakle je glas došao. Znam samo da je glas zvučao kao da je moj, ali ja znam pouzdano da te reči nisam izgovorio. Sada ne znam da li sam taj glas čuo u sebi, ili je on došao do mene spolja, ali mogu da tvrdim sa sigurnošću da je jasno izgovorio reči: „Ja nisam taj„. Ovo me je veoma uzdrmalo. Sedeo sam tako, potpuno zbunjen, i ćutao. Kasnije sam ustao i izašao napolje. Moglo je biti negde oko 3:30 ujutro. Nad okeanom se jedva nazirao mesec. Seo sam na stepenice od kuće i počeo da plačem. Unutarnji bol i čežnja ne samo da nisu nestali, nego su postali neizdrživi. Učinilo mi se da gubim pamet. Znao sam da se nešto veoma veliko dešava, ali nisam znao šta. Isplakao sam se kao nikad do tada. Konačno, podigao sam glavu i upitao: „Ko si ti?“

U trenutku kada sam izgovorio ove reči, nešto se neverovatno dogodilo. Najpre, molim da shvatite da ja nemam nikakav osećaj da li je ovo što ću reći umesno ili nije. Takođe, nemam načina da objasnim kako ili zbog čega se dogodilo to što se dogodilo. Moja ograničenost je velika. Kada sam, dakle, izgovorio te reči, najednom me je ispunila neka blaga svetlost. Tu svetlost nisam mogao da vidim na uobičajen način, ali me je ona celog ispunila. Ne umem da opišem niti da objasnim prosvetljenje koje mi je sobom donela. No, znam sasvim pouzdano da je ta Svetlost ušla u mene i da me poznaje. Zvuči nemoguće, ali tako sam osećao. Ne samo što ta Svetlost poznaje mene, Majlsa, prznicu i namćora, već me i istinski voli.

Neka mi se oprosti na smelosti što ovako nešto govorim, ali ja sam tako osećao. Nemam načina da dokažem da je to istina. Tada nisam znao ni kako da nazovem tu Svetlost. Teško mi je bilo da izgovorim reč Bog ili Hristos, no ipak, osećao sam da ima neke veze sa Bogom i Slovom Božijim. Nisam mogao da izgovorim te reči jer su mi tada izgledale pune svega onoga čega sam se odrekao, napustivši protestantizam svog detinjstva. Mada nisam mogao da izgovorim tu reč, osećao sam kao da se u meni nešto prelomilo, i da je to „nešto“ bila ljubav, Božanska Ljubav, Ljubav koja me je posetila, koja kao da me je dozivala po imenu dok je ulazila u mene. A, opet, kao da je oduvek prebivala u meni ta Ljubav, samo što je ja nisam bio svestan. Kada bi bilo načina da sve ovo iskažem na jasniji i razumljiviji način, verujte da bih to učinio, ali ne mogu.

Pao sam na kolena i ostao da ležim na zemlji neko vreme. Ne znam koliko sam dugo tako ležao, no posle izvesnog vremena, vratio sam se na stepenice i ponovo zaplakao. Reči su se gubile dok je Svetlost ulazila u mene i ja sam osetio u sebi poznanje koje se rađa iz Ljubavi. Znao sam da me Bog voli, a nisam mogao da izgovorim reč Bog. Znao sam i da me Hristos voli, no nisam ni tu reč mogao da izgovorim. Praktikujući budizam, došao sam do izvesnih saznanja, nekoliko puta sam u nekom magnovenju uspeo da uhvatim „celinu“, no nikada mi se nije ovako nešto dogodilo. Goreo sam iznutra Ljubavlju i poznanjem Svetlosti. Naravno, to nije bio plamen u pravom smislu, ništa što bi se moglo opipati ili videti, ali ja sam ipak osećao kako iznutra sijam. Ne znam da li je to Bog čeznuo za mnom ili ja za Njim; kao da smo se susreli negde u toj snažnoj čežnji. Po prvi put je čežnja predstavljala opit Božijeg prisustva i mog odnosa prema Njemu. Dok sam se bavio budizmom, često smo razgovarali o pronalaženju samosvesti u običnim životnim situacijama. Meni se činilo da se sva moja svest pretočila u čežnju za Bogom, Koji je Svetlost i Ljubav, i u Njegovu čežnju za mnom. Po prvi put u životu sam osetio Božansku Ljubav, Ljubav koja zna moje ime. Ne znam koliko sam dugo sedeo tako na stepeništu. Mislim da je počelo da sviće, ali ne znam kada sam ušao u kuću. Siguran sam da sam posle izvesnog vremena zaspao, ali ne mogu tačno da kažem kada se to dogodilo. Znam samo da sam bio potpuno obučen kada sam se probudio.

Toga jutra sam ispričao ženi šta mi se dogodilo. Rekao sam joj da je u mene ušla Svetlost Koja zna moje ime. Drugačije nisam umeo da joj objasnim. I dalje, dok sam joj opisivao šta me je snašlo, nisam bio u stanju da izgovorim reč Bog ili Hristos. Naravno, žena me je, kao prava Amerikanka, upitala da nisam slučajno malo više popio, na šta smo se oboje nasmejali. Oboje smo vrlo dobro znali da tako nešto nije moguće, pošto, u grani budizma kojoj sam pripadao, alkohol, pa čak ni pušenje, nije bilo dozvoljeno. Ipak, saslušala me je dok sam joj pričao o detaljima svog doživljaja. Tada sam shvatio da se sve u mom životu promenilo. U moj život je ušla Ljubav i sve u šta sam do tada verovao se srušilo. Moj učitelj je bio ateista, a budizam u kome me je podučavao svakako nije trpeo ideju o Bogu kao Tvorcu ili Izvoru Ljubavi. U razgovorima sa učiteljem bilo je reči o mudrosti i samilosti, o dobroti i samosvesti, ali reč „ljubav“ skoro da se nikada nije pominjala, pogotovo ne u smislu Božanske Ljubavi. Moja žena je bila vidno uznemirena. Premda smo se šalili i smejali na sve to, osećala je da se u meni sve promenilo. Ona, kao ni ja, nije mogla da predvidi kuda bi sve to moglo da me odvede. Do tada je sve u našem životu bilo prilično stabilno i mirno, a sada je naš život pretio da se promeni.

Onog dana kada me je prožela Svetlost Koja zna moje ime, u meni se začelo saznanje o stvarima o kojima do tada nisam imao pojma. Osetio sam ličnosnu Ljubav sa Izvora i to iskustvo je bilo posve različito od svega što sam do tada doživeo. Bio sam zbunjen: zbog čega ne mogu da izgovorim reči Bog i Hristos? Plašila me je pomisao da se radi o Bogu, tj. o Hristu, a s druge strane, osećao sam da je to moguće, da me je prožela Ljubav Hristova. Možda me je bilo i stid da tako nešto kažem. Ni jednog trenutka nisam želeo da budem hrišćanin, ja koji sam godinama hrišćane svrstavao u kategoriju „budala“ i „dvoličnjaka“. Mada sam kao budista vremenom to prevazišao i stekao malo više samilosti prema ljudima, pa i prema hrišćanima, nisam ni pomišljao da postanem hrišćanin, niti sam ikada osetio i najmanju želju da istražujem puteve Hrišćanstva. Ipak, misao o postojanju Boga me nikada nije napustila, premda mi je učitelj govorio da moram da raščistim sa osećanjem da je Bog kriv za mnoge stvari u mom životu i da, ako želim da uzrastam duhovno, moram da prestanem da Ga krivim. Bio je u pravu.

I tako, sada se jedan novi svet otvarao pred mojim očima, dok se drugi rušio. Zakletva koju sam položio kada sam iniciran u budizam važila je doživotno. Bio sam doživotno vezan za svog učitelja i za svoju veru. Ali, sada je preda mnom stajala nepobitna činjenica da postoji Tvorac Ljubavi, Izvor Ljubavi i Duh Ljubavi, koju moj budizam nije mogao da objasni, a koju moje doživljeno iskustvo nije moglo da opovrgne. Sećam se, tada sam se borio sam sa sobom. Tražio sam neki okvir u koji bih mogao da smestim svoj doživljaj ljubavi. Činjenica da je moj učitelj ateista isključivala je mogućnost njegovog pravilnog razumevanja stvarnosti koja je u meni izgledala ograničeno i nepotpuno, kao uostalom i pouke mog učitelja. Znao sam tada da moj učitelj greši u pogledu Boga. No, nisam znao šta mi je činiti.

Moj akupunkturista, Pantelejmon Dejvid Voker je član Pravoslavne crkve u Americi. Sa njim sam često za vreme terapije razgovorao o budizmu i hrišćanstvu. Ubrzo posle ovih događaja, imao sam zakazanu terapiju kod njega. Pošto smo se pozdravili, pružio mi je jednu knjigu i rekao: „Imam za tebe nešto što mislim da će ti se dopasti“.

Naslov knjige je bio: „Hristos, večni Tao„, a autor jeromonah Damaskin. Knjiga je prikazivala Hrista kao punoću blagodati i Istine, a Pravoslavlje kao ispunjenje svega onoga što ljudi inače traže u istočnim religijama i filosofiji. Te noći sam počeo da čitam knjigu i skoro da nisam čitave noći zaspao. Nastavio sam da je čitam. Knjiga mi je pružila željeni okviru u koji sam sada mogao da smestim svoj doživljaj Svetlosti Koja zna moje ime. Verovao sam tada da postoji Izvor Ljubavi, no i dalje nisam bio u stanju da taj Izvor nazovem Duhom Svetim. Pošto sam Hrišćanstvo odbacio još u detinjstvu, te reči nikako nisu mogle da izbiju na površinu.

Dejvid mi je predložio da odem u jednu od parohija Američke Pravoslavne Crkve u San Francisku. Ta mi se ideja nije dopadala jer se kosila sa mojom davnašnjom odlukom da zanavek ostavim Hrišćanstvo. Smatrao sam da mi je potrebno nešto što nije vezano ni za kakvu „instituciju“. Najmanje sam od svega želeo da se vežem za bilo koju crkvu. Sem toga, zar nisam i dalje budista? Zašto me sada sve upućuje na to da treba da prigrlim drugu veru, još uz to hrišćansku? Bio sam obavezan, zbog zakletve koju sam položio, da ostanem veran svom učitelju i budističkoj misli. Nikakvo čeprkanje po drugoj religiji nije dolazilo u obzir.

Ipak, budizam nije imao odgovor na moj iskustveni događaj, za koji sam znao da ima veze sa Bogom. Bio sam i posve siguran u to da je doživljaj Svetlosti Koja zna moje ime sasvim istinit i stvaran. Moj učitelj je govorio da Boga nema, a ja zacelo znam da sam lično doživeo Božansku Ljubav. Opirao sam se, dakle, ideji da pođem u neku od hrišćanskih crkava, no ipak, Pravoslavlje je, kako mi se činilo, posedovalo vekovnu tradiciju samosagledavanja, kao i način da se pojedinac preobrazi u odnosu na Božansko. Knjigom jeromonaha Damaskina preda mnom se otvorila mogućnost da sagledam jednu tradiciju koja je drugačija i dublja od bilo koje druge hrišćanske tradicije za koju znam.

Stoga sam pozvao telefonom Saborni hram Svete Trojice u San Francisku, kao što mi je Dejvid predložio. Kada se čovek sa teškim ruskim naglaskom javio s druge strane žice, upitao sam ga da li se službe odvijaju na engleskom, na šta mi je on odgovorio: „Na jako lošem engleskom!“ Dopao mi se ovaj smisao za humor. Zapisao sam vreme početka službe i zahvalio se.

Jedne nedelje u februaru, ustao sam, obukao se i saopštio ženi da idem u crkvu. Bila je preneražena. „Šta?!“ – uzviknula je. „Znam. Ništa me ne pitaj. Vratiću se uskoro“. Padala je kiša i ulice su bile skoro sasvim prazne. Dovezao sam se do San Franciska i setio se da sam nekada davno viđao u centru grada plavo kube ruske crkvice. Potražio sam ulicu Grin, u kojoj se nalazi Hram Svete Trojice i uskoro ugledao kupolu sa krstom. U tom delu grada je veoma teško naći mesto za parkiranje. Dok sam se približavao crkvi, tražeći mesto, odlučio sam da odem u najbliži Mekdonalds ako ne nađem mesto za parking. Samo što sam to izrekao u sebi, jedan automobil je krenuo sa parkirališta, oslobodivši jedno parking mesto. „Dobro, dobro, idem“, rekao sam u sebi.

Bio je to 7. februar 1999. godine. Tada to još nisam znao, ali ta nedelja je bila Nedelja o bludnom sinu.

U tantri se obilno koriste sva čula kako bi se čoveku otvorila svest i kako bi se polako opustio u prirodno stanje sopstvenog prosvetljenja. Toga dana, kada sam ušao u crkvu, osećao sam kako sva moja čula upijaju svetlost i mirise. Već na vratima crkve susreli su me neki parohijani i domaćinski uveli u hram. Kada sam upitan da li sam Pravoslavac, brzo sam, i po svoj prilici grubo, odgovorio da sam budista. Stajao sam u samom dnu hrama i posmatrao šta se događa. Kada je počela Liturgija, pojanje i čitanje je ispunilo čitav prostor isto koliko i svetlost i miomirisi. Činilo se kao da je čitava služba praznik čula. Bilo je istovremeno divno i zastrašujuće. Sve u svemu, osećao sam da sam na bezbednom, samo da nije tog sveprisutnog Hrišćanstva…

Nakon službe, pozvali su me na ručak. Prihvatio sam. Za ručkom se vodio interesantan i prijatan razgovor, a nekolicina parohijana je čak pokazivala interesovanje za budizam. Kada sam otišao odande, činilo mi se da sam pronašao novu vrstu Hrišćanstva, koja se svakako mnogo razlikovala od Hrišćanstva koje sam poznavao kao dete.

Sledeće nedelje sam ponovo došao na Liturgiju. Uskoro sam počeo da posećujem i večernje službe. Bio sam iznenađen čitanjem i pojanjem na tim službama. Nikada nisam čuo da čitava bogoslovska nauka može da se izrazi u pesmi. Vremenom sam sve više shvatao da je Pravoslavlje Hrišćanstvo koje je dublje i šire od onoga kako sam ga do tada shvatao. Čuo sam da se u službama pominje Svetlost i shvatio da ta Svetlost veoma liči na moj doživljaj Svetlosti Koja zna moje ime. Čuo sam čak i molitvu u kojoj se kaže da nas u toj Svetlosti ljubi Bog Otac, Bog Reč i Bog Duh Sveti. Više se nisam opirao rečima kao što su Bog i Hristos. S druge strane, moja žena i naši prijatelji su se osećali veoma nelagodno kada bih koristio ove reči pred njima. Moji rođaci su zanemeli kada su čuli da odlazim u crkvu, još uz to i Pravoslavnu. I dalje sam se sastajao sa svojom grupom budista. Znao sam, međutim, da ću morati ozbiljno da porazgovaram sa učiteljem kada bude došao da nas poseti u martu mesecu. Osećao sam se kao da sam ga, na neki način, izneverio time što odlazim u Pravoslavnu crkvu i to mi se nije ni malo dopadalo. Ipak, morao sam da se potrudim da shvatim šta mi se to događa i činilo mi se da mi Pravoslavna crkva nudi neke odgovore, što nije bio slučaj sa mojim učiteljem.

Knjiga oca Damaskina je bila katalizator moje želje da saznam nešto više o Hrišćanstvu, a moj život u crkvi se odvijao kao po prirodnom sledu događaja od trenutka kada sam pročitao tu knjigu. Što sam više odlazio na službe, to sam više osećao da bih tamo mogao da opstanem kao Hrišćanin, mada i dalje tu reč nisam koristio. I dalje sam joj se opirao, zazirao od nje, titrao na samoj ivici Hrišćanstva, krijući se u senci sveća. Imao sam otpor prema metanijama koje su parohijani činili i prema znamenju krsta. Bio sam, ipak, i dalje budista. U crkvi sam bio samo posetilac. To mi je pružalo mogućnost da i dalje „istražujem“, ali da se ne obavezujem ni na šta.

Jedne večeri, prišla mi je matuška Varvara, sveštenikova supruga, i upitala me da li želim da naučim kako da se prekrstim. Iznenadio sam samog sebe, odgovorivši potvrdno. Znam da ovo zvuči čudno, ali kada sam se prekrstio, osetio sam razliku. Počeo sam da posmatram sebe drugačijim očima. Bio je to prvi gest koji sam učinio javno, gest koji je govorio o mom novostečenom poverenju u Hrišćanstvo. Bio je to jedan tako jednostavan gest, koji je za mene ipak predstavljao prvi korak ka prihvatanju Hrišćanstva, znak da sam počeo da se „oblačim u Hrista„.

Odrastao sam u atmosferi neprijateljstva prema „papistima“. Moj otac je bio luteran, sav ogrezao u mržnji prema rimokatolicima. To neprijateljstvo je i dalje postojalo u meni, ali te večeri, kada sam se prekrstio, nastavio sam da to činim i na drugim službama. Nastavio sam da tražim odgovore na svoja pitanja u Pravoslavlju, kao i drugi oblik molitve. U grani budizma koju sam upražnjavao, Vadžrajani, učenik vidi u svom učitelju biće koje je dostiglo prosvetljenje i koje ga vodi na putu prosvetljenja. Učenik se klanja do zemlje pred svojim učiteljem u znak savršenog poštovanja i u znak totalne zavisnosti od njega na tom putu samopoznanja i samosvesti. Pred svojim učiteljem sam se klanjao bez dvoumljenja. U Pravoslavnoj crkvi, vernici se klanjaju Svetoj Trojici: Ocu, Sinu i Svetome Duhu, kao i Božijim svetiteljima.

Nisam hteo da se klanjam. Ni sam nisam razumeo otkuda tolika tvrdoglavost kod mene po tom pitanju, iako sam i tada dobro shvatao da je besmisleno klanjati se pred učiteljem, a ne klanjati se pred Bogom. Tada mi je, izgleda, bilo lakše da verujem čoveku nego Bogu. I tako, osenjivao sam se znakom krsta, ali nisam metanisao. Bog me je doslovno izvukao iz kreveta i pozvao po imenu na najjasniji mogući način, dao mi da opitno, na svojoj koži, osetim Svetlost i Ljubav, a ja i dalje, u svojoj gordosti i tvrdoglavosti, nisam želeo da Mu uzvratim poštovanjem. Bio sam uporan: nisam hteo da se poklonim pred Bogom. Nešto se u meni i dalje žestoko opiralo Hristovom pozivu i pozivu Njegove Crkve.

Veliki i Časni post je vreme dubokog samoispitivanja. Čitava Crkva tada započinje zajedničko putovanje sa Hristom ka Jerusalimu. Svih 40 dana posta su kao kosmička drama u vremenu. Upravo taj doživljaj vremena u budizmu nikada nisam okusio. U Pravoslavlju, naročito prilikom dugih bogosluženja, vreme kao da nestaje u vremenu. Dok sam bio budista, navikao sam na dugotrajne rituale. Ponekad mi se činilo, dok sam ih vršio, da vreme brže prolazi. Ipak, nisam nikada doživeo večnost u vremenu. U Pravoslavnoj crkvi su službe, a naročito Liturgija, imale neku vanvremensku dimenziju. Svaka reč o izgubljenosti u životnim neprilikama odnosila se na mene. Ljubav me je dotakla, no ja sam i dalje bio izgubljen. Svaki put bih odlazio sa službe sa pomišlju da bih sve što sam toga dana ili te večeri čuo, mogao i sam da kažem, samo kada bih umeo. Prepuštao sam se pojanju, slušao kako hor poje moja osećanja, i u rečima koje je čtec čitao nalazio sam svoju Ljubav. Kada smo već duboko zašli u Veliki post, počeo sam da doživljavam vreme u Crkvi kao nikada do tada. Premda sam, ka budista, umeo da meditiram satima i mada sam provodio čitave sedmice ćuteći, izolovan od sveta, vreme nikada nije dostizalo tu punoću, nikada nije doticalo večnost. Velikoposna bogosluženja su učinila da sam počeo da se menjam.

Jedne večeri, dok je još trajao Veliki post, kolena su mi se sama savila. Zatekao sam sebe na kolenima pred Bogom. Osećao sam se užasno što sam se tako dugo opirao tome, u svojoj gordosti. Sve je u meni svedočilo o Hristovoj neizrecivoj Ljubavi, a ja sam joj se opirao. U trenutku kada sam čelom dotakao pod crkve, Bog mi je slomio srce. Zajecao sam…

Otac Viktor je čuo moje jecaje, dok je kadio ikone. Nisam mogao da se zaustavim. Bilo mi je neprijatno. Osećao sam da sam izložen pogledima svih parohijana sa kojima sam nedeljama dolazio u istu crkvu i koji su me posmatrali dok sam se, u svojoj gordosti i oholosti, opirao. Gledali su me kako se opirem i dok sam se osenjivao znakom krsta. Sada me gledaju kako priklanjam kolena i glavu. Gledaju me kao plačem, slomljenog srca. Da, Bog mi je, tog trenutka, slomio srce. Mogao bih, čini mi se, tačno da pokažem prstom na mesto gde se to dogodilo. Prvo je ušao u mene, kao Svetlost. Onda mi je slomio srce. Bolje od ovoga ne mogu da se izrazim. Slomio je moju oholost i gordost, i usamljenički život koji sam do tada vodio više nije bio moguć za mene. Dao mi je da okusim večnost u vremenu, a ja nisam bio dostojan ni mrvice onoga što mi je pružio. Onda mi je slomio srce, ukrotio me Svojom Ljubavlju. Osećam se kao prosjak. I jesam prosjak…

Sada su večernje službe postale duže, učestalije i obimnije. Žena mi se ljutila što stalno odlazim od kuće i često smo se prepirali. Nisam kod nje nailazio na razumevanje i podršku na putu koji sam izabrao da sledim. Svi moji prijatelji su smatrali da sam poludeo. Članovi budističke grupe, sa kojom sam se sastajao, nisu ni znali za moje odlaske u crkvu. Što me je više privlačila Crkva, to su jače bile sile koje su me odvlačile od nje. Dvoličnost i protivurečnost mog prisustva u Crkvi kao budiste bile su očigledne čak i meni. Ipak, tek sam tog trenutka shvatio da mi više nema povratka. Bio sam „zaljubljen“ i morao sam biti što je moguće bliže Izvoru Ljubavi. Mislim da sam se neko vreme čak ponašao pomalo sumanuto. Osećanje čežnje me nije napuštalo, čak se, kako je odmicao Veliki post, i produbljivalo. Plakao sam za svaku sitnicu. Jednom sam, tako, išao ulicom i ugledao stariji bračni par kako se drži za ruke, a oči su mi se napunile suzama. Na Liturgiji, kada bih čuo kako se oglašavaju zvona pred zajedničko izgovaranje Simvola vere, morao sam da okrenem glavu u stranu da me ljudi ne bi videli kako plačem. Prešao sam da stojim u uglu hrama jer mi je bilo neprijatno. Iz tog ugla se slabije čuo hor, no ja sam se osećao kao prosjak koji je došao da se ogreje kraj ulične vatre.

Napisao sam pismo ocu Damaskinu, koji živi na Aljasci, i ocu Viktoru Sokolovu, rektoru Bogoslovije Svete Trojice, i ispričao im šta mi se događa. Pisao sam im o svojoj potrebi da saznam više o Pravoslavnoj veri. Otac Damaskin mi je odgovorio divnim pismom, u kome me je sokolio da istrajem u svom traganju. Veoma me je dirnula njegova dobrota. Takođe, zamolio sam oca Viktora da me primi na razgovor.

Pošto sam znao da moj učitelj uskoro dolazi, pozvao sam i njega da ga zamolim da odvoji malo vremena za mene. Napominjem da sam već tada pogazio svoju zakletvu prema njemu, ne samo zbog toga što sam napravio korak ka Hrišćanstvu, već zato što nisam verovao da on može da razume moj doživljaj Svetlosti Koja zna moje ime. Pošto je moj učitelj bio ateista, bilo mi je jasno da će on unapred odbaciti suštinu mog doživljaja. To je bio trenutak kada sam raskinuo svoju vezu učenika i učitelja sa njim. Ipak, u praznini koja je ostala za tim raskidom, pružila mi se mogućnost da sebe otvorim za delovanje Duha Svetoga, da otvorim deo sebe koji je dugo bio zatvoren, upravo zbog poslušnosti učitelju i učenjima budizma. Budizam i moja privrženost učitelju predstavljali su jedno vreme centar mog života i ja sam se trudio, koliko god sam mogao, da to poštujem. Voleo sam svog učitelja. Volim ga i danas. Osećao sam tada veliku odgovornost, čak i obavezu, da na mističan način produžavam misao i prirodnu dobrotu bića i nebića. To sam tada osećao kao obavezu. Nadam se da u meni i dalje živi iskrica koja tako živo oseća dobrotu.

Sastao sam se sa učiteljem. Zamolio sam ga da se povučemo u njegovu sobu, kako bismo mogli da ostanemo nasamo. Znao sam da je tada osetio izvesnu nelagodnost u mom držanju. Ispričao sam mu sve što mi se dogodilo, pokušao da mu do detalja objasnim svoj doživljaj Svetlosti. Mislim da je shvatio još tada da je moj doživljaj bio stvaran, možda zbog toga što sam plakao. Ponovo sam se gubio u tim suzama radosti i straha. Plašio sam se što sečem granu koja me je do tada napajala duhovno. Strah me je bilo i zbog toga što sam tražio da izađem iz toka energije koja je kao reka strujala kosmosom. Izašao sam iz toka te reke, kao bivši budista. Svi moji „bogovi“ bili su mi oduzeti: moje predstave o svesti i samosvesti, način na koji sam posmatrao svet. Zaštitnici ili „jidizam“, sa kojima sam delio čitav jedan svet, više nisu bili tu da mi pomognu.

Čudan je to bio gubitak, no ipak sam ga osetio veoma duboko i snažno. Prilično grubo i naprasno sam ga zamolio da me razreši zakletve. Te reči su prosto provalile iz mene. Osećao sam se užasno. Čudo sam svoj glas kako traži da bude razrešen od zakletve, i to mi je ličilo na izdaju. Izdao sam čoveka koga sam voleo i koji je voleo mene, koji mi je bio duhovni učitelj tokom čitavih osam godina. Znao sam da mu time nanosim bol, upravo zbog toga što me voli, i zbog toga što sam primio na sebe obavezu da ostanem u ovom energetskom lancu dok se sva bića u potpunosti ne oslobode. Moja zakletva je bila nešto mnogo više od pukog obećanja datog njemu kao pojedincu. Njegov metod posmatranja i poimanja bića i svetova, i energije koja ih prožima, predstavljao je bit moga života. U budizmu postoje razni lanci, tzv. „sanghe“, od kojih svaki ima svoju kosmologiju i način poimanja sveta, ali svi imaju zajedničku osnovu: samilost i svest. Prema tome, moje istupanje iz budističke grupe, lanca ili „sanghe“, jeste predstavljalo mnogo više od izlaženja iz „kola“.

Sve je bilo veoma tužno. Učitelj je rekao da mi daje godinu dana, u toku kojih ću biti oslobođen zakletve i za koje ću moći da upoznajem put koji nudi Pravoslavlje. Za to vreme, ako tako odlučim, mogu da se vratim i ponovo uzmem na sebe zakletvu. Učitelj je shvatio da se u meni dogodila neka velika promena, ali nisam siguran šta je tačno video. On se uvek zauzimao za dobrotu i samilost, uvek se starao da u svakoj životnoj neprilici stvori dovoljno prostora za delovanje. Zbog toga sam ga i voleo i smatrao ga dobrim učiteljem. Odgovorio sam mu da bih želeo da upoznam put Pravoslavlja što bolje. Učitelj mi je rekao da je moja jedina obaveza prema njemu sada da budem dobar Hrišćanin. Mislim da smo obojica plakali, ako me osećanje ne vara. No, možda sam plakao samo ja. Otišao sam od njega u šoku. Imao sam osećaj kao da je neko u mojoj blizini umro, kao da se dogodila neka strašna, tragična nesreća, posle koje se sve u jednom magnovenju promenilo. Doživeo sam to kao trenutak u kome se susreću sigurnost i strah, trenutak u kome se nešto rađa, a nešto drugo tone i nestaje.

Vozio sam se kući preko mosta, kada mi iznenada dođe misao da se, iza dna te ogromne tuge koja me je skolila, nalazi uverenost u ispravnost mog postupka. U toj tuzi, blistalo je sećanje, u isti mah i gorko i slatko, na Svetlost Koja zna moje ime. Počeo sam da se sećam svega, od onog dana kada me je nešto probudilo usred noći i kada sam krenuo u potragu za lopovima. Shvatio sam da sam zaboravio na Boga, da sam Ga potisnuo iz sećanja, čitavih 20 godina. Bog me je doslovno probudio, doveo do kapije i pozvao me da uđem. Setio sam se dana kada sam se prvi put prekrstio, i onog trenutka kada mi se konačno slomilo srce. Ponekad nas, tvrdokorne glupane, Bog mora da tresne po glavi, ne bismo li se prizvali pameti. Dok sam vozio, bio sam veoma napet, ali sam znao da će sve biti u redu. U središtu te strašne bure koja je besnela odnekuda se nazirao mir, spokoj. Sumnja i razdiruća osećanja bola i cepanja predstavljali su samo atmosferske prilike oko sićušne, ali ipak postojane, trunčice uverenosti u Božiju Ljubav. Trebalo je samo da je ne zaboravim, da se stalno sećam te trunčice u toku čitavog dana.

Kada sam stigao kući, javio sam ocu Viktoru, putem elektronske pošte, da sam oslobođen obaveze prema budizmu i svojih zakletvi. Zamolio sam ga da me primi, kako bi mi dao uputstva za dalji život. Nastavio sam da odlazim na sva velikoposna bogosluženja. Kada je nastupio praznik Vaskrsenja, bio sam potpuno iscrpljen. Bio sam izmučen, izmrcvaren i prazan, samo me je odnekuda, duboko u meni, grejao tračak Svetlosti. Za samo nekoliko meseci, čitav moj život se preokrenuo.

Sastao sam se sa ocem Viktorom. Preporučio mi je nekoliko knjiga i bodrio me da nastavim da odlazim na bogosluženja. Rekao mi je da se posle večernje službe, u redovnim intervalima, održavaju razgovori i časovi veronauke za odrasle. Otac Viktor je sa mnom razgovarao veoma srdačno. Ne znajući, čak mi je ponudio najbolji savet koji se može uputiti bivšem budisti koji traži Istinu u Hrišćanstvu: „Čak i ako ništa nemaš, to je upravo ono što prinosiš Bogu – ništa!„

Tog trenutka mi je Bog pokazao izobilje koje nam je dato u ovome svetu, a otac Viktor mi je pomogao da to uvidim. Shvatio sam da sve može da se prinese Bogu kao mala žrtva: mogu da mu prinesem svoju tugu, žalost, gnev i nepoverljivost. Nekog drugog dana bih mogao da mu prinesem tračak radosti i mrvicu sreće. Za mene je ovo bilo od velike važnosti. Ne znam da li je otac Viktor ponovio nečije reči ili su one bile njegove, ali to nije ni važno: njegove reči su ostale sa mnom. Od tada mi se ni jednom nije dogodilo da nemam šta da prinesem Bogu.

Što sam se više približavao Crkvi, to je kod kuće sve više rasla napetost. Nedostajao sam svojoj ženi, koja se nije mnogo potrudila da to sakrije. Nakon 23 godine braka, znala je da joj ne bi mnogo pomoglo da krije svoja osećanja od mene – suviše sam neosetljiv da bih to primetio. Najteže mi je pao razlaz sa dragim prijateljima iz budističke grupe, kojoj sam ranije pripadao. Prethodno sam zamolio učitelja da mi dozvoli da ispričam svoju priču bratu i sestri iz grupe koji su mi bili duhovno najbliži, kako bi znali tačno šta mi se dogodilo. Bojim se da me nisu uopšte razumeli. Nismo govorili zajedničkim jezikom, niti su bili u stanju da shvate moj doživljaj Boga. Koliko god sam se trudio da im na razne načine objasnim šta mi se dogodilo, oni su samo videli pogaženu zakletvu. Bio je to veoma težak i bolan razgovor. Njihov gnev je bio potvrda odanosti koju su gajili prema našem zajedničkom učitelju. Moja obaveza je bila da nastavim lanac „sanghe“, a sada sam, prekinuvši taj lanac izdao i njih i učitelja. Ja sam, sa svoje strane, teško prihvatio činjenicu da u njihovom ophođenju prema meni nije bilo ljubavi. Sa njima više ne održavam vezu.

Kršten sam u Pravoslavnoj veri 23. maja 1999. godine, u Sabornom hramu Svete Trojice. O tome šta za mene predstavlja Sveta Tajna Krštenja, piše u pismu koje sam napisao ocu Viktoru i koje ovde prilažem:

Dragi oče Viktore,

Danas se navršava četiri meseca od kada sam započeo put prihvatanja velike tajne postojanja Boga i Njegove neizrecive ljubavi prema svakome od nas. Svestan sam da sam toliko nezreo i da mi je sve ovo još uvek toliko novo, da postoji opasnost da ću, od silne radosti koju sada osećam, pomisliti da znam stvari koje zapravo ne znam. Ipak, današnji dan je bio predivan, prosto čudesan. Blagodarnost koju danas ja osećam je nepotpuna i bleda. Niti mogu sada, niti ću ikada moći da se ispunim dovoljnom blagodarnošću prema Bogu, blagodarnošću koja bi Mu nešto značila. Mala je mora vera i ništavna, no danas se moja čaša prelila, moja blagodarnost se izlila i preplavila sve što me okružuje. Kako bih, uopšte, i mogao da pomislim da mogu da uzvratim Bogu za sve ono što mi je dao? Šta bih uopšte mogao da Mu prinesem? Mislim da nikada neću umeti da rečima izrazim ovo proleće u meni. No, kada bih i mogao nešto da prinesem Bogu na uzdarje, to je današnji dan. Stao bih pred Gospoda, prevrnuo bih džepove svoje duše i rekao: „Gospode, molim Te, uzmi ovaj dan – to je najbolje od svega što imam„.

Suze mi se slivaju niz lice. Moja žena stoji samo korak dalje od mene. Krajičkom oka hvatam njen pogled. Hor peva. Vi krećete ka meni. Sve se odigrava kao na usporenom, vanvremenskom filmu. Crkva odiše svetlošću. Posmatram krst na vašim grudima, sunčev zrak koji se prelama na zlatu, blještavu belinu vaših odeždi. Vaše reči odzvanjaju kao zvona. Ja samo stojim, stojim na tom prelepom mestu. Oko mene punoća kakvu nikada nisam doživeo, osećaj da me Bog poznaje. Uveren sam u to svim svojim bićem. Urvine moga srca, sva ona mračna, skrivena, teskobna mesta koja su čitavog mog života bila zatvorena za Ljubav, sada je dodirnula Velika Samilost. Sneg se topi. Ledeni glečeri se pretvaraju u jezera… Vrata crkve su otvorena i vetar se poigrava sa zavesama. Na odu hrama je krug tople svetlosti i u tom krugu se viju čestice prašine, koje se presavijaju na suncu. Oče Viktore, ovo nije „druga šansa“, već prva. Život je za mene nešto novo, kao što je i svet za mene nešto novo. Unutra u sebi osećam čistotu. Čini mi se kao da do sada nikada nisam video sunce. Pogledi ljudi koji stoje oko mene, njihove oči, obrisi usana dok se osmehuju, sve mi izgleda čudesno. Način na koji jutarnja svetlost izbija iz njih, sve je to predivno.

Voda me je umila. Ko bi ikada rekao da ću ovako nešto moći da izustim. Ulje me je osvetilo. Zapečatilo me i učinilo udom Tela vanvremene Crkve. Današnje krštenje nije nikakav arhetip, nikakva simbolična radnja, nikakav ritual među zidovima malene crkve u San Francisku. To je istinito iskustvo, to je stvarnost koju nam Bog svima daruje. Sve u meni govori da je to istina.

Osećam Džonovu ruku na svojoj mišici, dok mi pomaže da uđem u Jordan. Vidim Dajanu kako plače na obali. Sećam se stuba svetlosti i Spasiteljeve ikone iza Carskih dveri. Sećam se vašeg glasa, sećam se kako me je Bog pogruzio u vodu, podigao mi glavu, umio me i podigao uvis da pokaže svetu novorođeno dete. Vi ste me, oče, izveli iz reke. Mokra odeća mi se pripila uz telo, odk sam vas čvrsto držao za ruku, obavijenu epitrahiljem. U mome srcu zacarila se radost. Gledao sam osmehe ljudi koji su bili uz mene od one daleke Nedelje o bludnom sinu i bodrili me da se vratim, da se uvek vraćam.

Uvek se vraćati: to je formula pokajanja, slobodni put povratka. To je bio moj način da se vratim i da se pokajem, od onog trenutka kada mi je Bog slomio srce. Ako želite, mogu da vam pokažem mesto u crkvi, u našoj crkvi, gde mi je Bog slomio srce. Mogu da vam pokažem mesto gde sam okrznuo pod rukavom od košulje, pošto sam konačno priklonio kolena i glavu pred Njim, mesto sa koga se uzdigao moj prvi vapaj ka Njemu, mesto na kojem sam odgovorio na Njegov poziv. Kako da odem na bilo koje drugo mesto? Nijedno drugo mesto ne mogu nazvati svojim domom. Želim da uvek prebivam tu, na mestu gde mi je Bog slomio srce.

Kada sam pristupio Čaši, vratio sam se u svoj istinski dom. Kao dete sam se redovno pričešćivao, ali nikada nisam učestvovao u Evharistiji. Danas sam, blagodaću Božijom, prvi put kušao Telo i Krv Gospodnju. Za to ne postoje reči: to je Tajna o kojoj ne mogu da govorim i pred kojom nemim. Osećam samo bezmernu blagodarnost i blagodat, pred kojom mogu samo smireno da ćutim. Konačno sam se vratio svome domu. Bog me, iz nekog neznanog razloga, voli. Znam da je to istina. Voli me kao mene, kao čoveka koji ima ime. On zna moje ime! On poznaje moje srce, um, svaki mišić i svaku ćeliju, i voli me. Bog zna svaku moju misao, sve moje strahove i svaki moj bol, ali me i dalje voli, prihvata me. To je najveće čudo od svega. Oče dragi, današnji dan je veliki dar od Boga, i moje uzdarje Njemu. Osećam kako sam ubog i prazan pred tom činjenicom. No, uprkos praznini, pun sam Njega. Danas sam se ispraznio, danas sam ispunjen. Vaša ruka je danas, oče, držala Gospodnju Čašu. Kao služitelj Tela Hristovog, dunuli ste tri puta na mene, umili ste me, miropomazali ste me. Nahranili me i napojili, blagodaću koju ste od Njega primili. No, On je bio Taj Koji me je danas ispraznio od greha i napunio me Svojom Blagodaću. To je Tajna u kojoj smo danas zajedno imali udela. Vi i ja, i sva ona bogonosna srca koja zajedno čine Telo Hristovo, Njegovu Crkvu. To je bio moj put, naš put, kao zajednice u Hristu.

Danas sam probuđen vodom, blagodaću i Ljubavlju Božijom. Danas sam miropomazan uljem. Danas sam obnovljen, pronađen i prizvan, uz sveceli oproštaj grehova. Darovano mi je da primim Tajnu koja je izvan granica moga uma. Veliki sam grešnik, ali danas sam Duhom Svetim primljen u vašu zajednicu i dobio ime u Crkvi koja postoji i koja će postojati u večnosti. Sve to danas prinosim Bogu. Oče, više nemam reči. Osećam samo blagodarnost, molitvu i tišinu… Laka vam noć. U Hristu vaš, Nil.

Nil Striker

Napomena: Autor članka je na krštenju dobio ime ruskog Svetitelja iz 15. veka, Sv. Nila Sorskog. Tekst je, 2001. godine, objavljen u časopisu „Pravoslavna reč“, u izdanju manastira Svetog Germana Aljaskog u Platini (Kalifornija), koji se, u to vreme, još uvek nalazio pod okriljem Srpske Pravoslavne Crkve.

Izvor: Saborna crkva