PAD
Mrak. Oči su mu zatvorene. Ponovo se čuje „Live with me”!? Leži mokar, ali ne oseća tvrdi asfalt. U krevetu je. Mokar je od znoja…
„Živi sa mnom. Mislim na tebe, mala,” preklinje očajni Teri Kalier i prekida neki loš san koji je već zaboravio. „Planovi i šeme, nade i strahovi, snovi koje sam poricao svih ovih godina… Mislim na tebe, mala. Živi sa mnom,” odzvanja pesma njenog poziva. Napipao je mobilni na natkasni, prvo jedva nazirući njeno lice na ekranu. Jedan je po ponoći, shvata. Večeras je otišla na neku žensku sedeljku i već je trebalo da se vrati. Sutra je radni dan. Nada se da joj se ništa nije desilo i da ga ne zove zbog toga.
– Ljubavi, šta je bilo?
– Ne volim te više. To sam htela odavno da ti kažem. Pošalji mi poruku kada nećeš biti kod kuće… da dođem po svoje stvari.
Prekinula je vezu. Odmah je pozvao, ali je već bila nedostupna. Probao je još jednom. I još jednom…
Sedi na krevetu u polumraku. Njeno nasmejano lice sa ekrana je nestalo. Sve mu se ugasilo. Jedino ulična svetiljka uspeva da napravi senke u ovoj, nekada divnoj, a od pre minut – odvratnoj sobi. Gleda svoju pogrbljenu konturu na zidu ispod slike koju mu je kupila. Crtež poznatog autora. Napolju je kiša. Adekvatna muzika sa simsa – za misli koje mu luduju. Sve što im se lepo desilo, sada se munjevito odvija u njegovoj glavi. Devet godina zajedničkog života stalo je u dva minuta ubrzanog filma… Kako su se smuvali uz Bouvija, gde su sve putovali, na kojim su sve mestima vodili ljubav, šta joj je sve kupio, a šta ona njemu. Koje je sve frizure promenila od kada se poznaju, na koje su koncerte išli, kakva su sve jela jedno drugom spremali… Kažu da mnogi, na isti način, premotaju čitav svoj život – pred smrt. Smrt? Da li je već u njenom predsoblju? Da li posle tri njene poslednje rečenice koje je izgovorila – ima razloga da živi. Teško. Život bez nje nema nikakvog smisla. Život sa njom – bio je nešto što nijedan muškarac nije nikada doživeo.
Otvara vrata od terase. Bos. U gaćama i majici sa slikom plakata za svoj omiljeni film „Skafander i leptir”. Kakva simbolika! Do malopre je imao krila, a sada je zarobljen u samog sebe, gotovo bez vazduha. Stao je na mokre pločice. Napravio još dva koraka do ograde. Uhvatio se rukama za hladni metal i pogledao dole. Dovoljno je visoko.
Sklonio je žardinjeru sa cvećem koje je ona sadila. Kiša i dalje pada. Nikada nije bio na ovom mestu, po ovom vremenu. Prebacio je desnu nogu preko ograde. Zatim i levu. Stoji na ivici terase, na nekom glupom limu koji su majstori postavili prošle godine da ovima ispod ne bi podlivalo kada pljušti kao večeras. Bol u petama. Opsovao ih je (majstore) zbog oštrih ivica. Mada, ruku na srce, nije ni predviđeno da se ovde stoji. Ruke su mu savijene unazad. Drži se čvrsto, ali klizavo je. Bilo bi glupo da padne pre vremena – slučajno. Pre nego što odluči.
Razmišlja kako bi ovo bila odlična fotografija. Mokar, na petom spratu, nagnut napred, sa savršenim, prigušenim osvetljenjem. Kao anđeo ili neki super heroj koji treba da poleti. Nešto slično je video u nekom filmu. Zapravo i nije uopšte originalno. Ispalo bi kao još jedan loš plagijat.
Vreme je da uradi ono što je naumio. Dovoljno je samo da otvori šake. Mokra ograda i sila zemljine teže uradiće ostalo. Nije u nedoumici. Hrabar je. Ili možda baš suprotno? Kukavica? Koliko se putuje do dole? Da li će uspeti ili postati čovek-biljka, priključen na aparate, na nekoj klinici, u blizini bolnice gde se rodio? Uspeće. Kao što je i mislio – dovoljno je visoko. Pustio se.
Sprat ispod. Četvrti. Kroz otvoren prozor vidi dete koje stoji u krevecu i plače. Čuje njegovog oca kako viče na njegovu majku – svoju ženu. Ne obaziru se na njegov plač. Upravo prolazi automobil sa raspalim auspuhom. Ne može da ih čuje. Taj par sreće svakodnevno. Nasmejani uvek. Tako mu se bar činilo. Kulturni. Doterani. Srećni. Sa malim sinom u kolicima. Ona skida burmu i baca je kroz prozor. On je hvata u letu. Uvek su mu refleksi bili jača strana. Vraća je odakle je došla, ali pogađa dete u glavu. Prsten se odbija i pada na stočić pored kreveca. Roditelji prestaju sa svađom. Ćute. Gledaju u stočić, pa kroz prozor. Njega više u njihovom vidokrugu nije bilo. Ućutao se i mali.
Treći sprat. Prvo što je video bili su tabani najzgodnije komšinice u zgradi koji su gledali u plafon. A drugo, ružna muška zadnjica koja se pomerala napred-nazad, u dosadnom, nekreativnom ritmu. Izgleda da njoj odsustvo stila nimalo nije smetalo s obzirom na glasove koje je ispuštala. Dalje nije mogao ništa da vidi. Ekran ovog sprata je otišao nagore, brže nego što je očekivao. Da nije nabacio nekoliko kilograma u poslednjih par nedelja, verovatno bi sporije padao.
Drugi sprat. Baka koja je prošle nedelje ostala bez muža (čitulja je još uvek na vratima zgrade), sedi budna u fotelji i gleda kroz prozor. Pogledi su im se ukrstili. Izgledalo je kao da nije iznenađena što je on tu.
– Čekaj, čekaj, samo da ti dam nešto da mu poneseš. Kad već ideš tamo.
I uspela je da stigne i da mu, desnom rukom utrapi – dedinu protezu.
– Puno mi ga pozdravi i kaži mu da ja neću još skoro da mu dođem.
U levoj je držala prospekt neke turističke agencije. Uspeo je da pročita samo ono na vrhu, ispisano velikim slovima, jer naočare nije poneo sa sobom – BANJE.
Prvi sprat. Spuštene roletne. Taj stan je pod sporom. Niko u njemu ne živi već deset godina. Što ti je život. Što ti je država. Ne može da reši jedno nasledstvo već čitavu deceniju. Na toj etaži se najkraće zadržao. Roletne. Drvene. Pohabane. Prljava terasa. Jedino se napuštena čuvarkuća u staroj saksiji još uvek drži. Paradoks. Ili možda nije. Jedino biće u ovom domu, to jest na isturenom odeljenju, i još sa takvim imenom. Napuštena od ljudi, živi svoj život, čekajući poslednje ročište, pravo na žalbu i pravosnažnu sudsku presudu. Možda joj dođu fini ljudi i presade je u nešto lepše. A možda se pojave i neki drugi i odmah je bace. Zastakle terasu i nameste kuhinjicu.
Prizemlje. Stan koji se ovde nalazi mu nije privukao pažnju. Na dva metra do zemlje se setio da bi uskoro trebalo da umre. Nije ga briga šta radi petočlana porodica u pedesetak kvadrata. Više ga zanimaju neka pitanja. Da li će osetiti neki bol pri udaru o tlo? Da li će mu taj delić sekunde pre nego što izdahne biti loše? Bolno? Koliko dugo će mozak još funkcionisati? Da li će nekom biti žao? Kakva će biti sahrana? Da li će ga svi zaboraviti posle godinu dana? Da li je iza sebe ostavio nešto? Neki trag? Sem ovog koji će za nekoliko trenutaka ostaviti na asfaltu. A i njega će brzo sprati kiša.
Još malo. Još samo malo. Evo ga. To je to. To je taj trenutak. Upravo – sad.
Mrak. Oči su mu zatvorene. Ponovo se čuje „Live with me”!? Leži mokar, ali ne oseća tvrdi asfalt. U krevetu je. Mokar je od znoja. Otvara oči i okreće glavu na levu stranu. Mobilni telefon svetli, sa slikom njegove ljubavi koja se smeje. Da li je ikada bio srećniji? Da li je ovaj san baš morao da bude ovoliko realan? Nema veze. Nema ga više. Sna. Odsanjan je. Došao je sebi. Zna – ona je na ženskoj sedeljci, a on je živ. Crtež poznatog autora je na zidu. Omiljena majica na njemu. Devojka ga zove. Brine se da li on brine o njoj. Bože, koliko je voli! Kako mu je divan ovaj život! Ovaj krevet, ova soba, ova kiša, onaj lim na terasi… Sve je divno!
– Evo me ljubavi! Imao sam noćnu moru, pa dok sam se osvestio… Kako sam srećan što te čujem!
– Ne volim te više. To sam htela odavno da ti kažem. Pošalji mi poruku kada nećeš biti kod kuće… da dođem po svoje stvari.
Priča je iz knjige „Besani“ Gorana Stojičića