ŽIVOT PROGNANIKA U SREMU

Beli Rusi nazivaju se oni pripadnici ruskog naroda koji su proterani posle Oktobarske revolucije. Upravo ta ruska emigracija je na ove naše prostore donela posebnu kulturu koja je ovde zaživela i podigla sveukupni kvalitet života.

 

Mada je neke nadgrobne spomenike oko kapele čuvenog arhitekte Vladimira Nikolića na Čeratskom groblju odavno nagrizao zub vremena, oni neumitno govore o bivstvovanju belih Rusa u Sremskim Karlovcima, koje je revolucionarni vihor doneo i zauvek ostavio na tom karlovačkom brdu.

beli rusi

U prvom redu je tu grob barona Nikolaja Vrangela, oca čuvenog generala Petra Vrangela, čija zagonetna smrt jednako pobuđuje interesovanje kao i život, a potom i čitav niz drugih, od kojih je pojedine, nekadašnja karlovačka gimnazijalka Vida Ognjenović ovekovečila u nekim od svojih pripovedaka. Jedan od grobova pripada i profesoru Karlovačke bogoslovije Borisu Selivanovskom, čiji lik još nije izbledeo iz sećanja starijih Karlovčana. Još jedna od mnogobrojnih ličnosti iz visokih krugova carske Rusije, koje je igra sudbine otrgla iz rodne grude i nikad pružila priliku za povratak.

Borisa Selivanovskog je ta igra sudbine u Karlovce dovela iz Vjatke gubernije, današnje Kirovske oblasti, gde je rođen 1894. godine, ali ne direktno, zato se i nije obreo u njima kada i većina njegovih zemljaka , do polovine dvadesetih godina, nego nešto kasnije. Borisov otac Konstantin Selivanovski bio je sveštenik u Vjatkoj guberniji, potom rektor bogoslovije u ukrajinskom gradu Sumi, a naposletku, pošto mu je žena umrla, zamonašio se i dobio ime Kiril. Sa suprugom, učiteljicom Aleksandrom Erđakovom imao je pored Borisa još jednog sina – Sergeja i kćerku Varvaru. Obojica sinova pohađala su bogosloviju da bi posle toga Boris završio kijevsku Duhovnu, a Sergej umetničku akademiju. Zbivanja u Rusiji razdvojila su Selivanovske. Sergej je otišao s kadetima, a Boris ostao kod kuće, međutim, kada je opasnost zakucala na vrata i on se priključio vojsci i s njom stigao do Krima i ukrcao se na brod.

Ukrcati se na brod bilo je ravno podvigu – seća se dedinih pripovedanja Nada Selivanovski, Borisova unuka.

– Kad je došao na brod saznao je da se na njemu nalazi vladika Antonije Hrapovicki, koji je osnovao u Karlovcima Rusku zagraničnu crkvu, ne sluteći kakvo iznenađenje ga još čeka. Otišao je da se pokloni vladici i u njegovoj pratnji našao svog oca Konstantina, odnosno Kirila. Sudbina je htela da zajedno dođu u Srbiju. Stigli su u svoju novu „domovinu“ 1920. godine preko Jadrana. Prvo su bili u Prohoru Pčinjskom. Pradeda je tamo ostao, a deda se zaposlio u Kumanovu kao profesor grčkog i latinskog. U Kumanovu je upoznao moju baku, Nadeždu. Venčali su se i tamo se rodio moj otac Andrej.

Borisovog brata Sergeja put je s vojskom odveo u Istanbul, a potom se i on zaputio u Srbiju. Isprva je, po Nadinoj priči, radio u nekom ministarstvu kao crtač, ali je potom primio svešteniki čin i služio u raznim crkvama po Sremu – u Ugrinovcima, Ledincima, Batajnici ostavivši svuda svoj slikarski pečat u vidu ikona i slika. Kasnije je izbegao s porodicom u Nemačku, a onda otišao u Ameriku i živeo u državi Masačusets.

Deda i baka su iz Kumanova otišli u Šabac, gde su dobili i drugog sina Mihajla i onda su se doselili u Karlovce – kaže Nada Slivanovski.

– U Karlovcima su stanovali na više mesta. Između ostalih, živeli su u kući prekoputa Donje crkve, zatim u Dimitrija Sabova, na putu za Dvorsku baštu, a do kraja života u stanu iznad nekadašnjeg Minjona. To je kuća koju je Nikola Vasiljković darivao Karlovačkoj gimnaziji, a u kojoj su stanovala sve poznata imena poput arhitekte Vladimira Nikolića, Teodore Majice Petrović, Vide Ognjenović… Baka je predavala francuski u gimnaziji, a on radio u bogosloviji.

Predavao je biblijske nauke, a kada je rukopoložen za sveštenika, služio je povremeno i u ruskoj crkvi smeštenoj u podrumu starog Patrijaršijskog dvora. Međutim, dolazak u Karlovce nije značio kraj potucanjima Selivanovskih. Pred Drugi svetski rat Boris je dobio mesto u Bogosloviji u Sarajevu. Kada su ustaše došle na vlast morao je drugi put da beži. Našao se na njihovom spisku za hapšenje, ali je u poslednjem momentu sa porodicom uspeo da pobegne. Odatle su stigli u Beograd, gde takođe izmiču zlehudoj sudbini. U vreme bombardovanja, bomba je pala na zgradu u kojoj su stanovali, ali su oni ostali živi i izbegli u Veliko Laole kod Petrovca na Mlavi.

– Tamo je sačekao Crvenoarmejce i oslobođenje. Pričali su mi da danima nije izlazio iz sobe zabrinut. Onda je valjda skupio hrabrost i zaputio se prema stanici. Prilazili su mu Crvenoarmejci i tražili blagoslov. Na stanici je upoznao nekog majora i odveo ga kući. Sate su proveli u razgovoru. Kad su završili izgledao je kao da mu je kamen pao sa srca. Ono od čega je strepeo dobro se završilo – priča njegova unuka Nada.

Pre povratka u Karlovce, Boris i Nadežda su proveli desetak godina u Novom Kneževcu, gde je on obavljao svešteničku dužnost, a njegova supruga bila direktorka gimnazije.

– Pravilno je govorio srpski ,ali je imao ruski akcenat, pa ga je baka stalno ispravljala – seća se Nada.

– Rado je odlazio na pecanje. Kada bih iz Beograda gde živim od rođenja došla kod njih, pozajmljivao je čamac i vodio me na pecanje i kupanje, tako sam zavolela i Dunav i Karlovce. Jako sam bila vezana za njega. Bio je izuzetan čovek. Družili su se sa Rusima u Karlovcima. Postojalo je neko rusko društvo Orlov i tu se skupljali. Sećam se izvesnog sudije Lukina, pamtim i Igora Peregordijeva, sina profesora Dimitrija. Pio se čaj i pevale ruske pesme.

Drugi sin Mihajlo kao jako mlad priključio se Četničkom pokretu i zbog toga je pobego iz Srbije. Preplivao je Jadransko more i stigao do Trsta. Oženio se Francuskinjom i radio u Evropskom savetu. Roditelje, Borisa i Nadu, nikad više nije video.

A Boris Slivanovski kao ni većina karlovačkih Rusa nikada više nije kročio na rusko tlo. Imao je želju, ali kada je odlučio, smrt ga je sprečila da je ostvari.

– Dedina sestra Varvara je ostala u Rusiji nakon Oktobarske revolucije – priča Nada.

– Po dolasku u Srbiju pronašao ju je preko Crvenog krsta i on se s njom dopisivao neko vreme no, u Staljinovo vreme ona je imala problema zbog toga, pa je molila da prestanu s prepiskom. Deda je posle Drugog svetskog rata probao ponovo da stupi u kontakt s njom, ali nije uspeo, međutim našao je brata od tetke u Moskvi. Dopisivao se s njim, i kada se uverio iz njegovih priča da je bezbedno, odlučio je da ide. Sećam se koliko se radovao tome i spremao, ali nažalost nije mu se dalo, umro je pre toga. Sticajem okolnosti ja sam uspostavila kontakt sa nekom ženom iz njegovog rodnog mesta, i uz njenu pomoć , došla do rođaka Mihaila. Uspela sam i da odem tamo gde deda nije stigao. Posetila sam crkvu u kojoj je pradeda Kiril služio. Komunisti su je pretvorili u magacin, ali u trenutku moje posete su je obnavljali. Donela sam dedi grumen zemlje iz njegovog rodnog mesta na grob.

Boris je umro 22. februara 1966, a Nadežda 23 godine posle. Sama je živela u stanu iznad „Minjona“ posle njegove smrti dajući časove francuskog.

Njihova unuka Nada, vrlo često iz Beograda dolazi u Karlovce, i sada kao filolog u penziji, da poseti njihove grobove.

– Odlučila sam da ne odem nigde iz ove zemlje da ne budem treća generacija emigranata – reći će završavajući priču o svojim ruskim korenima.

Sećanje pretočeno u knjigu
Među Karlovčanima koji pamte ovaj par je i protosinđel hadži dr Stefan Čakić. Svoje sećanje na njih on je pretočio u knjigu „Otrgnuti od zaborava“. – Zapamtio sam impozantnog, ozbiljnog i dostojanstvenog protu i profesora Borisa Selivanovskog još pre više od 50 godina kada je kao civil došao sa ruskim emigrantima u Sremske Karlovce i tu se nastanio dobivši službu u Bogosloviji Svetog Save. Sećam se kada je bio i rukopoložen za sveštenika, a i kada je odlikovan protojerejskim činom. Njegova divna i dobra supruga bila je moja profesorka francuskog jezika i uživala je opšte simpatije svih đaka Karlovačke gimnazije. Sa njihovim sinom Andrejom veziva me drugarstvo iz gimnazije, pa sam kao dečak zalazio u njihov dom, u kome je bilo tako prijatno i lepo – zabeležio je Čakić između ostalog o bračnom paru Selivanovski.

Izvor: Dnevnik.rs

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.