Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Major Milan Tepić – poslednji istinski „narodni heroj“

SINĐELIĆ NAŠEG DOBA

Milan Tepić ostao je u magacinu sa oružjem, municijom i tenkovskim minama samo sa svojim mladim vojnikom Stojadinom Mirkovićem, regrutom iz decembarske klase, obučenom za vožnju oklopnog transportera. Bilo je to tačno u 11 sati i 30 minuta 29. septembra 1991. godine.

 

Kad se penjete uzbrdo onom strmom ulicom od Topčiderskog parka ka bolnici Dragiše Mišovića, kad idete Bulevarom kneza Aleksandra od Gazele i Partizanovog stadiona prema kružnom toku kod ”Televizije Pink”, kad dolazite do ovog mesta od banjičkog bazena i VMA ili odozdo od Autokomande i Zvezdinog stadiona – naići ćete na bronzani spomenik srpskog oficira, stasitog brkajlije u vojničkoj košulji, pantalonama i čizmama od metala kako mirno i nepomično gleda negde daleko ispred sebe. A u natpisu kraj ove dostojanstvene figure otkrićete ime još jednog junaka ovog spomeničkog podsećanja, desne ruke svog komandanta – kako u životu, tako i posle njihove zajedničke, junačke smrti.

milan tepić

A od tada je prošlo već više od 26 godina. Od tog davnog septembarskog dana kada su se njih dvojica, Milan i Stojadin, Krajišnik i Šumadinac, preselili u legendu i večnost.

Oni su uradili ono za šta toliki (sa svih strana i na sve načine) pokušavaju da nas slažu kako je, navodno, zauvek nestalo u nekim davno prošlim vremenima. Oni su pravi junaci pesama poput ”Pukni zoro!” ili ”Oj, Srbijo, mati!”, u kojima se slavi i opeva neustrašiva i stoprocentno konkretna ljubav prema svom rodu i Otadžbini.

Major Milan Tepić pripada redu onih srpskih majora (poput Vojislava Tankosića, Dragutina Gavrilovića ili srpskog ”Crvenog barona”, Branka Vukosavljevića, komandanta našeg ratnog vazduhoplovstva prilikom proboja Solunskog fronta), koji su proslavili svoje jedinice i barjake, ali i ovaj posebno važan čin u istoriji srpskog vojevanja.

Rođen baš tamo gde i Sveti Srpski Mučenik Đakon Avakum (a četvrt milenijuma posle njega), pod Kozarom, on je, kao i mnogi njegovi preci iz Vojne Krajine, izabrao oficirski poziv kao svoju misiju i zavet, a ne samo profesiju.

Nije bio spreman da prihvata sve dobre strane svog posla, a da, kad dođe vreme da se konačno stane na crtu i oružjem suprotstavi vekovnom krvnom neprijatelju, odustane od borbe i kukavički se povuče sa poprišta. Nije pristajao da se okoristi privilegijama, a da kasnije pobegne sa ”strašnog mesta” i zavuče se u mišju rupu, nezainteresovan za sudbinu i stradanje svog naroda i svojih mladih vojnika. Znao je on da će se u ratu namnožiti bezbroj ovakvih nesrećnika sa oficirskim epoletama i željom da se zavuku ženi pod suknju i pod tepih ”dok ne prođe oluja”. I da će se oni, sve drhteći od straha, poslužiti odvratnim lažima o svojoj tobožnjoj ”brizi za regrute” i nekakvom ”instant-mirotvorstvu” koje su naglo osetili u ovakvoj situaciji.

Te 1991. godine nije pao sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag i da ponekom oni ”zasmrde nečoveštvom”, a nekom zamirišu lepotom čežnje za slobodom i odbranom državnih interesa i nacionalne časti. To se najbolje moglo osetiti baš u Bjelovaru, kada su mlađi oficiri (među kojima i 34-ogodišnji major Tepić) dočekali da vide beslovesne odgovore (koji to nisu bili) svog nadređenog komandanta, nesrećnog (po predaji moćnog oružja neprijatelju zapamćenog) generala Vladimira Trifunovića. Na sva njihova pitanja, on je odgovarao smušeno i malodušno, već se unapred prepuštajući izdajničkom trendu bezuslovne predaje čitavih kasarni JNA (sa sve magacinima punim ekploziva i municije) ustaškim teroristima i bezglavog bežanja ”s one strane” srbijanske granice, u kukavičku sigurnost tamošnje zavetrine.

Ali, nisu svi bili takvi, gde god je kucalo kakvo srpsko hrabro srce i nostalgično oživljavala sećanja na besmrtne podvige junačkih nam predaka. Tamo se razmišljalo u drugim koordinatama i na drugačiji način, svetlosnim miljama daleko od urušenog morala titoističkih polit-komesara (koje nije pogađala narodna nesreća Srba, Srpkinja i Srpčadi po svim delovima nove Nezavisne države Hrvatske u pretećem nastajanju).

Srbi-oficiri su počeli da brane svoj narod od progona i jezivog stradanja u najavi, a njihovi jugoslovenski saborci u uniformi (sa puno zvezdica na epoletama) su samo tražili način da zabiju glavu u pesak i sklone se što dalje od čitave ove ratne nevolje. Razdvojili su se junaci od kukavica i rodoljubi od bednih korisnika oficirskih plata, stambenih i drugih povoljnosti ovog društvenog položaja.

Pokazalo se, na delu – sasvim konkretno, ”ko je vjera, a ko nevjera”, baš kao i na Kosovu polju šest vekova pre toga. I na nama je da nikad ne zaboravimo one koji su to svojom hrabrošću zaslužili i, u isto vreme, sa zapušenim nosom i izrazom gađenja prepustimo trajnom zaboravu sve one druge, niske primere nedostojnih naše pažnje. To će biti prava i dovoljna nagrada i kazna za sve one koji su tada učestvovali ili nisu učestvovali u časnom pokušaju odbrane srpskog naroda od masovnog linča (uz podršku međunarodnog faktora) u ustašoidnoj hrvatskoj državi.

I na kraju je major Milan Tepić ostao u magacinu sa oružjem, municijom i tenkovskim minama (u Bedeniku, na periferiji Bjelovara) samo sa svojim mladim vojnikom, Stojadinom Mirkovićem, regrutom iz decembarske klase, obučenom za vožnju oklopnog transportera. Svim drugim vojnicima je za smrt već pripremljeni major naredio da se udalje i sakriju pred onim što je spremio razjarenim napadačima – hrvatskim jurišnicima, koji su imali čak i (od JNA zaplenjeni) tenk u svom pokušaju da preuzmu sve ono ubojito oružje i potrebnu im municiju iz bedeničkog magacina.

A jedino je devetnaestogodišnji Stojadin (nekadašnji đak-pešak iz sela Leskovice sa samog podnožja Povlena, visoki i kršni Valjevac, pravi potomak svog čukundede Ostoje, koji je 1914. poginuo u Kolubarskoj bici, i naočiti unuk Radivoja, koji je bio kraljev gardista između dva svetska rata) odbio da izvrši očinski brižno naređenje svog komandanta, rešivši da ostane uz njega do kraja.

Tako je novi srpski Sinđelić dobio dostojnog pratioca, a srpska vojska idealni primer pravog junaštva gde su zajedno poginuli mladi regrut i njegov nadređeni oficir, zadojeni istim principima i večnim srpskim svetoratničkim zavetom.

”Moramo se braniti: sloboda nema cenu!” i ”Zmije će raditi svoj posao, a mi ćemo raditi svoj!” ostaju zabeležene poslednje misli srpskog majora, uz ono njegovo čuveno: ”Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško!”. I to je bilo to.

Posle Stojadinove smrti (u drugom pogotku ”zoljom” po sred njegovog oklopnog transportera), a nakon što je uspeo da mitraljeskim rafalima uspori napredovanje teško naoružanih neprijatelja i pokosi mnoge među njima, njegov komandant mu se pridružio.

Postavivši desetak kapisli sa detonatorima u magacin sa municijom i eksplozivom, koristio je sopstveni automobilski akumulator kao improvizovani detonacioni uređaj – i digao sebe i čitav taj deo Bedenika u vazduh!

Bilo je tačno 11 sati i 30 minuta 29. septembra 1991. godine. Da se zauvek zapamti taj strašni i junački čas pogibije poslednjeg ikada proglašenog ”narodnog heroja” (koji je to zaista i bio, za razliku od ogromne većine njegovih prethodnika iz Drugog svetskog rata)…

Sto sedamdeset tona eksploziva je napravilo pravi krater na mestu vojnog magacina, uništilo čitav obližnji šumarak i oduzelo priliku ostrašćenim napadačima da iskoriste sve ovo oružje za svoje buduće borbe sa vojnicima jugoslovenske armije i srpskih dobrovoljačkih jedinica.

Ko zna koliko je srpskih boraca tada spasio jedan jedini oficir, rešen da pokaže svim srbomrscima (a komandovali su im njegove dojučerašnje kolege iz iste kasarne) da neće moći tek-tako da dobiju željena ubojita sredstva za masakr svojih srpskih sugrađana u doskorašnjoj jugoslovenskoj Republici Hrvatskoj.

Neko je tako simbolično kazao ”Dosta!” masovnoj pomami gotovo 100.000 naoružanih Hrvata rešenih da dovrše sve ono započeto tačno pola veka pre toga. A srpski ratnici su dobili novog četovođu i heroja za svaki primer (sa sve njegovim mladim pomoćnikom za mitraljezom u oklopnom transporteru).

Major i njegov vojnik nas danas prizivaju da obiđemo njihov spomenik i cvećem i voštanicom pokažemo svoje poštovanje i ljubav prema najdostojnijim pripadnicima srpske vojske.

Ko god da je i iz kojih god razloga uticao da se, sad skoro, konačno podigne ovaj rodoljubivi znamen na samom početku ulice Narodnog heroja Milana Tepića – Bog ga blagoslovio. I njega i sve one koji na ovom mestu danas skupljaju snagu i jačaju svoju veru u smisao borbe za krst časni i slobodu zlatnu. I pre hiljadu godina, i sada, i za hiljadu godina.

Srbija je večna dok su joj deca verna!

Istina koja ne dolazi u pitanje, bez obzira koliko nekom, možda, zvučala prejako i toliko puta zloupotrebljeno.

Ovaj moto je savršeno, vekovima i držanjem zakletve izbrušeno ogledalo u kome se jasno može videti ko je i kakav je ko. I šta je ”žito”, a šta ”kukolj” među nama i našim uniformisanim zaštitnicima.

Sa FB profila Dragoslava Bokana

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter