Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

PESNICI UMIRU PEVAJUĆI

umiru pevajući

Pesnik peva, kad umire, Nebo se raduje,
Iz gore, čuje se rika jelena i košute,
anđeli sviraju, čuju se harfe i violine.
cvetnom stazom, umrlog pesnika nose!

Rajska vrata, sam je, još za života otvorio,
pesme svoje pisao, mnogo duša, utešio.
Pesmom zanešen, nikada nije ni slutio,
da je svakom svom stihu, deo života dao.

Zato se kaže, da su pesnici, paćenici,
kroz pesmu, dušu su svoju i tuđe, lečili,
mnogi su plakali, dok su pesme čitali,
a da, i sami pesnici, plaču, to, nisu znali!

Dok oči im bride, ruke su perom pisale
suze kapale, slova, po želji oblikovale,
pesničke duše, kristalne reči su rađale
iz bujne mašte, stvarali stihove biserne.

Crkvena zvona, gromkim odjekom javljaju,
pesnik je umro, anđeli ga radosno čekaju,
na svojim krilima, do raja da ga odnesu,
tamo će čitati, njegovu pesmu čarobnu!

Na zlatnom odru, pesnikovo odmara telo,
na svaku njegovu pesmu, podseća opelo!
Mirisni krinovi, bele rade i plavi zumbuli,
kao i ptice, svi pesnici, umiru pevajući!

Na reveru, maramica, od hermelina odelo,
u ruci mu, batist hartija i srebreno pero,
na usnama osmeh, kao dragi kamen „žad“,
Nije mu žao života, ostavio je dubok trag!

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: