ŽITIJE NOVOG SRPSKOG SVECA

Srpska pravoslavna crkva od 2017. godine uvela je praznik posvećen srpskom svetitelju. U pitanju je Prepodobni Jakov Tumanski, a dan kada se obeležava sećanje na njega je 21. avgust. Njegova životna priča veoma je zanimljiva, teška i poučna.

 

Jakov Arsović (1893-1946) bio je pravoslavni monah i doktor filosofije sa Sorbone. Takođe se bavio i medicinom, pravom i teologijom. Rođeno ime mu je bilo Radoje.

jakov tumanski

Nakon Prvog svetskog rata, upoznaje vladiku žičkog Nikolaja Velimirovića koji je izvršio veliki uticaj na njega da se posveti Crkvi.

1929. godine imenovan je za ambasadora Jugoslavije u Parizu. Bio je aktivan učesnik Bogomoljačkog pokreta. Nakon Bogomoljačkog sabora u Vrnjačkoj banji napustio je diplomatsku službu u Parizu i došao u Ohrid, a potom Bitolj gde je služio u službi vladike Nikolaja. Tamo se zamonašio 1938. godine i uzeo ime Jakov. Jedno vreme je boravio u manastirima Ljubostinji i Žiči.

1946. godine iz Beograda je doneo 8.000 primeraka Očenaša koje je razdelio putnicima na železničkoj stanici u Požarevcu, zbog čega su ga komunisti prebili na smrt. Od posledica je umro u selu Rabrovu, u domu jednog bogomoljca. Po njegovoj želji sahranjen je u manastiru Tumane.

U decembru 2014. godine s blagoslovom vladike braničevskog Ignjatija, otvoren je njegov grob i njegove mošti su se pokazale celima i netruležnima. Od 2017. godine, Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao svetitelja – prepodobni Jakov Novi Tumanski.

PRETHODNI ŽIVOT I POKAJANjE

Rođen je na Kušićima kod Ivanjice 13. decembra 1893. godine od oca Jefta i majke Save Arsović, kao peto dete. Završio je dva fakulteta, i imao dva doktorata (jedan od njih je branio u Monpeljeu, na temu misli Bleza Paskala).

Do 1929. godine bio je u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije u Francuskoj, a onda se, došavši u dodir s bogomoljačkim pokretom, okrenuo pokajanju i životu u Hristu. O njegovom obraćenju arhimandrit Jovan (Radosavljević) piše da se to desilo kada je Vladika Nikolaj zakazao veliki bogomoljački skup u Vrnjačkoj Banji: “Silan svet se sakupio. Došlo je mnogo i bogomoljaca i propovednika iz Bogomoljačkog pokreta. Radoje Arsović kao da je bio pokrenut promislom Božjim iz Pariza našao se, vele, baš tih dana na odmoru u Vrnjačkoj Banji.Sedeo je u parku na klupi, posmatrao onaj svet i odmarao se. Ispred njega su bili i bogomoljci propvednici, Vladika i masa naroda. Posle poznate Vladičine propovedi ređali su se i drugi propovednici. Jedan Bogomoljac sa sela propovedao je jednoj grupi naroda reč Božju. Radoje Arsović, kako se nalazio blizu njega, pažljivo je pratio svaku reč toga propovednika u seljačkom gunju. Kada je završio propoved prišao mu je, čestitao i upitao odakle je i kakve škole ima. Kad je sznao da je običan čovek sa sela i sa četiri razreda osnovne, koliko je tada selo najviše moglo dati, on se zamisli kako je taj verujući naš seljak, bez škole postigao toliko znanje i tako rečito Bogopoznanje, a on eto, sa tolikim školama udaljio se od svega toga. Tada priđe vladici Nikolaju i upita ga da li bi hteo da ga primi da bude u manastiru monah. Poznavajući ga iz ranijih razgovora s njim, Vladika oćuta, pa mu reče:“Posle tri dana dođi kod mene u Ohrid u Mitropoliju, pa ćemo videti““.

ISKUŠENIK – MISIONAR

Radoje Arsović je primljen da se sprema za monašenje. Pratio je Vladiku Nikolaja i kao iskušenik i kao saradnik bogomolničkog časopisa „Misionar“, a na Ohridu i u Bitolju ostao je do 1936, kada je prešao u Žičku eparhiju. Misionario je pre monašenja. Njegova misionarska iskustva,ispričana na jednom pobožnom sabranju, zapisao je u „Divanu“ Vladika Nikolaj:“Neki naši misionari plaše se da uđu među radnike smatrajući da su oni nepopravljivi bezverci. A to je potpuno netačno. Evo, u Kragujevcu je najveća državna fabrika. Mnogi fabrički radnici primaju naš list, čitaju naše knjige, pričešćuju se, slave krsne slave i pevaju u crkvenom horu. Ko su radnici nego naša braća? Naš pokret ne sme biti samo seljački, staleški. On obuhvata sve slojeve, sve staleže. Stoji iznad svake partije i iznad svake politike. Ja sam dugo živeo u Kragujevcu kod sestre hadži Milice Jovanović i opštio s radnicima. To su ljudi sa živom i žednom dušom. To su ljudi vrlo inteligentni koji dobro znaju da propaganda koja se vodi među njima radi poboljšanja materijalnog stanja je nešto privremeno. I oni, kao seljaci, i svi normalni ljudi, traže nešto dublje i trajnije, traže hranu dušama svojim. Traže Boga. To su mili i dobri ljudi. Baš jedan od radnika pričao mi je kako je postao pobožan. Na Solunskom bojištu, kaže, neko je davao srpskim vojnicima ukoričen Novi zavet na dar. I on je uzeo i metnuo u levi džep od šinjela. Nije ni čitao. Čak je i zaboravio da ga ima. Pukne puška neprijateljska, njega pogodi kuršum i on padne. Mislio je da je ranjen. Potom je našao rupu u šinjelu i kuršum zariven u onu malu knjigu. „Sveto pismo, veli, spaslo me je“. I on počne od tada čitati tu malu knjigu – najveću u svetu po vrednosti, a posle rata upiše se za našeg člana. Pazite dakle, vi seljaci, ne odbacujte radnike. A vi opet, radnici, ne podništavajte seljake. Svi ste Hristovi. Za sve vas Hristos umre da vas učini besmrtnim sinovima Božjim.“

KAKO JE ŽIVEO BOŽJI SLUGA?

Prišavši Hristu, u potpunosti je izmenio svoj način života. Otac Jovan (Radosavljević) piše: “Nosio je prosto pohabano odelo. Videći ga tako neuobičajeno skromno odevenog, njegova sestra Ivanka, koja je živela u Čačku kupi mu novo, lepo odelo. No on ga ponudi prvom siromahu koga sretne na ulici, tj. ponudi mu razmenu, a siromah mu odgovori: „Neću, lopove, to si ti sigurno nekome ukrao, pa sad hoćeš meni da podvališ“… Sa povratkom Vladičinim iz Makedonije u Kraljevo na žičku eparhiju doći će u Žiču i Radoje Arsović kao i veći broj monaha iz manastira Svetog Nauma. U to vreme iz Makedonije dolaze u žičku eparhiju iz Manastira Kališta i otac arhimandrit Rafailo Hilandarac s većim brojem monahinja. Dolaskom u Žiču zapaženo je da se Arsović odlikuje retkim smirenjem, svetootačkom mudrošću i ćutljivošću, to jest molčanijem.Govorio je samo onda kad je neophodno, i tada se od njega imalo šta i čuti./…/

On je stalno radio u žičkoj štampariji. Samo nedeljom i praznikom leti, provodio bi odmor iza crkvice Svetih Apostola Petra i Pavla, s južne strane do ogradnog zida, sedeći na jednoj dasci lepo zamaskiran u zelenom žbunju i čitao bi Psaltir. Svakome ko voli monaštvo bilo je milo videti ga i kad radi i kad hodi. Radio je marljivo, vredno i nekako dostojanstveno i molitveno, a kad hoda hodao je tiho, s razmišljanjem pognute glave kao da razgovara s nekim, i primećivalo se da se u hodu moli. Ubrzo je tada postao monah, svakako na predlog Vladičin. Onako u dugoj, sivoj, prljavoj od štamparske farbe mantiji, sa dugom kestenastom nečešljanom kosom, veoma gustom i dugom bradom i visokom svetogorskom skufijom sa vezanim krstom na čelu i krstastim u ruci štapom, u svom tihom hodu izgledao je kao Sveti Antonije ili koji od svetih podvižnika prvog vremena hrišćanstva. Na njegovim evanđelski apostolski vedrom i ponosnom licu i čelu bez bora, s malom bradavicom na sredini, ocrtavao se čitav raj i blaženstvo toga Hristovog čoveka i podvižnika. Zato je razgovor s njim bivao pravi praznik.

Rekli smo da se otac Jakov nosio vema skromno.Nekad je izgledao i kao jurodiv. Ponekad bi nosio, pored sive i mnogo prljave od štamparske farbe mantije, na nogama neku čudnu obuću. Na primer, na desnoj nozi nosio je seosku vunenu čarapu, nekad i sa starinskim i širokim nosem ili vrnčanicom, kako se to na selu kaže. A na levoj nozi nosio bi staru, kupovnu fabričku čarapu i neku staru iznošenu i izanđalu cipelu, valjda kao ostatke iz svog seoskog porekla i civilizacije kojoj je pripadao i kojom se nekad zanosio, pa ih je sad u svom smirenju ovako spojio u nespojivo jedinstvo… Ili je, možda, poročki hteo da prikaže nova, moderna vremena, koja dolaze i koja nam mogu doneti duhovnu rugobu poniženja… Krajem 1938. ili u proleće 1939.godine Radoje Arsović zamonašen je u manastiru Žiči u malu shimu i naređeno mu je od žičkog vladike da se urednije odeva. Na monašenju dobio je ime Jakov. U crkvi je imao svoje stalno mesto. Na njemu stoji kao sveća mirno, od početka do kraja bogosluženja. Kasnije je dolazio katkad za desnu pevnicu da čita ili peva.

U štampariji je radio do kasno uveče. Tamo je i spavao. Njegova postelja bila je jedna gomilica sakupljene od obrezivanja razne hartije, u jednom uglu štamparije, pokrivene ćebetom, i to je sve. Bio je veoma štedljiv kako u govoru tako i hrani. Hranu je upotrebljavao biljnu, uglavnom bajatu, pa čak i malo ukvarenu, kad se od nje više ne oseća prijatan ukus. Sakupljao bi razne trave i koprive i od toga kuvao čaj ili jelo U monašku trpezariju retko je dolazio, obično o praznicima. Mlađoj bratiji, pogotovo iskušenicima i manastirskim kuvarima često je savetovao da budu štedljivi i da ne ostavljaju prilikom obeda mrve i komade, naglašavajući da je hleb blagodatni dar Božji dat nama ljudima za održavanje života, bez kojeg ne možemo ni dana normalno živeti.

Kad taj savet nije dovoljno shvaćen, onda bi otac Jakov sam svojim drastičnim primerom to pokazao, i time kroz svoje smirenje i poniženje sve zastideo. Tako se on jednom prilikom, noseći neku plehanu činiju da uzme u kuhinji hrane za sebe, nadvirio pred kuhinjom u čabar s pomijama, pa kad je video u njemu mnogo komada hleba, prekrsti se, zasuka rukav od svoje mantije i šakom zagrabi dva-tri puta onog već kiselog hleba. Stavi ga u svoju činiju i vrati se u štampariju. Videći to svi su se u manastiru zaprepastili pitajući se:kako će to jesti? Nekada se u zimskim danima moglo videti kako i bos hoda ispred štamparije i do kuhinje po snegu. Vladika Nikolaj poznavajući dobro oca Jakova, pored svega toga posebno ga je cenio i poštovao. Cenio je njegov monaški život i znanje. I kad god bi mu naredio da se posavetuje s ocem Jakovom i dogovori oko štampanja, otvorio bi prozor na svojoj radnoj sobi okrenutoj prema štampariji, i koga prvo viknuo bi:“Dijete, zovni de mi Doktora“. Tako je uvek zvao oca Jakova. I onda bi se s njim dogovarao u vezi štampanja svojih rukopisa, pogotovo onih koji su se štampali u „Malom misionaru“ i drugim listovima „Žičke evanđelske delatnosti“. /…/

Sve nenužne razgovore sa ženskim svetom je izbegavao. Jednom prilikom sedeo je on, negde 1939. godine ispred štamparije na vrh stepeništa kraj velike crkve, na jednom kamenu od nekog starog kapitela, i okrenut prema crkvi pognute glave ljuštio je krompir. U tom trenutku naišla je neka gospođa i prišla ocu Jakovu s namerom da se s njim pozdravi i porazgovara. On je ćutao. „Radoje, progovorila je ona, poznaješ li me?“ On je i dalje ćutao. „Radoje, okreni se! Znaš li od kad se nismo videli…,“nastavljala je svoju priču ova sirota gospođa, no nije mogla dobiti nikakvog odgovora. Tada se sa čuđenjem i divljenjem udaljila od njega. To je, vele bila neka njegova koleginica sa studija iz Pariza. U pogledu crkvenog pojanja otac Jakov je smatrao nepriličnim i nepristojnim da monahinje pevaju u muškim manastirima, kao i obratno, da monasi pevaju u ženskim manastirima. Tako, kad bi monahinje prilikom posete Žiči zapevale u crkvi, on bi odmah napustio bogosluženje i žurno otišao u Kraljevo da ga tamo nastavi.

Od svih tadašnjih monaha u Žiči otac Jakov Arsović činilo se da je najveći podvižnik. Spomenuli smo njegovu skromnost u hrani i odevanju, a ovde da spomenemo jedan drukčiji oblik u vežbanju svetog monaškog smirenja i jurodivosti što izaziva divljenje. Neupućeni u monaški i hrišćanski život reći će: „Pa to je nenormalno! kao i ono sa vađenjem hleba iz pomija“.- Jedanput zatraži on manastirska kola i konja da preveze hartiju i neki drugi materijal iz Kraljeva za manastirsku štampariju. Pa kad ih nije dobio, s obzirom da mu je to bilo hitno, on se upregne sam u jedna lakša kola. Neki od manastirskih iskušenika pomogli su mu da ih istera samo preko žičke reke do puta, a dalje ih je sam do Kraljeva vukao. Vratio se uveče, kasno, s materijalom na kolima, ali dosta zamoren.
Pričalo se već sutradan da se čitav roj dece okupljao oko njega kad je kraljevačkim ulicama vukao kola. No on je mirno išao pognute glave, kao da nije ni primetio takvu svoju publiku. O tome je kao i o onom dijalogu s koleginicom iz Pariza ispred Žičke štamparije, pisala dnevna štampa. Otac Jakov je kao žički monah i duhovnik posećivao i mnoge pravoslavne bogomoljačke sabore pred drugi svetski rat, sam ili s vladikom Nikolajem. U svojoj skromnoj i pohabanoj monaškoj odeći, a veoma obrazovan, još više je privlačio pažnju naroda. Bio je darovit kao propovednik iako monaški ćutljiv. Njegove jevanđelski rečite i koncizne propovedi i pouke iz hrišćanskog života na saborima u Žiči, Požegi, Ovčarskim manastirima, manastiru Tavni, Sarajevu, Beogradu, crkvi Ružici, Krnjevu, Leliću i drugim mestima dugo su se pamtile i prepričavale. Pored svoje apostolske misionarske delatnosti otac Jakov je pomagao obnovu zapuštenog manastira Svete Trojice u Ovčar Banji, kao i druge naše crkve i manastire. O njegovim hrišćanskim delima i podvizima, kao i mučeničkom kraju i smrti, mogla bi se napisati čitava knjiga. On je malo pisao a više je životom i rečju propovedao i štampao gotove Vladičine rukopise“.

SVEDOČENjE OCA SAVE

Otac Sava iz Vaznesenja pod Ovčarom pričao je o njegovom podvižništvu kao retkom primeru u naše dane. U pojasu je, kaže otac Sava, bio „tanak kao keruša“; stalno je nosio dronje umesto odeće, koje je prao na reci i sušio na šiblju oko reke. Imao je običaj da se podvizava po dvadeset dana stojeći u nekom šifonjeru – ni da legne, ni da sedne. I još:“On lično retko kad je za sovru sedao. Tamo na dnu je sedeo i nekakvu zemljanu činiju uzme njegovu, pa otide u onu spalčinjaru i zahvati i odnese u keliju, i to stoji opet penaest dana, dok ovoliki crvi ne budu, pa onda jede.“ Odbio je da bude ne samo episkop, nego i sveštenomonah. Kasnije se u snu javio ocu Gavrilu iz Raletinca, i rekao mu da je na mitarstvima dobro prošao, samo je bio pitan zašto nije hteo da bude jeromonah, jer je to trebalo da primi kao poslušanje.

PROROČKO STAJANjE PRED RAT

Poznati bogomoljac, sudija Jovan Saračević, potonji vladika Sava Edmontonski Ruske Zagranične Crkve, svedoči da su mnogi postupci oca Jakova, i pre Drugog svetskog rata, bili proročki; njegovo uprezanje u kola od Žiče do Kraljeva jedan sveštenik je ismevao, dok je drugi govorio da je i prorok Jeremija nosio jaram o vratu, i izazivao gnev i podsmeh Jevreja, ali da je to simvolički prorokovalo padanje Izrailja u vavilonsko ropstvo. I ovo uprezanje oca Jakova možda ima takvo dejstvo, govorio je taj sveštenik (što se pokazalo kao tačno).

Izvesni dr N. Brzović sećao se pojave oca Jakova, u svojoj iznošenoj odeći, pred Patrijaršijom ( i to uoči Drugog svetskog rata ):“Stao taj kaluđer pred samu Patrijaršiju, baš na glavni ulaz. Nova Patrijaršija, prava palata spolja i iznutra, sve se sjaji od reda i poretka, a onaj neobični kaluđer kao da kvari ovu harmoniju. Ulaze činovnici, protojereji, monasi, razne ličnosti zaposlene u Patrijaršiji, pa čak i dame, namazane i namirisane, žure u crkveni sud na brakorazvodne parnice. Razvode se. Kaluđer samo stoji, sagnuo glavu, a cela mu pojava kao da govori: “Pokajte se, jer se približava kazna Božja!“ Ne miče se Kale (hipokoristik od „kaluđer“, nap. prir.) sa toga mesta dok ne prođe dan, i dok se velika vrata ne zatvore. Tada laganim korakom odlazi na Kalemegdan. Sedne na jednu klupu, izvadi iz seljačke torbe proje i luka, pa večera onde pred celim Beogradom, koji je izašao da se prošeta posle gurmanske večere, zaslađene masnom gibanicom.Pošto se napio vode na česmi, naš Kale otide do crkve Ružice na molitvu, da bi onde i noć proveo, naslonjen na jednu nadgrobnu ploču. Sutradan eto ga opet pred Patrijaršijom, stoji i ćuti. Ali njegovo ćutanje nije prazno, svi ga razumemo, počinjemo da se prisećamo šta taj tajanstveni kaluđer hoće. /…/

Milo nam ga je videti svako jutro. Osvežava nas kao dobra molitva, kao vrela suza pred sveto pričešće. Deluje nekako pokajnički, svetiteljski. Žuriš se na posao, pun si briga, nisi se čestito ni Bogu pomolio, a kamoli Sveto Pismo otvorio. Ali na vratima stoji Kale kao utelovljena molitva, kao Sveto Pismo otvoreno za čitanje i pokajanje. Obuzima te neki strah i radost u isto vreme. Čini ti se kao da te Hristos gleda, i kao da te zove da staneš i o Carstvu Nebeskom razmišljaš. /…/ Ali jednog dana – nema našeg Kaleta. Dok je bio tu, nismo smeli ništa da ga zapitamo, a sad bi imali toliko toga da mu poverimo. /…/Kratko vreme posle posete tajanstvenog Kaluđera Beogradu i njegove neshvaćene neme propovedi, Nemci su zasuli našu gordu prestonicu bombama. Hiljadama žrtava palo je prvog dana. Srpski narod je pošao na svoju Golgotu i rasuo se po celoj kugli zemaljskoj.

Kamo sreće da smo poslušali nemu no jasnu prpoved proroka Kaluđera i poli putem pokajanja pre no što nas je Gospod kaznio za grehe naše. Stoga makar danas da počujemo reči njegove i da se obratimo Gospodu, pa da se vratimo našem Sionu iz zemlje tuđe.“

PROROK U RATU

Za vreme rata, prvo je bio u Žiči (kad su je Nemci bombardiovali, u jesen 1941, on je stajao za pevnicom, dok su svi ostali razbežali);bivao je u Ljubostinji, ali je išao i propovedao i drugde. Mati Glikerija iz Ćelija je, sa svojom sestrom, budućom monahinjom Antoninom, kao devojčica u proleće 1944. zapamtila velikog srbskog podvižnika, oca Jakova, koji je oko sebe okupljao decu sa Čubure, učio ih pobožnosti i vodio u crkvu. Deca su ga neizmerno volela, mada su ih roditelji sklanjali od njega, zbog njegovog „jurodivog“ izgleda. Rekao je da će dve devojčice u crvenim haljinicama (buduća mati Glikerija i njena sestra) postati monahinje. O tome je svedočio ljubostinjskim sestrama Monah Jakov je imao toliko hrabrosti da je izlazio i pred nemačke vojnike, govorio im o skoroj propasti i pozivao ih na pokajanje.

Vladika Sava (Saračević) pisao je u svojim uspomenama da je 1943. godine otac Jakov bio u Beogradu, i da je u nekoliko hramova propovedao, ali sveštenstvu se nisu mnogo dopali njegove oštre reči, i nisu mu rado dozvoljavali da besedi u hramovima. Onda je on počeo, sa dozvolom vlasti, da besedi po beogradskim gimnazijama, gde je ostavljao snažan utisak.

PLAČ NAD BEOGRADOM

Vladika Sava se seća da je u jesen 1943. otac Jakov plakao kad mu je on pričao o tepih – bombardovanjima koja uništavaju čitave gradove i naselja. Kada je trebalo da napusti Beograd, on je došao do Saračevića i njemu i još jednom njegovom drugu ispričao da treba da se sklone iz prestonice, jer će uskoro biti velikog stradanja. Prijatelj Saračevićev se nije slagao, govoreći da je to nemoguće. Ali, otac Jakov je bio uporan:“Nemojte, molim Vas, da me pitate kako ja to znam. Ni sam ne znam kako znam. No mogu da Vam kažem da je to slično kao sa manastirom Žičom. Kažem ja monasima žičkim: “Oci i braćo, napuštajte manastir“. A oni se smutili i oklevaju. Neće niko da krene iz manastira. A ja opet njima:“Ljudi Božji, šta je sa Vama, šta ste se smutili? Zar hoćete da izginete? Izlazite, napuštajte manastir“.“ Odmah posle nemačke „štuke“ bombardovale su Žiču. Da su ostali u svetinji, svi bi izginuli. Bilo je to 1941. godine.

ZAVEŠTANjE JAKOVLjEVO

Kada su komunisti došli na vlast, on je nastavio da propoveda i poziva narod na pokajanje. Bezbožnici su ga gonili, ali se on na to nije osvrtao.Bio je svagda u službi Hristu i svom napaćenom rodu.

Godine 1946, otac Jakov je krenuo iz Beograda za manastir Tuman. Sa sobom je vukao“bisage“ sa osam hiljada primeraka molitve „Oče naš“. Uz put, u vozu je delio putnicima te molitve; komunisti su ga zbog toga zlostavljali i tukli. Idući peške iz Boževca u Rabrovo, zanemogne, i padne na postelju u kući pobožnog čoveka Vase Popovića. Tu je bio u teškom telesnom, ali molitveno budnom stanju, od ponedeljka do subote, kada se ispovedio i pričestio, a zatim preselio u blaženu večnost Hristovu.

Grob ovog svetog čoveka nalazi se u manastiru Tumanu, odakle nas i danas podseća i opominje šta će biti s nama ako se odreknemo Hrista.

Vladika Sava je svojevremeno zapisao: “Naši ljudi u emigraciji greše kad se svađaju i okrivljuju jedan drugo za naš slom, navodeći pri tom samo političke uzroke naše propasti, a zaboravljaju na one najglavnije, na moralne uzroke propasti, gaženje moralnog zakona i nepoštovanja samog Tvorac tog zakona – Boga. Mnogo se nagomilalo greha i to mora da se uvidi, da se sazna. Tek tada može doći sloga i spasenje. Sila greha je stihijna rajedinjavajuća sila“.
Otac Jakov nas je učio da je srbska sloga – sveta sloga u Hristu. I na tom putu nam je jedino spasenje. Ako ga uslišimo, za nas ima nade, one kojoj se sveštenik na kraju Liturgije obraća sa:“Slava Tebi, Hriste Bože, nado naša, slava Tebi!“

Prepodobni oče Jakove, moli Boga za nas!

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.