ŽIVOT RUSKOG DUHOVNIKA
Shimonah Simon rođen je u Rusiji 1941. godine u Vitebsko-Voronješkoj oblasti. Roditelji su mu bili neverujući. Vređali su ga i oni, a i svi ostali, tako da je starac od detinjstva trpeo poniženja zbog svojih verskih stremljenja.
Jednom čuh od neke bratije da su imali blagodat da upoznaju neke monahe iz Rusije na čelu sa shimonahom Simonom, ispovednikom koji je došao u Srbiju. Onda nam je na našu molbu otac Mihailo ispričao kratko žitije starca Simona: Na praznik Svete Petke u Vojlovici su dobili blagoslov oca Dimitrija da služe liturgiju, te oni koji su imali tu to obaveštenje, došli da učestvuju u praznovanju i iskoriste prisustvo velikog duhovnika.
„Rođen je u Rusiji 1941. godine u Vitebsko-Voronješkoj oblasti. Roditelji su mu bili neverujući. Vređali su ga i oni, a i svi ostali, tako da je starac od detinjstva trpeo poniženja zbog svojih verskih stremljenja. Starac je od detinjstva bio bolestan jer se i rodio bolestan. A onda je odlučio da putuje po mnogim svetim mestima Rusije. I pošto nije želeo da živi sa takvim roditeljima i srodnicima, koji ga stalno vređaju, dao je Bogu zavet, obećanje rekavši: „Bolje je da idem po celoj zemlji da se molim i da se poklanjam svetinjama, a živeću tamo gde me prime“. I, odista, starac je živeo tamo gde su ga primali. Veoma je mnogo putovao, a onda je 70-ih godima primio monaški postrig i od tada se moli za sve ljude, moli se za njihovo spasenje i želi da svi ljudi spase.
Kada mu se ljudi obraćaju, on ih uči kako da se mole Bogu i kako da se spašavaju. Od devedestih godina starac boravi u manastiru u Ivanovskoj oblasti da bi 1993. godine od strane Arhiepiskopa Amvrosija, koji upravlja Ivanovskom eparhijom, primio postrig velike shime. Po njegovim molitvama u ovom manastiru se okupila bratija, začelo se duhovništvo, umnožilo monaštvo. On ih je obraćao na put spasenja, ispovedao. Mnoge ljude je, kao i sada što čini, zvao u manastir da bi se pokajali i spasili. Po njegovim molitvama i njegovom blagoslovu mnogi nekršteni su se krstili, nevenčani su se venčavali, mnogi su otišli iz mirskog života, otišli od svojih grehova i primali monaštvo i sveštenstvo. Dakle, mnogi su tako odstupili od svojih grehova, prešli i uzeli monaštvo i sveštenstvo i sve po starčevom blagoslovu i molitvama.
„Poznato je da je starac dao zavet Majci Božijoj da će sve Njene ikone, koje su posebno poštovane u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i Evropi, posetiti i pokloniti im se. I mi smo danas, evo, ovde zajedno sa braćom Srbima. Ja starca znam već 20 godina, sa njim sam od 90. godine. Prešao je starac put od Dalekog Istoka do Tihog okeana, zatim Francusku, Rumuniju, Italiju, Finsku, Poljsku, Nemačku, Dansku, Čehoslovačku, Grčku, Japan, Kipar. Bili smo i u Svetoj Zemlji. Poklanjali se Grobu Gospodnjem, Grobu Bogorodičinom. Sada on ne može da živi u manastiru, te po blagoslovu Arhiepiskopa živi pored Moskve u jednoj nevelikoj kući. Zbog njegove bolesti teško je biti u manastiru. Mi mu pomažemo i pazimo ga. Starac već 3 godine ne hoda na svojim nogama. Sada smo doputovali ovde u Srbiju. On ima brata u Novom Bečeju, treće koleno. Bili smo juče u poseti njegovom bratu i sestri. Naime, kako to da starac ima rođake u Srbiji? Rođaka njegove babe je pala u nemačko zarobljeništvo i tamo se susrela se sa Srbinom Dušanom, takođe nemačkim zarobljenikom. Venčali su se i otputovali u Srbiju. Tako je starac ovde našao svoje rođake“ – pričaju ljudi koji su došli u pratnji oca Simona.
Na praznik Svete Petke Paraskeve u manastiru Vojlovica
Skupili smo se nas desetak među poznatima iz Beograda i još drugih vernika iz Pančeva. Liturgija je bila naravno na ruskom a služio je otac Viktorin, a otac Stefan mu sasluživao, dok je otac Simon sedeći u kolicima pratio liturgiju sa jednom shimonahinjom, monahinjom i nekoliko bratije iz Rusije. Nakon odslužene liturgije ptristupilo se osvećenju vode a nakon čitanju akatista Svetoj Petki. Osećala se velika blagodat oko četiri časa, koliko je sve trajalo.
Po svršetka službi pozvani smo mi sedmoro iz Beograda da priđemo I obedujemo zajedno. Nakon doručka krenuli smo u kancelariju oca Dimitrija na razgovor sa monasima. Uz veliko isčekivanje da možemo upitati o.Simona što nam je potrebno. Atmosfera je bila pomalo napeta, jer vreme je odmicalo a niko nije postavljao pitanja, već se razgovor vodio načelno. Odlučih da prekinem to isčekivanje i krenuh hrabro sa pitanjem ocu Viktorinu koji je ujedno bio i tumač starčevih reči, jer je usled bolesti veoma je teško govorio a iz iskustva i duhovnog viđenja, nama je prevodio-tumačio.
Mogu li da postavim pitanje, rekoh? Otac Viktorin je odogovorio potvrdno. Pitanje je usledilo a Starac je rekao nešto o. Viktorinu vrlo tiho, jer je tako jedino mogao. O. Viktorin mi reče da može da se to ostvari ali je potrebno sa moje strane pogvig. Očekujući nastavak, da mi se da tačno šta mi je raditi, čekao sam pojašnjenje. Vreme prolazia nastavka nema, opet se javih sa potvrdnim rečima ali kakav podvig, ne mogu sam sebi postavljati. Dobih odgovor da čitam Psaltir svakodnevno i pominjem ta imena. Drugo mi je rečeno, da je i potrebna velika ispovest, koja podrazumeva ispovest u tri dana. Svi smo to prihvatili i dogovorili se gde i kada da dođemo.
Očekivao sam, moram priznati jači podvig s obzirom da sam ga već isčitavao.
Krenuše drugi sa pitanjima i nakon dobijenih odgovora krenusmo svojim putem u isčekivanju velike ispovesti.
Na skupu nas je bilo oko desetak i čitalo se sa ruskog, pitanja-gresi koje je Starac sakupio tokom života, a odnosilo se deset Božijih zapovesti. Tako je trajalo tri dana i na kraju smo pojedinačno dobili pouku i poslušanje, koje molitve čitati I šta još…
Na kraju je otac Stefan služio jeloosvećenje, pa se završilo to nezoboravno iskustvo. Osećanje blagodati čuvao sam skoro dva meseca.
Izvor: Manastir Lepavina