Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Sreten Obradović Reta – naš čovek koji je omađijao čitav svet!

ZABORAVLJENI ZABAVLJAČ

Mađioničar i iluzionista Sreten Obradović Reta imao je veoma zanimljiv i buran život, a do danas ostao nepoznat savremenoj javnosti. Red je da tu grešku ispravimo i upoznamo se sa ovim neverovatnim čovekom.

 

Počeo je karijeru kao slikar u Vukovaru, gde je i rođen, ali su mu tadašnje okupacione vlasti omele studije. Na jednom splavu, Dunavom se spušta do Beograda 1904. godine, gde po raznim ateljeima uči slikarstvo. Već 1906. izlaže svoje radove u Bosni kada i počinje njegova karijera mađioničara. Nastupa pod umetničkim imenom Reta.

sreten obradović reta

Međutim, nalazim podatke da se 1907. u Sarajevu takmičio kao atleta, a 1911, kao rvač, pobeđuje u Bukureštu. Nakon toga obilazi Bugarsku i celu Rumuniju kada počinje njegovo usavršavanje u telepatiji, sugestiji, hipnozi, rapidnim transformacijama…

Do te mere je ovladao mađioničarskim veštinama da već krajem 1918, sa svojom malom ali odabranom grupom umetnika, obilazi celu Evropu nastupajući u velikim gradovima. Iz tog vremena su čuveni i njegovi oglasi po dnevnim novinama u kojima je tražio „naučnicu, inteligentnu gospođicu, do 20 godina, prijatne spoljašnosti”.

Njegova popularnost toliko raste da prva poseta Lutkarskom pozorištu, od strane kralja Aleksandra sa princom prestolonaslednikom, nije mogla da prođe bez specijalnog nastupa umetnika Rete – govor iz trbuha, izvlačenje zečeva iz praznih kutija i šešira, pa čak i nekoliko pataka koje su mašući krilima poletele kroz salu.

Reta postaje vladar, u Srbiji i regionu, na polju fakirizma, spiritizma, hipnotizma, mentalne telepatije, čitanja i prenošenja misli, somnambulizma, modernog iluzionizma… Umetnik, veštak, koji puni sale i pravi čuda, a sve uz pomoć svoje supruge Jelene koju iz milošte, zbog velikih naočara, zove „Ćora”.

A onda, kao grom iz vedra neba, 1. marta 1929, u Osjek stiže njegov najveći protivnik i ljuti neprijatelj, „u artističkom sportu zbog pitanja čije su produkcije na naučnoj bazi”, gospodin Tahri-Bej, svetski poznat okultistički eksperimentator. Karte za nastup, u Narodnom pozorištu, tri večeri zaredom, bile su rasprodate. Publika se oduševila najavom koju je Tahri-Bej izneo: „Hoću da vam pokažem da su Retini trikovi jedna obična prevara i da ih svako od vas može izvesti”.

Kada je to čuo, uvređeni Reta odmah odlazi u policiju i podnosi prijavu protiv Tahri-Beja koga je okvalifikovao kao običnu varalicu i tražio da se isti uhapsi, a on će, kako izjavljuje u prijavi, sa svojom partnerkom, izvesti zakazani repertoar. Šef policije odlazi u pozorište i upoznaje stranog gosta sa prijavom protiv njega, te ga pita da li u interesu mira treba da zabrani Reti večeras da uđe na predstavu. Tahri-Bej kaže da ne želi „njegovo lišenje slobode”, čak moli policiju da gospodina Retu ostave na predstavi.

Eksperimenti koje je Tahri-Bej, to veče, demonstrirao većinom su bili usmereni protiv Rete koji je sedeo u jednoj loži. Posle svake tačke koju je izveo, Tahri-Bej je uspeo da skine iluziju misterioznosti sa nje i prikaže je tako da svaki gledalac razume, pa čak može i da je izvede. Reta je glasno protestvovao iz lože, pa je bog toga publika burno reagovala. Nastala je masovna tuča pa je dežurni policajac morao da reaguje i smiri situaciju. Kada se galama stišala na pozornici je Tahri-Bej počeo da izvodi do tada neviđene scene za koje je tvdio da imaju naučnu osnovu. Svoju pomoćnicu je dovodio u stanje transa sa pulsom od preko 180 otkucaja pri čemu je ta devojka činila razne, neobične, stvari u publici.

Na kraju predstave Reta se penje na stolicu, te iz svoje lože, pred svima, glasno izaziva Tahri-Beja da dokaže svoje ekperimente uz opkladu od 10.000 dinara. Junak predstave, sa bine, odgovara da pristaje i da će svojim tačkama skinuti masku sa svih scenarija fakira, mađioničara i dr. Nastaje opšta gungula, a policija ponovo reaguje razdvajajući zaraćene strane.

Rat fakira u Jugoslaviji se nastavio i narednih dana. Reta ljutito izjavljuje da ga je stranac javno uvredio, jer je sa pozornice u Osjeku vikao: „Mich vervolgt ein serbicsher Schnarzkunstler Retta!” (proganjan sam od srpskog crnog umetnika Rete), „…i to je rekao ne jedanput već dvanaest puta!” te će ga zato i tužiti Sudu.

„Izazivam ga na meč u Beogradu, a nagradu povišujem na 100.000 dinara, koja će u slučaju njegovog uspeha pripasti humanim ciljevima i ratnim invalidima” izjavljuje javno, tih dana, razdragani Reta.

Tarhan-Bej uzvraća tužbom Sudu. Kaže da su ga, Reta i njegova grupa, ometali pri umetničkom izvođenju, ali prihvata izazov da se nadmeće. Međutim, kako kaže, ne veruje da će do toga uopšte doći, te poziva Retu da ne čekaju Beograd, već da 8. marta u 8:30 pre podne „ukrste koplja” u Zagrebu, gde je zakazao „veliku predstavu”.

Sukob eskalira Retinom izjavom da taj poziv za 8. mart nije poziv za predstavu nego za Sud i da je Tarhan-Bej jedan veliki prevarant, te navodi: „Dok sam ja za 22 godine mog umetničkog rada već svuda pod istim imenom nekoliko puta nastupao, i svaka moja sledeća turneja pokazuje sve veći uspeh, dotle se Tarhan-Bej i slični lažni naučnici nikada više ne smeju pojavljivati tamo gde su već jedanput gostovali, bar pod istim imenom – nipošto”.

„Ne uzrujavam se ja nimalo zbog toga što Tarhan-Bej objašnjava publici neke vašarske trikove, koji nemaju ništa zajedničkog sa mojim prvoklasnim umetničkim produkcijama…”, te nastavlja dalje Reta: „U interesu pravde, istine i dostojanstva publike, i u ubeđenju da niko nema prava publiku za njene pare obmanjivati, pozivam Tarhana lažnog naučara, da odmah fiksira svoj dolazak u Beograd, da me o tome tri dana ranije telegrafski ili četiri dana ranije preko novina obavesti. Ponavljam da ću 100.000 dinara časno isplatiti ako on pred komisijom nepartaičnih inteligenata, novinara i policijskih organa mogne dokazati, da su njegovi eksperimenti u vidovitosti gde njegova Fakara čita misli osoba iz publike, eksperimente koje je Tahan u osječkom pozorištu, u mome prisustvu, kao strogo naučne, od sviju evropskih Univerziteta i naučnika proverene, publici prodao!”.

Ovaj sukob iluzionista prekinut je, iznenada, 22. marta 1929. godine, kada je, ispred svog stana u Zagrebu, ubijen vlasnik i urednik tamošnjeg dnevnog lista „Novosti”, Toni Šlegl. Svi mediji su pisali o tom nesrećnom događaju nagađajući ko bi mogao da bude ubica. Atentat je izvršen profesionalno, sa dva metka u leđa, dok je Šlegl otključavao vrata svog stana. Tragajući za ubicom, krajem marta, u Novom Sadu, organizovana je telepatska seansa, koja nije dala rezultata, ali je izazvala veliku debatu.

Glavni telepata te večeri bio je izvesni Vinterij koji se predstavljao kao čudotvorac i neprikosnoveni vidovnjak. Ali odmah se javio akter moje priče, britki Reta: „Taj nazovi telepata i grafolog koji se sada nalazi u Novom Sadu nije identičan sa onim slavnim telepatom i mađioničarem Vinterijem iz Graca koji je naročito u Zagrebu jako popularan posle svojih gostovanja u 1915. i 1916. godini. Taj se bespravno poslužio imenom pravog telepate…”.

Odmah zatim, pomenuti Vinterij, istupa u javnost sa izjavom da je on, u stvari, Vinterij II, i da mu je to samo umetničko ime a da se u stvarnosti zove Galebjevski i da je slovenskog porekla. „Bavim se grafologijom još od šestog razreda gimnazije, naučno. Prostudirao sam teoriju dr Fredrika Antona Mesnera, bavarskog profesora Ostervalda i francuskog markiza dr Azana koji je prvi dao osnovu somnabulizmu. Hipnozom se ne bavim profesionalno i seansu sam priredio na poziv novosadskih novinara, imajući samo dobru nameru – da otkrijem ubicu”.

***

Naš najtraženiji telepata, mađioničar i iluzionista nastavlja da puni sale širom Kraljevine Jugoslavije. Za njegove nastupe u Beogradu, Požarevcu, Petrovcu, Velikom Gradištu, Smederevu… traži se karta više.

Nadahnut uspehom počinje da prenosi svoje umeće, te piše članke, izdaje brošure i knjige: „Na temelju dugogodišnjeg sopstvenog iskustva, ja sam se trudio da u najkraćim potezima čitaocu dam jasno uputstvo u ove misterije. Garantujem da će se svako, ko se uvežba u izvođenju ovde opisanih telepatskih eksperimenata, za tri nedelje usavršiti do profesionalnog hipnotizera”.

Atina ga zove. Hiljade Atinjana ostavilo je tog popodneva svoje obaveze i pohrlilo da vidi neviđeno čudo. Svi mediji su danima najavljivali Retu, pa je prvi red bio rezervisan za velikane grada na čelu sa načelnicima državne policije Joanidisom, Gasparisom i dr.

Reta je dobio zadatak da sa bine ode u kancelariju policijskog upravnika Atine i da odatle donese zidni kalendar. Policija je imala pune ruke posla, krčeći put automobilu u kom se vozio junak ove priče. Zadatak je ispunio za 35 minuta, a svi čuvari kancelarije i stražari su ostali nemi – hipnotisani, kada se, kao duh, pored njih provukao.

U povratku, silan narod ga je peške pratio, pa je na ulici, ispred dvorane, i dalje bilo dosta sveta, te zbog toga Rete predlaže da komisija osmisli još jedan eksperiment. Pročitao je papirić sa zadatkom za koji su sudije bile ubeđene da je nerešiv. Seo je u kola i za 12 minuta se vratio sa okorelim zlikovcem, Ksantakisom (Grčki Čaruga) koga je, vezanog, doveo na binu iz najčuvanijeg zatvora u Atini, gde je od pre dva dana bio pritvoren. Nakon toga, Reta više nije smatran veštakom (ovaj izraz se tada koristio, a podrazumevao je svestranog umetnika u više veština kao što su hipnoza, telepatija, mađioničarstvo, ventrologija (govor iz trbuha) itd.), već naučnikom – čudotvorcem.

Zahvaljujuću svojoj veštini i popularnosti vrata Egipta i Sirije bila su mu širom otvorena. Boravio je u palatama prinčeva, pa čak i u haremu Haki Beja El Azma, generalnog guvernera Damaska.

Na takmičenju iluzionista celog sveta, koje je održano u Parizu 21. novembra 1932. godine. „Velika medalja grada Pariza” pripala je baš njemu – najboljem izvođaču trikova i umetničkih veština. Nedugo zatim odlikovao ga je i kralj Aleksandar zbog sjajnih predstava koje je izvodio, na Dvoru, kraljevskoj porodici.

Reta je umeo dva sata da drži pažnju gostima i da za to vreme prikaže preko sto trikova „u kojima se vidi ono što se stvarno ne vidi i ne vidi ono što se misli da se videlo“. „Mistično pozorište”, kako je zvao svoju grupu, ostavljalo je bez daha publiku koja je, nakon predstave, u transu napuštala salu.

A onda – kada su naši olimpijci 1936. godine podbacili – jedinu medalju, srebrnu, sa 11. Olimpijskih igara u Berlinu doneo je gimnastičar Leon Šukelj – u igru ulazi Reta. Povodom održavanja Olimpijskih igara u Nemačkoj, u Minhenu je priređena svetska „utakmica iluzionista” koja je, za publiku, predstavljala najveću atrakciju. Jugoslavija je imala samo jednog predstavnika, najboljeg iluzionistu, mađioničara i veštaka – Retu. Danima se, za to takmičenje, pripremao, vežbao i usavršavao pokrete, brzinu i spretnost.

Iako je i sam izjavljivao da se njegov rad, kada je pravio čuda, zasniva samo na brzini i triku, posebno za pripreme takmičenja u Minhenu, organizovao je razne komisije, u kojima su sedeli naši naučnici, medicinari, tehničari… da ga gledaju i pokušaju da ustanove na koji način izvodi trikove. Reta je sa takvom prefinjenošću prikazivao svoje tačke da su komisije ostajale bez odgovora i rešenja.

Želeo je da osvetla obraz Jugoslaviji, danju i noću se spremao, trebalo se u Minhenu izboriti među hiljadu najboljih, svetskih, iluzionista i mađioničara koji su se od 18. do 21. septembra 1936. godine takmičili. Zbog toga je Reta spremio jednu novu tačku, neviđenu do tada. Iz bokala će publici sipati piće po njihovoj želji – liker, kafu, šampanjac, vodu…toplo ili hladno, kako ko zaželi, sve iz istog bokala.

Reta je za put u Minhen, na ovo svetsko takmičenje, obezbedio autobus za svoju ekipu, garderobu i rekvizite, ali i lična sredstva – dvadeset hiljada dinara, koliko će mu trabati za put, bio je siguran da će nastup biti uspešan: „Idem da donesem Jugoslaviji jednu zlatnu medalju kad ostali nisu uspeli”. Masa ushićenog sveta ga je ispratila na put. Svi su željno iščekivali vesti sa ovog zanimljivog nadmetanja.

Prvog dana takmičenja, 18. septembra uveče, upriličen je banket, u svečanoj sali minhenskog Muzeja, za sve učesnike Olimpijade mađioničara. Prizor koji su domaćini napravili bio je fascinantan. Ulaz u Muzej i stepenice bili su osvetljeni sa 37 baklji koje su lebdele u vazduhu. Vojna muzika je bila raspoređena po holu, a sa leve strane bine, pored Engleske, viorila se Jugoslovenska zastava.

Bio je to banket dobrodošlice, koji je čak i čuvenog Retu ostavio bez daha. Na praznoj pozornici počele su da niču nekakve kocke: jedna, pa tri, pa sedam, stotine ih je ispunilo binu. Na tajanstven način, toliko mističan, da ni sam Reta nije uspeo da pronikne u tajnu, pojavila se devojčica koja im je poželela dobrodošlicu. I kao što se pojavila isto tako je, misteriozno, nestala sa pozornice.

Kocke na bini su oživele i počele odmah da se miču i najzad lete po vazduhu i spuštaju se meću publiku, odnosno prisutne mađioničare. Pred svakim od njih eksplodirala je jedna kocka, a u svakoj od njih se pojavila kompletna bogata večera koja se sastojala od najlepših minhenskih specijaliteta.

Olimpijada mađioničara u Minhenu je zaista bila neviđeno čudo. Na prvoj gala predstavi Retina tačka prenošenja misli i vidovitosti zadivila je i osvojila publiku, ali i ostale mađioničare. Njegova supruga Jelena je imala vezane oči na bini, a Reta je po sali šetao i od gostiju tražio da zamisle neki broj, da pokažu nešto iz džepa, a sve to je bez greške pogađala njegova „Ćora“ sa podijuma. Salom se prolomila bura aplauza. Publika je zahtevala da se tačka bezuslovno ponovi.

Sledeće večeri Reta je nastupio sa raznolikim programom koji je doveo do šoka i stanja transa ne samo publiku, već i komisiju koja je bez dvoumljenja, jednoglasno, donela odluku da Reti, čudotvorcu, dodeli prvu nagradu. Osvojio je skupoceni i prekrasni pehar ukrašen zlatom i dragim kamenjem sa posvetom i sertifikatom.

Ovaj Retin uspeh u Minhenu, brzo se pročuo širom Nemačke, pa su ostali još dugo da obilaze tamošnje gradove i da mnogobrojnoj publici zadaju muku i ostavljajući ih u razmišljanju o načinu na koji se trikovi, svetskog prvaka, izvode.

Nakon velikog uspeha u inostranstvu, tokom narednih godina, sve do Drugog svetskog rata, Reta i njegova supruga gostovali su u svim većim gradovima širom Jugoslavije i svojim najnovijim, originalnim, kreacijama na polju fakirizma, spiritizma, hipnotizma, mentalne telepatije, čitanja i prenošenja misli, somnabulizma, modernog iluzionizma oduševljavali publiku i medije.

Kao što je živeo – mistično je i umro….a možda i nije.

Sa Fejsbuk profila Živojina Žike Petrovića

Ostavite komentar

Ostavite komentar