ZBOG NJE JE I JESEN LEPA
Ne volim jesen, kad kiša pada
i kad vetar orgulje svira,
tad se osećanja, na hladnoći skupe
a na suncu su, lepša i šira.
Svanu baš jedan tmuran dan,
jedva naterah sebe, da pođem od kuće,
tad na ulici tebe sretoh,
odjednom posta za jesen vruće.
Baš kad pomislih da sunca nema
i da će tek doći kad šuma olista,
ono se stidljivo iz prikrajka javi,
to beše tvoj osmeh što greje i blista.
Gde odu zvezde kad svane dan?
To nikad ljudi nisu znali.
A ja ih vide u očima tvojim,
vrati nebu zvezde, ti lopove mali.
A ovih dana mora su mirna,
nema talasa da lađe nose.
Gde nestaše, ti talasi silni?
Znam, ti ih sakri u svoje kose.
Sad su i reke tihe i neme.
Gde nesta žubor, umilan, blag?
Nigde ga nema a svuda ga traže,
u tvom se glasu oseća, njegov trag.
Shvatih sada zašto si lepa,
nežna i mila, đavolica mala,
jer je priroda darežljiva bila,
sve ti je svoje, najlepše dala.