Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Branko Mićić: Čudotvoran grob

ČUDOTVORAN GROB

Bilo nekad dvoje mladih koji su se voleli. Oboje čobani. Ona Milica, a on se zvao Milan. Lepa imena, a kažu da su i oni bili lepi kao rumene jabuke. Mnogo su se voleli, ali to nije bilo kao sada.

 

Tamo gore u planini bilo je nekad selo. Nekoliko kućica okrečenih u belo, groblje i jedno veliko drvo – zapis, pod kojim su se Bogu molili. Sad nema ništa. Sve opustilo. Narod nekud odselio. I groblje odavno niko ne obilazi, ali, kažu da ima jedan čudotvoran grob na kojem raste neka gorka trava koja pomaže onima koji se vole a nemaju dece.

čudotvoran grob

Kažu da dolaze neki u parovima, prekrste se, upale sveću, pomole Bogu, uberu malo one trave i idu od kuda su i došli. Ta trava je vrlo gorka. Nije za čaj, već se stavlja pod jastuk u bračnom krevetu i kažu da pomaže. Pomaže sigurno, da se zna. Da ne pomaže, ljudi ne bi dolazili.

To ti je sve što ja znam. Davno je to bilo. Zaboravilo se. Ti, vidim hoćeš to da zapišeš, ali u selu niko o tome ništa ne zna, osim one stare babe Ikonije, ali ona je daleko, na drugoj strani planine. Tri cigara hoda imaš da popušiš dok tamo stigneš, a teško je sa njom. Načitana je, ali mnogo je ters žena. Sve zavisi kako će biti raspoložena.

Slušam ja njega šta priča i razmišljam šta da radim. Na kraju odlučim da odem. Stavim u torbu flašu rakije, kilo šećera kocke, dva paketića kafe, pa krenem. Ne pušim, pa ne znam koliko je to udaljeno kad kažu cigar hoda. Ali bilo je prilično daleko. Jedva stigoh do babinog kućerka. Kako ona tu živi sama sa medvedima i vukovima, sam Bog zna, ali živi nekako. Narod kaže pravednike i Bog čuva. Kako zemlju obrađuje sam Bog zna. (Neki kažu da ona kad hoće da ore onu svoju njivicu, zovne iz šume međeda i on joj to sredi, a ona njemu da kutiju napolitanki i sve bude kako treba).

Nisam je morao dugo tražiti. Sedela je pred kućom na jednoj skemliji. Ja nazvah Boga i pitam mogu li malo sesti na klupu da se odmorim. Ona mi odgovori „dobro došao“ i upita kakva me je muka naterala da lomin noge po ovoj vrleti. Ja joj odmah rekoh da sam došao da čujem od nje ako nešto zna o onom svetom grobu.

Nije mi odmah odgovorila. Prvo je donela slatko, pa onda kafu i na kraju flašu sa rakijom. Kad smo sa tim završili, ja izvadim svoju ponudu i stavim na sto. Takav je običaj. Zatim ona polako poče: što se tiče te priče ni ja ne znam sve. Davno je to bilo. Ja sam to čula od moje babe.

Bilo nekad dvoje mladih koji su se voleli. Oboje čobani. Ona Milica, a on se zvao Milan. Lepa imena, a kažu da su i oni bili lepi kao rumene jabuke. Mnogo su se voleli, ali to nije bilo kao sada. Pre venčanja, pre božjeg blagoslova, niko nije ni pomišljao na greh, ali čežnja je postojala. Znaš nije sreća kad se sve obavi na brzinu. Lepota je u čekanju. Jest da je teško čekati, ali to je lepo, lepota je u duši. Da li si gledao zaljubljene parove. Pa ljubav se ne može sakriti. To im se kad se sretnu vidi na licu. Meni je moj pokojni pričao da to zlobnici nazivaju „Teleći pogled“. Tako se gledaju mladi kad su zaljubljeni. Imala sam jednu knjigu o pričama starih Grka. Jesi li čuo za Orfeja i Euridiku? Znaš, ljubav je neopisiva sreća, ali zna biti vrlo bolna.

A šta je meni? Kud ja odoh? E, da se vratim na Milicu i Milana. Mnogo su se voleli, ali nisu imali sreće. Jednog dana naiđu hajduci, porobdžije, pohvataju ih i povedu u roblje. Kad su ih vodili jednom stazom preko planine tamo prema moru, da ih prodaju Latinima u roblje, Milan reče Milici da, kad joj se ukaže prilika na zgodnom mestu, beži i da se u neki grm sakrije. I ona tako učini. Pobeže pravo pod jedan grm, ali nije znala da je tu rupa i ona upade u rupu. To je bila sreća, jer je nisu mogli pronaći, ali ona sa vezanim rukama nije mogla izići iz rupe. Bila je noć i čekala je da svane. Kad se probudila i malo bolje pogledala, premrla je od straha. Pored nje u jami spavao je medved. Kad se probudio, i on se iznenadio, prišao je i kad je video da je zavezana, zubima je potrgao ličinu sa kojom su je zlikovci vezali, gurao je šapama i glavom da joj pomogne da izađe iz rupe. Posle je lutala po planini, nije znala puta kojim da se vrati kući. Bila je gladna, žedna i umorna. Videla je u blizini jednu kamenu ploču i krenula da na nju sedne, ali kad se primakla, videla je da se na ploči sunča zmija, neka čudna zmija. Na sred glave malo iznad očiju svetlilo je nešto kao zvezda od žeženog zlata. Kad je videla Milicu, zmija ispljuje na kamen svoj otrov i izgubi se u kamenjaru. Milica nije mogla zamisliti život bez Milana i pomislila je da se ubije. Liznula je malo otrov što je zmija ispljuvala, sa namerom da se otruje i odmah izgubila svest. Nije umrla ali je pala u dubok san i dugo, dugo spavala. U snu je videla put kojim treba ići da stigne do kuće. I išla je polako skoro dva dana. Sretala je divlje zveri, ali za divno čudo nisu je napadale. Jednom prilikom i vuk joj se s puta sklonio. Tako idući stalno je mislila na Milana u nadi da će se i on, kako joj je rekao, na neki način izbaviti.

Milan je takođe pokušao dva puta da beži, ali su ga uvek uhvatili, a zatim gadno pretukli. Kada su došli u neku luku na moru, porobdžije ga prodaju Latinima, a oni ga ukrcaju u jednu galiju i tamo okuju i prisile da danonoćno vesla. Za samo mali zastoj, ma koliko bio umoran, sledio je žestok udarac korbača po leđima. No i pored svih muka koje je trpio, Milan je stalno mislio na Milicu i u njemu je tinjala nada da će je ipak bar jednom videti. Stalno je mislio na nju i to mu je davalo snagu da izdrži. Na sreću pored njega je sedeo jedan Grk koji je isto tako kao i on bio rob-veslač. Pošto nije znao grčki, teško su se sporazumevali, ali Grk je uspeo da mu objasni kako se neprimetno mogu olabaviti okovi, da se ruke mogu izvući iz njih. Pored toga mu je rekao da ne pokušava da beži sam, već da čeka oluju i da radi isto kao i on. To je bio dogovor više veslača koji su u toku oluje na mestu gde je more plitko, veštim manevrom nasukali galiju na jedan hrid i ona se prevrnula. Tada su na brzinu u mrkloj noći oslobodili ruke i skočili u more u kojem je bilo nekih greda koje su plivale na površini, uhvatio se za jednu i uz veliki napor doplivao do kopna. I onda je, snalazeći se na razne načine, uspeo da dođe do sela u kojem je živeo. Bio je potpuno iscrpljen i slab i jedino mu je želja da se sastane sa Milicom davala snagu da sve izdrži.

Milica je stalno mislila na njega, a noću ga je često sanjala tako jasno kao na javi i to su bili najslađi trenuci njenog života. Nažalost, izjutra kad bi se probudila, videla je da je to bio samo san i opet je neizmerna tuga ispunjavala njeno srce. Pošto je bila vrlo lepa, javljali su se mnogi prosci koje je ona sve redom odbijala, čekajući trenutak da se njen Milan vrati. I kada je čula da se Milan zaista vratio, od silnog uzbuđenje pala je u nesvest, tako da su je jedva povratili.

Milan je po povratku u selo odmah pao u bolesničku postelju. Svi su nadali da će se brzo oporaviti, ali na žalost, on je svakim danom postajao sve slabiji. Kada je videla da mu nema spasa i da mu se bliži kraj, Milica je rekla svome ocu da želi da se sa njim venča. Otac je bio razuman čovek i kad je video da se oni neizmerno vole, pozvao je popa da ih venča. Pošto Milan nije imao snage da ustane iz kreveta, pop je rekao Milici da sedne pored njega i tako ih venčao, iako to nije bilo u skladu sa crkvenim običajima. Posle venčanja prvi put su se poljubili i to je bilo sve što se u telesnom smislu između njih dvoje dogodilo, ali Milan je bio jako sretan, iako je znao da su mu dani odbrojani. Sledećeg dana rano ujutro Milan je napustio ovaj svet. Kad je to čula, Milica je bila neizmerno tužna u toj meri da je malo ko mislio da će ona Milanov odlazak preboleti.

U času sahrane, kada su kovčeg sa Milanovim telom spuštali u grob, Milica je od silne tuge presvisnula, pa su ih onda oboje sahranili u zajednički grob, da bar na onome svetu zauvek budu zajedno. U selu je zavladala opšta žalost i svako ko je došao na groblje da svojim pokojnim zapali sveću, uvek bi poneo još jednu da je zapali na grob u kojem su počivali Milan i Milica. Tako se desilo da jedna žena nerotkinja zapali sveću na njihovom grobu. Dobro delo je dragi Bog video i učinio da žena postane plodna. Ta vest se brzo proširila i ljudi su počeli dolaziti na taj grob.

Eto ja sam ti ispričala sve što sam znala – reče na kraju baba Ikonija – a ti zapiši kako znaš, da se ne zaboravi, jer sve što se ne zapiše, prah zaborava brzo pokrije.

I još nešto, sad sam se na kraju setila, da ti kažem o jednoj čudnoj pojavi. Kada neki bračni par dođe da zapali sveću na tom svetom grobu, na nebu se skoro uvek pokažu dva bela oblačića. Kažu da su to njihove duše i siguran znak da će kod onih koji su došli biti prinove.

Ostavite komentar

Ostavite komentar