NE ZABORAVLJAJ MOLITVU!
Ovako je Dostojevski o molitvi i veri razmišljao. Njegova pobožnost, gotovo monaška, izgleda savremenim ljudima malo preživela. Ali ako se čovek i ne složi s njime u ovom pogledu, nemoguće je ne priznati duboko moralni i pun ljubavi duh njegovih poučnih propovedi.
Dostojevski u Braći Karamazovima govori kroz usta oca Zosime na sledeći način:
“A ja mislim da ćemo mi sa Hristom to veliko delo rešiti. Jer koliko je ideja bilo na zemlji, koje su deset godina pre svoga ostvarenja izgledale nezamislive, a koje su se najedared javljale kad bi im došao tajanstveni rok i proletele po svoj zemlji? Tako će i kod nas biti i zasijaće sve u narod naš i kazaće svi ljudi: kamen koji su odbacili zidari, postao je kamenom temeljnim. A podsmevače bi trebalo zapitati: ako je ovo naše mašta, a kad li ćete vi podići svoju zgradu, i udesiti život pravično samo pomoću uma svoga a bez Hrista? Iako oni tvrde da baš oni idu ka sjedinjenju, to voistinu u to veruju samo najprostodušniji između njih, tako da se čovek mora čuditi toj prostodušnosti. Doista, u njih ima maštave fantazije više nego u nas. Oni misle da udese život pravično odbacivši Hrista; svršiće pak time što će preliti svet krvlju, jer krv izliva krv, a ko izvuče mač taj će od mača i poginuti. I da nije obećanja Hristovog oni bi prosto istrebili jedan drugog do poslednja dva čoveka na zemlji. Pa i ta dva poslednja ne bi znali u ponositosti svojoj izdržati jedan drugog, tako da bi poslednji uništio pretposlednjeg, a zatim i sebe samog. I tako bi se zbilja i dogodilo da nije obećanja Hristovog: da će se to zlo zbog krotkih i smirenih prekinuti.”
Ovde on produžuje:
“Mladiću, ne zaboravljaj molitvu. Svaki put u molitvi tvojoj, ako je iskrena iskrsne novo osećanje, a u njemu i nova misao koju ranije nisi znao i koja će te iznova ohrabriti i razumećeš da je molitva vaspitanje. Zapamti još: svakog dana i kad god samo možeš ponavljaj u sebi: ”Gospode, smiluj se na sve koji su danas pred Tebe izišli“. Jer svakog sata i svakog trenutka hiljade ljudi ostavljaju život svoj na ovoj zemlji i duše njihove dolaze pred Gospoda, a koliko se mnogo njih sa zemljom rastalo usamljenih, nikome znanih, u tuzi i teretu duševnom, za kojima neće niko zažaliti, neće čak ni znati za njih da su živeli. A kad ostaneš nasamo, moli se. Voli padati na zemlju i ljubiti je. Zemlju ljubi neprestano, nezasićeno je voli, svakog voli, sve voli, traži takvo ushićenje i zanos. Okvasi zemlju suzama radosti svoje i voli te suze svoje. A toga se zanosa ne stidi, ceni ga, jer je to dar Božji, veliki dar i ne daje se mnogima, već izabranima.“
Mada u savremenom svetu ljudi žive i bez vere u Boga, Dostojevski se nije bojao da izrazi svoju veru i verovao je do kraja.
“Veruj do kraja, pa makar se i tako desilo da svi na zemlji skrenu s pravog puta, a ti jedini veran da ostaneš; prinesi i tada žrtvu i hvali Boga ti jedini, koji si ostao. A ako se dvoje takvih sastanete eto vam već čitavog sveta, sveta žive ljubavi; zagrlite jedan drugog u milini i hvalite Gospoda; jer makar samo u vama dvojici, ali se izvršila istina Njegova.”