DO POBEDE NA NESVAKIDAŠNJI NAČIN
Svi kao jedan, a na čelu sa svojim oficirima, pirotski drugopozivci su odluku viših vojnih instanci da se povuku – odbili. Izvadili su svoje noževe, uzeli porcije za hranu i počeli da kopaju. Da, porcijama za hranu!
Tokom istraživanja za knjigu „Gvozdeni puk“, koji je to ime dobio 1913. u Drugom balkanskom ratu – u kome je srpsku vojsku napala bugarska, došlo se do nekih nestvarnih otkrića.
Ova priča je o jednom takvom. Za njen recept su potrebni vrela letnja noć, nešto stariji naši vojnici, četiri puta više neprijatelja koji jurišaju i – srpske porcije za hranu.
Bugari su, bez zvanične objave rata, malo posle Vidovdana 1913, noću napali srpske položaje kod Bregalnice i Zletovske reke. Imali su početne uspehe na pojedinim položajima, a naročito je bilo uspešno njihovo Makedonsko-jedrensko opolčenje. To je jedinica sastavljena od prekaljenih boraca: niko mlađi od 40 godina, niko stariji od 46, njih oko 17.000, podržani sa 12 artiljerijskih baterija sa po četiri topa, ukupno 48 moćnih cevi. Uspela je ta jedinica iskusnih da na Osogovu osvoji važan položaj 29. juna po novom kalendaru, Bankov čukar, da bi zbog potonjih pokreta srpske vojske a naročito hrabrosti Timočke divizije drugog poziva (sastavljene od ljudi od 31 do 38 godina starosti) i beogradskog Sedmog puka prvog poziva (momci od 21 do 31 godine), iz sastava Dunavske divizije – pomenuti Bugari su uz gubitak 480 od od onih 17.000 ljudi otišli na druge položaje. I, tu počinje naša priča.
Početkom jula, kada su srpske snage već uspele da zaustave uvodna bugarska nastojanja, krenulo se u kontranapad. Jedna od vrlo važnih tačaka bio je Rajčanski rid, ka čijem centru je išao jedan puk moravskih drugopozivaca iz Pirota. Taj treći puk je samo trebalo da se na kratko „prepolovi“, pa da jednom polovinom sa jedne, a drugom sa druge strane, zbaci bugarske snage kod sela Pašadžikova, a za to vreme da ostatak Moravske divizije drugog poziva levo i desno od tog Trećeg puka otera neprijatelja što dalje ka Bugarskoj.
Međutim, ne samo da su pirotski drugopozivci naišli na znatno jači otpor od očekivanog, već im niko nije rekao da na njih, sada već nešto manje od 4.000, bugarski kontranapad predvodi celo ono Makedonsko-jerensko opolčenje. Na nešto manje od 4.000 Srba krenulo je nešto više od 16.000 Bugara.
Ti iskusni Bugari su najpre odbili početni pokušaj Trećeg puka, koji nije ni znao na koliku snagu kreće, jer su prvobitne informacije bile da su tu samo nešto slabije, ranije već pobeđene neprijateljske snage, a onda su krenuli u siloviti napad na malobrojnije Srbe.
I, tada je, pred smiraj vrelog julskog dana, stiglo naređenje drugopozivcima iz Pirota da se hitno vrate na rezervne položaje, jer em na njih očigledno kreće daleko snažniji neprijatelj, em Treći puk uopšte nije imao, kako se to zvalo, „pionirski alat“, onaj potreban za ukopavanje. Međutim, to što nije bilo ašovčića kojima bi mogli da se iskopaju rovovi, pa da se u njima makar malo duže izdrži nalet sile, nije pokolebalo Treći puk. U njemu su svi znali da bi prodor Bugara možda preokrenuo Bregalničku bitku, u kojoj je inicijativu konačno preuzela srpska vojska.
Svi kao jedan, a na čelu sa svojim oficirima, pirotski drugopozivci su odluku viših vojnih instanci da se povuku – odbili. Izvadili su svoje noževe, uzeli porcije za hranu i…
… počeli da kopaju. Da, porcijama za hranu!
Ka njima je išlo 16.000 Bugara, uz pomoć već pridošle noći, koja je skrivala njihove pokrete.
Naši preci, tu kod sela Pašadžikova, blizu Rajčanskog rida, nisu imali artiljerijsku podršku. Bugari su imali 20 od onih svojih 48 topova. Nisu naši imali brzometke za svakog vojnika, brzometke – puške iz kojih se može pucati pet puta pre novog punjenja. Bugari jesu. Nisu ti Timočani imali ništa drugo osim bajoneta koje su zabijali u sprženu, tvrdu kao kamen zemlju, i onih porcija za hranu – metalnih tanjira, kojima su kopali rovove. Da, imali su i puške. Neke nove, a neke stare, „jednometke“. I imali su još nešto.
Imali su veru da mogu nešto što deluje neverovatno.
Usamljeni, odsečeni od ostatka divizije, od ostatka srpske vojske, neprijatelja ne samo da su dočekali u tim rovovima iskopanim posudama za hranu, već su ga dočekali muški, srpski, izdržali njegove juriše tokom cele noći, a onda ga oterali maltene u tri lepe Bugarske (omogućivši svojim nestvarnim držanjem ostatku Moravske divizije drugog poziva da ovlada prostorom oko Rajčanskog rida, čime je slomljeno desno krilo bugarske 4. armije i, zapravo, zadatak konačan udarac u ovoj fazi Drugog balkanskog rata).
Sledeći put kada budete gledali u svoj pun tanjir, setite se ovih praznih. U njima je samo bila vera da je nemoguće – moguće.
Izvor: Gvozdenipuk.rs