Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Najneverovatnija bitka Srba 1914. godine o kojoj se ne uči u školi

ZABORAVLJENO HEROJSTVO

Probajte pet sati da trčite. Ali, da nosite teret od pet kilograma. Ne zvuči lako? Ova priča je o jednom takvom trčanju. Ovo je najčudesnija bitka Srba koja se dogodila 1914. godine, a o kojoj se ne uči u srpskim školama.

 

Jesen 1914. Austrougarska pred pobedom nad Srbijom, povijaju se izmučene snage naše Kraljevine, na koju je neprijatelj nagrnuo iz pravca Bosne. Cerska pobeda je već zaboravljena, na Drini se u međuvremenu iskrvarilo, na Mačkovom kamenu izginulo, municije sve manje, a odeća postala rite.

bitka srba

Za to vreme, oskudne snage čuvaju, za svaki slučaj, predeo istočno od Beograda, da se slučajno ne desi neki pokušaj „iza leđa“, preko Dunava. Uglavnom su za to bili zaduženi trećepozivci, ljudi od 38 do 45 godina. Oni nemaju, kao udarna snaga srpske vojske (prvi poziv: 21 – 31 godina starosti) nove puške u koje možete staviti pet metaka. Nemaju ni opremu. Ni uniformu. U svojoj običnoj odeći, koju i inače nose (mi to sad zovemo nošnja), pošli od svojih kuća. Neki od njih su već i dede, jer se u to doba rano stupalo u brak. Imaju stare Berdanke, puške u koje svaki put kada opale, moraju da ubace nov metak, repetiraju, pa iznova. Brzometke, sa pet metaka, bile su rezervisane za prvi, i skoro ceo drugi poziv. Neprijatelj je isključivo koristio takve.

Nije bilo mnogo tih trećepozivaca koji su brinuli o tome da okupator slučajno ne krene preko Dunava na Smederevo. A baš na Mitrovdan, 27. oktobra po starom, odnosno 9. novembra po novom kalendaru, to se desilo. U tri sata noću, vezanim čamcima Austrougari su neprimetno prešli veliku reku i udarili na položaje trećepozivaca. Baš tu, kod samog Smedereva.

Bilo ih je triput više. Imali su bolje naoružanje. Brzometka do brzometke. Imali su više topova, avione za izviđanje, čak i reflektore za noćno osmatranje. I, imali su faktor iznenađenja – jer je cela Srbija brinula šta se dešava tamo, negde kod Kolubare…

Taj napad nije bio tek onako, reda radi, „rat je, pa da probamo“. Bio je to pokušaj proboja koji bi omogućio Austrougarima da, kada se osigura desna obala Dunava kod Smedereva, tu dovedu još jače snage, pa da daljim probojem, s leđa, udare na glavninu srpske vojske koja je, onako izmorena i izmučena vodila bitke u zapadnim krajevima otadžbine.

Trećepozivci su, tu kod Smedereva, na Mitrovdan, padali, borili se, napadali i odstupali. U borbama prsa u prsa koristili su kundake. Nije bilo bajoneta za njihove stare puške. A plavih, austrougarskih uniformi, na našoj obali bivalo je sve više i više kako se zora približavala.

Kada je osvajač došao do jednog šanca, Karađorđevog šanca kako je bio nazivan, upućen je poziv za pomoć. Samo, ko da dođe u pomoć, kada je skoro celokupna vojska tamo negde, desetinama kilometara dalje, okrenuta neprijatelju koji navire preko Drine, nezaustavljivo? A i ko od drugih „graničara“ da dođe, da ostavi svoja mesta nezaštićena?

Poziv je stigao u jedno mestašce Petka, udaljeno 32 kilometra. Tamo su na obuci, pod komandom jednog leskovačkog majora, bili momci iz tek oslobođenih krajeva tokom 1912. i 1913. Bili su iz krajeva tek oslobođenih od Turaka. Uglavnom su rodom bili iz okoline Preševa i iz vardarske Makedonije. Samo, kada je stigao poziv za pomoć, taj bataljon od hiljadu ljudi nije bio na jednom mestu – polovina (dve čete) bila je izdvojena zbog vežbi, pa je onaj leskovački major okupio dve preostale čete, oko 500 mladih vojnika i poveo ih u – ovu priču.

Bilo je sedam ujutru kada su pošli. Nešto pre jedan sat popodne stigli su na mesto bitke. Trčali su 32 kilometra, bez prestanka. Svako od njih je nosio po mauzerku, pušku od četiri kilograma, municiju, koja je oko kilogram i 300 grama teška ako se nosi stotinu metaka, i prateću opremu. Trčali su – da bi pomogli braći.

Kada su stigli, stanje je bilo užasno. Oko sedam hiljada Austougara već se prebacilo na srpsku stranu. Iako su Srbi svojom smatrali i onu drugu obalu, i mnogo kilometara iza nje. Ali, taj Dunav, granica u ono vreme, više nije bio granica koja razdvaja dve vojske. Okupatorska je prešla, sada već u broju dvostruko većem od branilaca, a stalno su pristizale nove plave uniforme preko velike vode. Iz minuta u minut sve više njih. Opremljenijih. Svežijih.

Potpukovnik Svetomir Cvijović, komandant Smederevskog odseka, uzalud je tražio pojačanja, govoreći da su tri austrougarske baterije sa po četiri moderna topa ućutkala jednu starinsku bateriju srpskih, te da sada neometano prebacuju vojnike i sa dva parobroda. Uzalud apeli da se nekako, nečim pomogne, jer neprijatelj ima i mitraljeze, a sada jedini i topovsku paljbu. Sve što je stiglo od pomoćnika načelnika Štaba vrhovne komande, Živojina Mišića, bilo je da se neprijatelj, kako se zna i ume, mora prebaciti nazad preko Dunava.

U razgovoru sa onim tek pristiglim leskovačkim majorom, čiji su „vardarci“ pretrčali 32 kilometra za pet sati, i to u punoj ratnoj opremi, potpukovnik Cvijović odlučuje da se malobrojnije srpske snage više ne posvećuju samo odbrani, već da se probaju i protivnapadi. Kada i gde je to moguće. Ako je uopšte moguće.

Major, iako su mu ljudi jedva disali posle napora, iznosi predlog. I, taj mali štab, pomalo zatečen, predlog usvaja.

Oficir koji je predvodio „vardarce“ ode do svojih, pozove najgrlatije pevače da istupe napred i reče im da će pevati jednu tada svima znanu pesmu, ali da promene pretposlednji stih. Umesto da pevaju „već u duši Srbadije“, da se otpeva „u srcu Šumadije“, kako bi se ohrabrili Šumadinci koji su od noćnih sati odolevali, ali i ginuli pred naletom brojnijeg neprijatelja.

I, usred mitraljeske vatre Austrougara, poče pesma. Ne iz grla, već iz srca:

„Gde je srpska Vojvodina?
Da l’ u Bačkoj il Banatu,
Il’ u Sremu, staroj slavi?
Nit’ u Sremu, nit’ Banatu,
Već u srcu Šumadije,
Evo glave, ne dam Vojvodine!“

Austrijanci zaćutaše. Prestali i da pucaju i da pričaju i da komanduju.

Leskovački major, koji je sa vojnicima pevao gledajući ka plavim uniformama, okrenu se tada ka mladićima koje je pre pet sati poveo sa 32 kilometra udaljenog mesta i reče im gromkim glasom:

„Došao je trenutak, braćo, da vratimo krv Šumadincima, koji su nas oslobodili od Turaka posle petovekovnog ropstva! Hoćemo li?“

„Hoćemo!“, zagrmeše kao jedan.

„E onda…“, okrenu se leskovački major, pa potrča: „Juriš! Uraaaa!“.

Za njim su potrčali i ostali mladići, „Vardarci“.

Za njima i trećepozivci.

Sve se pretvorilo u jedno čudesno, zastrašujuće „Uraaaaaaa!!!“

Usledila je bitka na obali, malobrojnijih sa bolje opremljenim. Klinaca i staraca sa profesionalcima. Dece i deda sa okupatorom. Bombama i kundacima na brzometke.

I, uz stotinu poginulih, Srbi su oko dve hiljade neprijatelja zarobili, oko četiri hiljade proterali, a oko hiljadu ubili u jurišu kakav se ne pamti. I danas, ako prođete putem za Udovicu, znajte da u deset velikih grobnica, uredno sahranjeno, leži po stotinu okupatorskih vojnika. Kao podsetnik, i više od stotinu godina kasnije, šta se desi kada se sila sudari sa ljubavlju. A ova ljubav je sprečila udar s leđa i omogućila da se, na drugoj strani otadžbine, izvede čuveni manevar kojim je Kolubarska bitka postala jedna od najsjajnijih stranica naše vojne istorije.

Kada se nestvaran događaj pokraj Smedereva okončao, onaj oficir se vratio kod pretpostavljenih u improvizovanom štabu, onih koji su i uputili poziv u pomoć, pa uputio njima – izvinjenje:

„Oprostite. Rekao sam vam da ćemo za pola sata sve završiti. Izbili smo na Dunav za 17 minuta“.

Tako to, valjda i ide kada se ne trči, nego kada se leti u slobodu.

(Leskovački major o kome je reč zvao se Jovan Naumović. Prethodne dve godine je vodio jedan drugi bataljon, Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, tzv. Gvozdenog puka).

1 komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter