ŠTA BI BILO DA NEMA PRAVA?!
Ako zamislimo društvo bez pravne tekovine, možemo doneti zaključak da je u pitanju takvo društvo koje živi na nižem stupnju razvoja, u odnosu na ono što nosi XXI vek.
Ako bismo morali da definišemo pravo, rekli bismo da je to sistem normi ljudskog ponašanja. Ova, pomalo dosadna i formalna definicija nastala je upravo iz naroda, a predstavlja sankciju za kršenje određenih normi.
Ipak, ne može se reći da je pravo nastalo odjednom kao zbir propisa, već upravo dolazi iz moralnih, običajnih i etičkih principa, i nadnačela koje možemo nazvati i pravdom. Kroz istoriju smo nalazili brojna tumačenja prava.
Kada je i gde nastalo, teško je tvrditi, ali se svakako može datirati u period samog početka razvoja civilizacije. O tome svedoče brojni pisani dokumenti iz starih civilizacija. U današnje vreme, bez prava se ne može zamisliti funkcionisanje ni društva ni pojedinaca. Primera radi, bez sudskog tumača ne bi se mogle zamisliti međunarodne overe ugovora, bez advokata se ne bi mogla zamisliti pravda, bez sudske vlasti demokratija. Podrazumeva se da veliku ulogu u prevođenju zakona, akata, dokumenata imaju i prevodilačke agencije koje se katkad usko fokusiraju na međunarodno pravo. Krenimo od korena.
Pitamo istoriju
Zamislite društvo bez zakona? Ok. Možda i nije teško. Poneke države i ne razlikuju se preterano od anarhističkih tvorevina. Ali, pomislimo na to da ne postoje ama baš nikakve moralne i etičke prepreke. Čovek zasigurno ne bi bio to što jeste. Istorija kaže da je gotovo pre 5.000 godina nastao prvi građanski kodeks koji je napravila egipatska civilizacija. Tradicija koju su imali Egipćani bila je nasleđena, a istorija pominje i zakone sumerske civilizacije. Stari zavet, donekle predstavlja oblik moralnih načela kao preporuka za dobro društvo.
Ipak, najveću promenu u modernizaciji društva ima Rimsko pravo, koje predstavlja nasledstvo grčke filozofije. Kodifikacija prava događala se pod Teodosijem II i Justinijanom II. Prošlo je mnogo vekova, otkako je Rimsko carstvo postavilo temelje, ali se pojedina načela u suštini ne razlikuju puno ni u evropskim zakonima, i onima koji se primenjuju na Evropskom sudu pravde.
Od prakse do teorije pa dalje do apsurda
Zanimljivo je da su u pojedinim društvima, državama, nastajali zakoni koji su predstavljali definisanje zakona u odnosu na određene situacije koje su se dešavale. Izolovani slučajevi ulazili su u zakon, a zatim postajali pravila. To je uzrokovalo da pojedini zakoni nemaju baš smisla. Zakoni koji su ženama zabranjivali pravo glasa, išli su dotle da je Suzan Entoni 1872. glasala, a potom platila kaznu od 100 dolara. Iz nekog razloka u Vilburu, Vašington, zabranjeno je jahanje ružnih konja. Venčanje rođaka dozvoljeno je u Juti, ali je potrebno da imaju preko 65 godina. Apsurd ide dotle da u Severnoj Dakoti niko ne može biti uhapšen četvrtog jula, jer je tada praznik, a u Tenesiju je zabranjeno da deca igraju igrice bez licence, ali samo nedeljom.
Pravo je nekada prava pikanterija, pa izučavanje istog ne mora po svaku cenu da bude dosadno i suvoparno. Ako zaronite duboko u pravnu nauku, shvatićemo da se čitavo nasleđe civilizacije ne krije samo u istoriji, već i u sadašnjosti i budućnosti.