RUŽA KOJA JE DOČEKALA SNEG
U parku gradskom
Januarskom,
U dan očajni i avajni,
Korak, jedan, po prtini,
Pogled, umoran, ka visini –
Ugledah netaknutu
Ružu rumenu –
Obraze, njene, snežne
K’o krila u uzletu,
Začuh njen grcaj, ledan
I hudu
Setu…
Ugledah te živu-živu!
Tvoje lati, crvene!
K’o usne neljubljene!
Ružo-ružo-ružice,
Moja!…
Nadala se, previše –
Završila
U zimi…
Zašto si izrasla visoko!
Niko nije mogao
Da dohvati
Tvoje čisto lice,
Nezaljubljeno srce,
Nezagrljen stas.
I pustu
Sreću!
Ne nadaj se…
I moja ruka je prekratka…
I ja sam okasnio –
Ružo, neubrana,
Ruko, nedohvatna,
Muko neprolazna…
Cvokoćem,
Cvilim,
Ceptim…
Crveno,
Veno,
Uveno…
Gledamo se, ružo –
Na tankome ledu:
Živi izgubljeni,
U parku gradskom
Januarskom…