Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Slobodan Antonić: Nacionalizam je najopasnije oružje protiv kolonizatora

HEGEMONIJA I TLAČENJE

Svaka ideologija, prožeta nacionalizmom, koja teži da nas odbrani od rasparčavanja države i od rada u pelenama je dobra. I svaka ideologija koja nam poručuje da svođenje Srba na nemačke ili britanske sluge nije „ništa strašno” jeste zlo.

 

Pošto je Srbija kolonija, naš narod tone u bedu i (samo)prezrenost.

nacionalizam je najopasnije oružje

Već sada, srednji i niži slojevi ubrzano se spuštaju u odnosu na establišment. Srbija je zemlja s najvećom prihodovnom nejednakošću u Evropi, a tri četvrtine zaposlenih prima platu nižu od proseka.

To znači da je prosek „visok“ zahvaljujući ogromnim platama na vrhu. Jorgovanka Tabaković, guvernerka NBS, ima platu 554.426 dinara. Tolika plata je deo „sistemske rente“ koju ova kolonijalna službenica prima kako bi držala „stabilnim“ precenjeni kurs dinara. A on je nužan da bi kolonijalni kapitalisti svoju ovdašnju zaradu u dinarima mogli po najpovoljnijem kursu da konvertuju u evre ili dolare. Tako su strane banke i kompanije iz Srbije, zajedno s domaćim kompardorima, između 2001. i 2018. godine, prema nekim procenama, iznele 93 milijarde evra.

Ako se ovakva pljačka nastavi, razumljivo je da će, s protokom vremena, beda najnižih slojeva – koji već sada čine većinu našeg naroda – postati hronična, masovna i beznadežna. „Sve u kolonizovanom je, najzad, iscrpljeno“, pripoveda o iskustvu kolonije Memi „sve doprinosi njegovom potpunom iscrpljivanju. Pre svega, tu je stalna, sveopšta i ogromna beda, najobičnija biološka beda, hronična glad čitavog naroda, neuhranjenost i bolest“.

Ali, ni srednji slojevi u koloniji ne žive dobro. Rečiti primer je današnja Indonezija. Valja pročitati odličan tekst o tome Andrea Vltčeka iz OffGuardian-a, što ga je za Stanje stvari preveo Miloš Milojević.

Indonežanski gradovi služe tome da iscede ono malo što je ostalo u rukama običnog indonežanskog sveta u korist lokalnih vladara i multinacionalnih kompanija, kaže Vltček.

U Džakarti i drugde sve glavne ulice su zakrčene automobilima, pošto nema normalnog javnog prevoza. U tim gradovima uopšte nema trotoara, a ako ih i ima oni su široki tek metar i sastoje se od slomljenih ploča i dubokih rupa. Čak i tamo gde postoje trotoari, zauzeti su nehigijenskim tezgama „divljih“ uličnih prodavaca koje kontrolišu lokalne bande.

Takođe, u indonežanskim gradovima nema javnih parkova, niti morskih riva. Sve je privatizovano, pa je „javni prostor“ zapravo sinonim za šoping mol – jedino javno mesto gde se može izaći. Naravno, taj izlazak nikada ne može da bude besplatan.

Život pripadnika srednje klase u Indoneziji oličenje je (auto)kolonijalnog ideala. Srednjoklasni Indonežanin radi za minimalnu nadnicu kojom plaća hranu i odeću, ali po cenama iz Tokija ili Pariza; dovlači se do radnog mesta i ide nazad, do kuće, tako što sate provodi u saobraćajnoj gužvi – pošto nema javnog prevoza čak ni u gradovima od dva ili tri miliona duša. Nema ničega za relaksaciju u svom kraju: nema parkova ili igrališta za decu, nema trotoara kojim bi prošetao do kafea ili do knjižare, može samo da se zavali ispred televizora kako bi bio indoktrinisan, neutralizovan i zaglupljen.

„Indonežanska demokratija“, koju Zapad voli da glorifikuje – što ne treba da čudi, s obzirom da Indonezija funkcioniše kao kolonija koja pljačka svoje građane i resurse za račun Zapada – sastoji se od stranaka od kojih nijedna ne zastupa interese naroda, kaže Vltček. Štaviše, veći deo „građanskog društva“ (nevladinog sektora) direktno je finansiran iz Vašingtona, Berlina, Londona ili Kanbere.

Slično je i u drugim zemljama koje su u kandžama mutiranog kolonijalizma. U Meksiku je uobičajeno da deca rade na plantažama velikih američkih korporacija – recimo, na uzgoju jagoda za Mac Cormick. Tako, deca na plantažama jagoda rade od jutra do mraka, čak i nedeljom; čeprkaju oko leja, dok im pesticidi izjedaju prste, kako bi, u metropoli kolonijalnog gospodara, vlasnici, političari, menadžeri, njima lojalni stručnjaci, šefovi i ostali članovi establišmenta, mogli da uživaju u jagodama bez obzira na godišnje doba. Da bi se to moglo dogoditi, prethodno kamioni moraju da kruže po Meksiku i „otimaju tovare dece da ih bace u jagodnjake“.

Ako se naš put u status kolonije nastavi, koliko će biti potrebno vremena pa da i Srbija postane mesto poput Indonezije ili Tajlanda – gde pedesetogodišnji turista, kobasičar iz Hamburga ili dizajner iz Njujorka, može da za svojih stotinak dolara kupi devojčicu (ili dečaka) koje je kod kuće sanjao da siluje?

Kako zaustaviti put u koloniju, kako se osloboditi?

Najpre, u otporu i borbi koja se vodi u koloniji svaka ideologija je dobrodošla, pod jednim uslovom: da je prožeta patriotizmom, ili – otvoreno rečeno – nacionalizmom.

Kao što objašnjava Memi, odbrana od kolonizatora i njegove eksploatacije i tlačenja nezamisliva je bez nacionalizma, neovisno da li se on javlja u obliku etničkog ili religioznog populizma. „Očekivanje od kolonizovanog da bude internacionalista izgleda toliko lakomisleno da je to jednostavno smešno“, kaže Memi.

Nacionalizam je toliko opasno oružje protiv kolonizatora da nije ni čudo da je on arhineprijatelj kako kolonijalista, tako i njegovih domaćih lakeja iz redova kompradorske buržoazije ili autokolonijalne inteligencije. Oni instiktivno čak i najmanji otpor kolonijalnim praksama kvalifikuju kao nacionalističku opasnost („Ksenofobija!“; „Šovinizizam!“; „Fašizam!“).

Zato je u antikolonijalnoj borbi svaka ideologija dobrodošla samo ako ima taj važni sastojak zvani – bezuslovni patriotizam. Tek ako su u zemlji i konzervativci nacionalisti, i liberali nacionalisti, i socijalisti nacionalisti – ta država može da računa na to da ima šanse da se oslobodi od kolonijalizma.

U tom smislu, nije slučajno nastojanje ovdašnje autokolonijalne „elite“ po medijima, ali i po univerzitetima, da nacionalizam svede samo na „desnicu“ u Srbiji, koju će, onda, u daljem postupku redukcije, najpre da izjednači sa „ekstremnom desnicom“, a na kraju i sa „fašizmom“.

Međutim, gotovo svi klasični antikolonijalni pokreti bili su levičarski i nacionalistički – od irskog Šin Fejna do indijske Kongresne stranke, kao što su i u 21. veku u Latinskoj Americi glavni borci protiv američkog imperijalizma (Kastro, Čavez, Morales) bili levičari i nacionalisti.

U Srbiji se stalno čuje kuknjava kako „kod nas nema prave levice“, a prvo što će svaki od srpskih samonabeđenih levičara da uradi jeste da objavi kako „Kosovu“ odmah treba dati „nezavisnost“.

Naši salonski „levičari“, obilato finansirani od strane nemačkih fondacija koje kao glavni zadatak srpske „levice“ ističu borbu za prava LGBT, žena, Roma i životinja, ne žele da shvate da je „nacionalizam toliko moćna ideologija da levica danas postoji kao relevantna politička snaga – dakle van akademskih kula od slonovače, građanskih salona, prodavnica organske hrane i adolescentskih jebarnika – samo u onim delovima sveta gde ga nije odbacila“.

Zato danas nema levice u Srbiji. Da je ima, ne bi srpski „radnici u pelenama” argatovali sedam dana u nedelji za 20.000 dinara.

Isto važi i za liberale – ne ove atlantističke, autokolonijalne pametnjakoviće koji po Peščaniku proklinju i zaklinju odvratni srpski nacionalizam kao sveobjašnjavajuće arhi-zlo, već za liberale koji stvarno znaju šta su pisali Lok i Mil, a šta jesu i moraju da budu parlamentarizam, demokratija i poštena tržišna utakmica (bez stranih ili domaćih monopola). Za istinske liberale, dakle, nacija je toliko samorazumljiv i prirodan okvir da su liberalni nacionalizam ili nacionalni liberalizam zapravo pleonazmi.

I premda su današnji srpski „liberali” većinom deo ovdašnje kompradorske inteligencije koja sledi atlantističku ljudskopravašku agendu – uništiti „srpski nacionalizam”, autentični liberali u Srbiji, od Slobodana Divjaka do Zorana Ćirjakovića, i te kako razumeju šta se ovde dešava. Oni znaju da je elementarna građanska sloboda nemoguća u koloniji-Srbiji.

Stoga, ako istinski želimo da se oslobodimo, nemojmo nasedati na manihejske ideologeme koje nam nameću naši kolonizatrori: levica-desnica, progresivno-reakcionarno, partizansko-četničko, evropsko-balkansko, jugoslovensko-srpsko… Svaka ideologija koja teži da nas odbrani od rasparčavanja države i od rada u pelenama je dobra. I svaka ideologija koja nam poručuje da svođenje Srba na nemačke ili britanske sluge nije „ništa strašno” jeste zlo.

Voleo bih da zapamtimo: dokle god se ne oslobodimo, u Srbiji nema levice i desnice. Ima samo hegemonističkih kolonizatora i njima potlačenih urođenika.

Jasno?

Izvor: Stanjestvari.rs

3 komentara

  • Gospodine Antoniću, izvinite, ovdje se ne zna za koga vi navijate u vašem istupu. Da li vam je to namjera. Možda jese, možda nije. Do sad se znalo šta je najbolje,a šta najlošije oružje protiv nekoga, nečega.. Ali kada kažete da je nešto naopasnije oružje protiv nekoga, to kao da stoji na nekoj vagi. Može se pretpostaviti, ali pretpostavka može biti i pogrešna, ali se ne može sigurno znati. Tu vi ustvati ništa ne tvrdite. Jer nije jasno po koga je opasno. po onoga ko se služi tim, ili po onoga protiv koga se služi. Ili, kad kažemo opasna igra, ja se na neki način igram izazivajući nekoga. Igram se, pa kom opanci, kom obojci. Zašto ste UPOTREBILI taj bezličan izraz.? Čini li vam se jak?. Bombastičem? I Jeste jak. Ne znam da li sam dovoljno jasan. Možda se niste sjeti izraza efektan, da, može se reći najefektnije oružje, i nema dileme.

  • Zaboravio sam uzgrad napomenuti. Ja ne znam koliko je nacionalizam dobar sam po sebi. U vrijeme narodnih tribuna i njihovih buna, bio je. Ali danas, da li su mu vođi dtvarno iskreni. Mislim da je, bez obzira o kom i čijem nacionalizmu se radi danas,većinom sve samo verbalno. U tom slučaju, ne znam šta ćemo, kako ćemo. .

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter