Kultura

Vladimir Radić: Onih nekoliko koraka

ONIH NEKOLIKO KORAKA

Izađe iz kupea, učini onih nekoliko koraka do izlaza iz vagona. Odrvenjeno, mehanički, kao marioneta, zakorači niz stepenik, zakorači prema peronu koji promiče dole ispod njegovih nogu, zakorači dalje i potrača kako ne bi pao.

 

Neko uđe i poče nešto da traži, nešto što je izgleda ostalo od prethodne večeri, neke puzle ili tako nešto … slično. Kaže tiho: „Nekoliko nedostaje … možda su ovde.“ Onda otvori cipzar, ili ga zatvori, taj neko, ili neko drugi, i onda je nešto šuškalo. Saša odškrinu zastor na svom ležaju – zabljesnu ga svetlo, mlečno i prodorno.

onih nekoliko koraka

Marta i Ksenija su ustale i poslovale oko svojih putnih torbi. Bili su u Mikijevom kupeu, u kušet-kolima i napolju je bila noć. Enin zastor je bio pomeren u stranu – ležaj prazan. Onaj ko je malopre tražio nešto tu kod njih, u njihovom kupeu, od sinoć, neke puzle ili nešto slično, bio je već izašao. Saša sede na ivicu ležaja. Zastori ispred Mikijevog i Borinog ležaja bili su navučeni. Marta i Ksenija su vadile nesesere i torbice i peškiriće. Sa Mikijevog ležaja vise farmerke, viri košulja. Marta podiže farmerke i gurnu ih dublje pod zastor. „Ispašće nešto”, kaže. Iza zastora mrmljanje.

„Je li on nešto rekao?” upita.

„Pojma nemam“, reče Ksenija.

„Šta bi ispalo?“ ču se Mikijev dubok i promukao glas. Mikijeva ruka lupka po košulji što viri ispod zastora. „Nema šta. Najvažnije je ovde, u džepu.”

Bora se prevrće na ležaju, ljuti: „Može li malo tiše!“

„Pardon“, kaže Ksenija. „Izlazimo.“ I njih dve izađu sa svojim neseserima i torbicama, sa četkama i peškirićima.

„Prvo neka vrata, onda njih dve”,  gunđa Bora. „Kao čavke. A bio sam u štimungu sa jednom bujnom.“

„Plava?“ upita Miki.

„Crvenokosa!”

„Te su opasne. Dokle ste stigli?”

„Do konkretnog! Onda su tresnula neka idiotska vrata.”

„Sigurno kondukter”, primeti Saša.

„Baš kao što je tresnulo i ono veče kad je bilo najbolje“, reče Miki. Razmaknu zastor. „Oooo, glava. Ko upali to grozno svetlo?“

Saša siđe sa ležaja i ugasi svetlo. Gori samo mala, tamnoplava sijalica. Oprezno dodiruje vrh nosa.

„Boli?“

Saša se ogledao u prozoru. „Ne.“

„Dobro te odalamio, nema šta.“

„Nije to ništa.“

„Dobro je što smo ga zadržali, moglo je biti gore.“

„Zadržali? Misliš što ste mene zadržali“, ljutnu se. „Njega ste pustili, nisam uspeo ni da mu vratim. I vi ste mi neki vajni drugovi!”

„Ti si zaštitio Sandru, on se povukao. Čemu dalja kavga?“

Saša izvuče svoje farmerke ispod jastuka, obuče ih. „Niste se trebali mešati. Niko vas nije zvao da se mešate.“

„Koje obline kod one crvenokose!“ ču se Bora. „A vatrena …hmmmmm.“

„I one ostale, prave, sve su one bile vatrene i oble“, reče Miki. Izvadi flašu  vode i potegnu dobar gutljaj. „Izbor za najbolju mokru majicu je prava stvar! I to onda kada ste svi mislili – ‘veče završeno, prošlo, nema više ništa, hajd’ na spavanje.’ A ono tek počinje! Urnebes se tek sprema!“

„Prokleta vrata. Kao da su me pravo u glavu …“

„Pusti glavu, glava prođe“, reče Miki lupkajući po džepu košulje. „I nos. A ovo ovde ostaje. Ništa kao studentkinje, kažem ja!“

Bora otvori zastor ispred svog ležaja, protegnu se. „Daj da vidim.“

„Dobro, samo nema da pomešaš. Ima redosled, sistem je to,“ reče Miki. „Saša hajde, upali svetlo. Pazi, ja ih dodajem, a ti ih slažeš onako kako su bile. Isto onako. Nema da pomešaš, sistem je to. Saša … svetlo.“

„Ako me više nećete zadržavati …“

Bora uze Mikijevu flašu, obrisa grlić i nagnu je. Miki otkopča džep, izvadi svežanj polaroid fotografija. „Hajde Saša, ne budi takav, upali. Daj neka ih Bora vidi.“

Saša polako oblači majicu, popravlja kosu – Miki i Bora ga gledaju – i na kraju, bez žurbe, upali glavno svetlo u kupeu.

„Pazi ovamo, obline!“ reče Miki razdragano. „I to ne u nekom snu, ove su bile na javi. Oko nas!“

Bora uze fotografiju držeći je pažljivo za rub. „Ovoga se sećam, to je na početku. Sviraju.“ Prevrnu sliku i položi je na ležaj, uzima novu, kaže: „Ovde počinje ‘ iskapi na eks’.“

„Na eks! A onda smo ludo plesali sa njima. Evo ovde se to lepo vidi.”

„I toga se sećam.“

„Onda je počelo sa mokrim majicama. Ko iskapi prvi u jednoj rundi može da zalije majicu onoj koju izabere. Ti si nekoliko puta bio najbrži, svaka čast! I zalivao si, dobro si zalivao. A one samo ciće, uvijaju se. Drago im … studentkinje!“

„Jedva se sećam … kao kroz maglu.“

„Evo te u blaženom stanju, horizontalno. Ali čašu ne ispuštaš! A ovde je počelo iz flaše.“

„Ko vam tako vešto sipa u usta? Sa visine, a ništa ne proliva.“

„Jedan od onih studenata. Oni to tamo kod njih vežbaju. A vidi ovih iza mene. Uhvatio se red! Čekaju kako bi došli pod flašu.“

„To sam propustio. Šteta. A kako je ispalo ovo?“

„Tako, prvo jedna, onda druga, pa još jedna … treća. Svidelo im se. A mi skandiramo! Onda još njih nekoliko i na kraju – sve. Mi skandiramo – one se skidaju. Sve su one skinule svoje mokre majice, jedna po jedna. A ispod ništa. I sve u ritmu muzike!“

„A ko su ovi što leže tu dole?“

„Studenti, ko bi drugi? Svi u blaženom stanju kao i ti. Vidi ta lica! Kao oduzeta. Ali ja se držim.“

Saša je obukao patike i dohvatio putnu torbu.

„I one sve bez majica“, primeti Bora.

„Ma sve … skoro, a muzika sentiš, zamisli! Vidi ovo dvoje, ona gore  ništa, a nema ni on.”

„Ludnica!“

Kada je Saša izašao iz Mikijevog kupea osvrnuo se oko sebe i krenuo niz hodnik. Hodnik prazan, nikoga. Nikoga ni kod izlaznih vrata. Proviri u hodnik prema spavaćim kolima – ni tu nema nikoga. Krenu nazad, prema Mikijevom kupeu, na onu stranu na kojoj je morala biti lokomotiva koja ih je vukla. Prođe pored njihovog kupea; Miki i Bora sede i gledaju slike; prođe ceo vagon, prođe i onaj ispred njihovog i onda u odsjaju stakla – bakarnocrveni čuperci i ruke sa narukvicama, zamahuju kao kad se diriguje.

Saša otvori vrata između hodnika i prostora kod izlaznih vrata i Ena s osmehom u očima i slušalicama na ušima, mahnu. Uze ga za ruke, govori „Slušaj ovaj prelaz!“ Podigla je kažiprst, na kažiprstu prsten. „Prvo na početak.“ Skinu slušalice i stavi ih njemu na uši.

Zvuk orgulja i bubnjeva i zvuk gitare ispuni prostor. Gore visoko, visoko iznad svega, odjeknu devojački glas, zvonak i poletan, snažan i otvoren, prožet nadom i čežnjom, jasan. Kliznu staklene perle i taj glas, utišan naglo, odjednom promukao, iznenada dalek, izmenjen stran nepoznat, praćen dalekim, jedva čujnim zvucima klavira, zamire na ivici prostora, tu oko njih. I kada se činilo – melodija prestaje, zvuci su nestali izgubili se i više ih nema, ponovo odjeknu klavir, i bubnjevi se oglasiše i onaj devojački glas se diže i raste, zvonak i otvoren, kao pre, poletan i čežljiv, iznad svega, kao da neće proći, kao da će lebdeti čaroban i bezvremen i potpun, u njima, zauvek.

Ena utiša vokmen. „Posle ide brži deo“,  kaže i on skinu slušalice. „Taj će Sandrin prelaz biti i kod mene.“

„Podseća na neko putovanje …negde daleko“, primeti Saša. „Putovanje je uzbudljivo, ali bliži se kraju. Pomisliš – završava se, gotovo je a ono ide dalje, nastavlja se, uzbudljivo kao što je bilo i ranije.“

„Putovanje je plavičasto“, reče Ena. „I širi se elipsasto.“

„Montirala si tako?“

Ena dotače kratku crnu kosu iznad svog uha: „Sve je ovde.“ Na ušima naušnice – izdužene, staklene perle – kao kapi vode što se slivaju niz tanku, srebrnu nit. „Samo takva muzika ne mora svakome biti lepa“, kaže.

Ena se nasmeši, pogleda ga, senke nesta, reče: „Sreća se desila, proviđenje, šta li … ne znam. Bilo je toplo … noć je bila … bilo je kasno, gotovo zora. Bazen za kupanje, ti ga vidiš sa svog prozora, osvetljen je odozdo zelenkastoplavičastom svetlošću, nigde nikoga … ti ne spavaš. Pojavi se jedna devojka, zaogrnuta bade-mantilom. Ide do ivice bazena, do rukohvata stepeništa … odvezuje bade-mantil i on klizi dole … Ona silazi u vodu, pliva, voda je prozirna, devojka osvetljena blagom svetlošću, kupa se u njoj. Kosa joj platinastoplava. Devojka se vraća, izlazi napolje, ogrće mantil, spušta  jedno i onda drugo stopalo u vodu i površina se malo talasa… I devojka trči prema zgradi i nestaje. Ispod bade-mantila nema ništa.“

Ena izvadi dve male video-kasete. „Moje blago!“ reče sa žarom. „Samo što pre stići, što pre montirati! Vidi!“ Uze mu ruku i prisloni poviše svojih grudi. Majica, tanka i glatka, diže se i spušta onako kako ona diše. I njeno srce udara snažno i brzo.

Prozor je bio spušten sasvim malo i dim je strujao kroz taj uski procep i gubio se negde napolju naspram krošnji što su, nejasne i tamne, promicale strelovito pod zvezdanim nebom.

Ksenija povuče još jedan dim, izbaci čik napolje, podiže prozorsko staklo do kraja, huka uminu, krajičkom oka odmeri putnika koji celo vreme meri njenu kratku suknju – stariji, dosta stariji, s prosedom bradom i još uvek dobrom linijom, ali odeven loše – i vrati se nazad u kupe. Provuče se pored Saše koji nalakćen na kolena sluša razgovor, preskoči Enine sandale i Mikijevu gitaru oslonjenu na pod, zape za Borine prekomotno ispružene noge, i za gitaru na njegovom krilu i na kraju se smesti naspram Marte, pored prozora. Marta je imala kratak šorc i mogla je da drži noge kako hoće, onako kako to rade muškarci – Ksenija svoje prekrsti.

„A ti?“ upita Miki.

„Slučajno“, kaže Ena. „Preko vašeg razrednog starešine, Pejina. Sretnemo se neki dan kod vas u Starom Dvoru – bila sam tamo da obiđem svoje – i pričamo ovo i ono Pejin i ja, zbrda-zdola, kako to biva kada se neko dugo ne vidi – o njemu, o Beogradu, o Starom Dvoru, vama. I on tu pomenu vaš put, ekskurziju, dane koje su vam dali. Hej, pomislim,  to je ono što tražiš! Dočaram sebi onu atmosferu dole na moru, sve ono što lebdi iza kuća od kamena, ispod izbledelog crepa, nebo u kvrgavim granama, u brdima i zalivu, pomislim na one boje, šum talasa, na jeku i stene, na sunce u jedrima, ljude i znam – to je ono! Prožme te i više ne pušta! Moraš i gotovo! Nema ti nazad. Ili to – ili ništa. I tako – mi opet zajedno, makar na putu.“

„Zajedno…“, kaže Miki. Diže nogu, potapša svoju patiku. „Kada bi imala ovakve mi bi videli hoćemo li te uzeti nazad u naš klub. Je li momci, nije ona tako loša. Jeste – otišla je, mislila je može bez nas, dobro je za nju, mi balavi, oni drugi stariji i bolji, znaju više – i prešla se. Sada uviđa svoju grešku, kaje se i skrušeno vraća nazad svojima.“ Miki stavi ruku na njeno koleno, okrenu se Bori i Saši –  klimali su  odobravanjem.

„A ti misliš – nemam ih!“ nasmeja se Ena, skoči sa sedišta, izvuče patike iz torbe – bordo, sa tri bele linije, iste kakve su nosili i momci u kupeu. „Evo ih! Šta bi student bez patika? Onih pravih! Ne ide to. Da vidimo kuda će me voditi!“ Vrtela se između njihovih nogu i gitara, dizala jedno i drugo stopalo, pokazivala patike, cupkala, još se jednom okrenula, obrnula, naklonila se levo i desno se naklonila, i sela.

„Vodiće te u provod”, reče Miki. „Šta bi student bez provoda, ni to ne ide. Ali košta! Naš oproštaj nije besplatan. Već i samo razmatranje celog tvog slučaja košta te jedan izlazak i piće za sve pozvane – ovde prisutne članove kluba. O tarifi za pozitivnu odluku razgovaramo kasnije.“

„Važi, dogovoreno. Kada idemo?”

„Čim prije, što bi rekao naš uvaženi pokojnik”, kaže Miki. „Kod nas u Starom Dvoru. Ti odrediš lokal – mi šta se pije.“ Nehajno položi ruku na Enino koleno. „A vi studenti u Beogradu, sigurno se vi tamo super provodite. Šta vam je glavna fora? Hard-rok? Disko? Žurke? Imate vi svašta tamo, čujemo i mi nešto.“

„Glavna fora … zavisi.“ Ena spusti naslon za ruku između sebe i Mikija, prekrsti noge, zavali se u ugao prema vratima.

„Nije vama dosadno!“ govori Miki užarenih očiju.

„Dosadno? Ne, naprotiv. Ali, opet, nije to ni kao mi se stalno, non-stop  jedino zezamo i provodimo. Imamo mi i neka predavanja i neke vežbe, seminarske radove, ispite. Moj prvi ispitni rok je tu za mesec-mesec i po, u junu. Ali, i to je zanimljivo i zabavno, samo na jedan drugi način.“

„A mi imamo maturu“, reče Marta. „To je tek strašno zabavno! Od glagola ‘strašiti’ i od misaone imenice ‘zabava’.”

„Proći će matura. Neko bi rekao moja je bila juče, a, evo, prođe gotovo … cela godina.”

„A uskoro i dve … kako si otišla iz našeg razreda. Bez zezanja – zar je bilo lepše sa onim naduvenim gnjavatorima iz višeg razreda?” upita Miki.

„Ne, nije”, odvrati Ena. „Ali bilo je ono – preskoči razred, maturiraj, izađi na prijemni na Akademiji. Što pre – to bolje. Iskoristi šansu. Uči ono što oni uče, gledaj ono što oni gledaju, otkrij ono što oni otkrivaju, napravi one divne stvari koje i oni prave. Napravi ih i bolje ako možeš! Pokušaj, zato i jesi tamo. Tako je to bilo … zato.”

Hodnikom prolaze putnici. „Noći su kraće“, kaže jedan.

„Dolazi leto“, kaže drugi.

Ena skinu torbu sa nosača za prtljag, zamota kabl sa slušalicama oko vokmena i stavi ga u torbu. Zatvori cibzar i torbu opet vrati gore na nosač, pored kofera. Bora i Miki su završili pakovanje. Skinuli su posteljinu i gurnuli je na najniži, Sašin ležaj, u ugao pored njegove torbe. Gornje ležaje su preklopili prema zidu kupea, tako da se dole, ispod njih, opet moglo normalno sesti. Saša stavi nekoliko sitnica u svoju torbu i sede.

Unutra, u Mikijevom kupeu, svi su se spakovali i sada su sedeli na dva najniža ležaja. Gledali su kroz prozor prema nebu koje je postajalo svetlije.

„A neko bi pomislio sve slučajnost“, reče Ksenija.

„Šta slučajnost?“ pita Miki.

Saša baci pogled prema Eni. Ona gleda u daljinu.

„Kakva slučajnost?“ pita Miki.

Ksenija odmahnu: „Ništa … zaboravi.“

Iz susednih kupea počeše izlaziti i ostali iz razreda. Ređali su torbe i ruksake ispod prozora, u hodniku kušet-kola. I Miki i Bora su bili izneli svoje putne torbe, i onda se još jednom vratili i izneli gitare. Ena i Saša stajali su na vratima kupea. Učenici, još sanjivi od duge noćne vožnje, pomalo čupavi, stajali su naslonjeni na zidove i razgovarali. Bora se protegnu. „Deseti maj, subota“, reče zevajući. „U ponedeljak ponovo u školu.“

„Još malo, samo jednu sedmicu“, kaže Ksenija. „Još nju izdržimo i onda finito, kraj, gotovo, ćao, nema više. Zbogom, školo!“

„Ja ću na bicikl, pa na reku“, reče Saša. „Ima jedno dobro mesto za pecanje, odmah iza štranda.“

„Između štranda i slikarskih ateljea“, doda Ena. „Proplanak.“

Šumarci pored pruge su se proredili. Promicale su zgrade u jutarnjoj izmaglici. Koloseci se razdvajaju, umnožavaju, granaju. Začu se škripa kočnica, voz je usporavao. Pojave se peroni i nastrešnice iznad njih i sat i nekoliko klupa, otpravnik vozova s palicom, i kolica s paketima, ljudi u radnoj odeći. Voz se zaustavi i kondukter uz tresak otvori vrata, viknu: „Staaari Dvooor!“

„Eno ga onaj što lupa“, reče Bora. „Treba njemu flaster na usta.“

Ena je stajala na vratima kupea, razred se opraštao. Neki joj kažu: „Ćao, sretan put do Beograda“ i: „Vidimo se na leto“, i ona njima: „Vidimo“, i neko doda: „Dobro se provedi“, to je bio Miki, ko bi drugi, i ona njemu: „Hoću, između ispita. Provedi se i ti.“ Začu se smeh. Razred je izlazio na peron.

Saša spakova zadnje stvari, gurnu ih u torbu i zatvori cipzar.

Dole na peronu stajali su Marta i Miki i razgovarali. Miki uze obe torbe, i svoju i Martinu u jednu ruku, i drugu pruži Marti. Marta ga uze za ruku. Svoju tašnicu  prebaci preko ramena  i njih dvoje krenu prema stepeništu.

Ena izvadi vokmen. Stubovi koji su nosili nadstrešnicu na peronu … oni su se pokrenuli, voz je krenuo. Ena je spustila vokmen na ležaj i kabl koji je bio oko njega omotan, poče se odmotavati, ispravljati. A on, stoji na sredini kupea, korak do Ene, nekoliko od vrata i svetla s perona promiču njihovim licima i njihove zenice postaju svetlije i njihove zenice postaju tamnije. Ena ispruži ruku, privuče ga blago i poljubi. Ovlaš, za trenutak. Razdvoje se i ona mu reče: „Onda, ćao”, i on kaže: „Ćao”, i ona se smeši, i oči joj se smeše, tamne i duboke i on se okrenu. Izađe iz kupea, učini onih nekoliko koraka do izlaza iz vagona. Odrvenjeno, mehanički, kao marioneta, zakorači niz stepenik, zakorači prema peronu koji promiče dole ispod njegovih nogu, zakorači dalje i potrača kako ne bi pao.

Kada se zaustavi, okrenu, kada je pogledao za vozom, za vagonom, njihov vagon je zamicao iza krivine i prozori se više nisu videli. I njen prozor se više nije video. Spusti pogled – u ruci mu putna torba.

Ostavite komentar

Ostavite komentar