OBAVEZNI USLOV SVETOSTI
“Vrlina nije kruška, nju ne možeš odjednom pojesti” – svim pravoslavnim su verovatno poznate ove šaljive i istovremeno vrlo ozbiljne reči. Njih su voleli da ponavaljaju prepodobni Serafim Sarovski i prepodobni Amvrosije Optinski.
Veliki ruski sveti prepodobni Amvrosije Optinski je iz svog ličnog opita znao, kako je teško doći do odluke o svecelom posvećivanju sebe Bogu, o kome je prepodobni Serafim govorio kao o obaveznom uslovu svetosti. I kroz koliko mnogo nevolja nam predstoji da uđemo u Carstvo Nebesko. Smisao života svetoga je ne samo sam se spasavati, nego i predati ovaj opit svima, koji traže spasenje.
Od mladosti prepodobni Amvrosije je bio verujući čovek, učio je seminariju. Međutim, njemu nikada nije ni na pamet padalo da postane monah. Ali, gle on se razboleo tako, da se činilo da nema nade da će ozdraviti. I dao je zavet: ako ozdravi, otići će u manastir.
“Posle ozdravljenja, ja sam se čitave četiri godine kolebao, ne rešavajući se da završim sa svetom”, priča on. Jednom, moleći se pored ćivota prepodobnog Sergija za blagodatno okrepljenje, on je “predosetio nekakvu ogromnu sreću, čije osećanje ga je zahvatilo.” Međutim, vrativši se kući, nastavio je, po njegovim rečima “da se dvoumi”. Na kraju je odlučio da tajno pobegne u Optinu. Tamo ga je posle primanja postriga, Gospod posetio novim teškim nedugom, od koga se on nikada više nije popravio. On je bio toliko slab, da nije mogao savršavati Božansku liturgiju, i jedva da se mogao pomerati. Posle nekog vremena poslana mu je bila nova bolest, i od tada on više nije mogao ići u hram Božiji, nego se pričešćivao u keliji. Čitavog života je on blagodario Bogu za ove nevolje i govorio za utehu svim stradalnicima, da Duh ne traži telesne podvige, već samo primanje sa verom krsta, koji nam je dat.
Prepodobni se mnogo trudio u Optinskoj obitelji: bio je pomoćnik svog starca, prepodobnog jeroshimonaha Makarija, bio je duhovnik manastira, sarađ ivao je u prevodima i izdavanju dela svetih otaca, knjiga duhovnog sadržaja. A njegovo najglavnije služenje je započelo, kao i kod prepodobnog Serafima Sarovskog, kada je on dostigao duhovnu zrelost. Gospod ga je blagoslovio na podvig duhovniš tva ne samo bratije manastira, nego i svih, koji su posećivali obitelj. Kod njega su za pouku dolazili hiljade verujućih i neverujućih iz čitave Rusije. Takvi pisci i filozofi, kao Fjodor Mihajlović Dostojevski, Vladimir Solovjov, veliki knez Konstantin Konstantinović Romanov, Aleksej Tolstoj, Lav Nikolajević Tolstoj, Maihajlo Pogodin, Konstantin Leontjev, koji je na kraju krajeva primio monaštvo u obitelji. Svaki čovek, čak i najprostiji, bio je za prepodobnog Amvrosija ne manje dragocen, zato što starac nije gledao na njegov spoljašnji položaj, već na dušu. Neshvatljivo je, kako je prikovan za stradalnič ki krst, potpuno iznemogao, on mogao svakodnevno primati gomile ljudi i odgovarati na desetine pisama.
Svima je on bio uteha, svima je govorio prosto i duboko o tome, šta je život. “Kako živeti?” – čulo se sa svih strana opšte i veoma važno pitanje.
I po svom običaju starac je odgovarao: “Neophodno je živeti nelicemerno i vladati se primerno, tada će naše delo biti verno, a u drugačijem će biti skverno”. Ili ovako “Živeti se može i u svetu, ali ne u sujeti i gunguli, nego tiho”. Na dan spomena svetog starca dobro je da se zadržimo na njegovim poukama, koje se po svom značaju mogu uporediti sa čudesnom besedom Serafima Sarovskog “O cilju hrišćanskog života”.
Opet i opet, sledeći za svim svetim ocima, prepodobni nam napominje svojim prostim, ponekad šaljivim, ali uvek ispunjenim visokim smislom jezikom o tri osnove duhovnog života: o smirenju, o pokajanju, o trpljenju. “Kada čovek sebe primorava da se smiri”, poučavao je on jednu monahinju, “onda ga Gospod utešava iznutra, i upravo ovo je ona blagodat, koju Bog daje smirenima”.
Trpljenje je potrebno ne samo u bolestima, nego i u svim raznovrsnim nevoljama, koje postaju sve veće, u meri približavanja kraja sveta. On je govorio: “Kada te ozlojeđuju, nikada ne pitaj zašto. U Pismu ovoga nigde nema”. Gospod nije dao takvu zapovest, da bi nas voleli, poštovali i dobro se odnosili prema nama. Obratno, u Jevanđelju je rečeno, da ako te neko udari po desnom obrazu, okreni mu i levi. Prepodobni Amvrosije objašanjava, kako je ovo potrebno razumeti. Ako neko bude počeo da te kleveće ili da te bez razloga vređa, to će značiti udarac po desnom obrazu. Ne ropći, nego podnesi udarac trpeljivo. Okreni i levi obraz, to jest seti se svojih neispravnih dela. Gospod leči tvoju dušu i On ti otkriva put ka najglavnijem daru, zbog koga Crkva postoji ka obretenju blagodati Hristove. Ako si ti sada nevin, onda si možda pre mnogo grešio i dostojan si kazne.
Jedna sestra je nekom prilikom rekla starcu: “Baćuška, naučite me da trpim”. On je odgovorio, da je potrebno od najmanjeg se učiti trpljenju nevolja, koje na nas nailaze. U duhovnom životu su neophodni postepenost i postojanost. Ne treba očajavati, ukoliko vidimo da naše srce nigde nije pristalo. Uz pomoć Božiju mi možemo ispraviti svoje srce. Ovo se svakako ne može učiniti odjednom, upozoravao je prepodobni, ali Gospod je dugotrpeljiv i mnogomilostiv. On prekida život čoveka samo onda kada vidi, da je njegovo srce spremno za prelaz u večnost, ili kada ne vidi u njemu nikakvu nadu na ispravljanje.
Protojerej Aleksandar Šargunov