ISTORIJSKA „ISTINA“ O RUSIMA I NEMCIMA U DRUGOM SVETSKOM RATU
Kroz istoriju, filmove, medije, knjige i popularnu kulturu provejeva jedan zapadni mit o Istočnom frontu, nemačkoj i sovjetskoj armiji koji izgleda potpuno površan i lažan
Zapadni mit o Istočnom frontu govori da su Nemci izgubili rat protiv Rusa zbog zime i blata u koje su upali. I sad su neki nezavisni zapadni istoričari počeli da preispituju taj mit i da ga seciraju i prikazuju kao svesnu zaveru zapadnih vlada i medija da ga tako predstave, jer evropske elite nisu htele da dozvole da su se slovenski narodi pokazali superiorniji u ratnim veštinama od germana – evropljana.
Šta je suština tog Istočnog mita?
U tom mitu o Istočnom frontu se tvrdi da su pobedonosne nemačke trupe pobedjene ne od sovjetske armije nego od zime i velikih hladnoća koje su blokirale nemačke vojnike nenaviknute na zimu ruskih stepa. Da su jak mraz, blato i okovani putevi onemogućili nemačku ratnu mašineriju. Dok je nemačka kampanja išla po lepom vremenu Nemci su napredovali i pobedjivali smušene Ruse koji su se povlačili u rasulu – zaista je u prvoj godini rata zarobljeno na stotine hiljada sovjetskih vojnika, a onda je surova ruska zima pomogla Rusima, što će reći da vreme nije bilo fer prema Nemcima. I da nije bilo hladnoće Hitler bi pobedio Staljina i Nemci bi okupirali Ruse.
Šta je u ovom mitu o Istočnom frontu lažno?
Zapravo sve, od početka do kraja. Pozabavimo se činjenicama koje ćete lako videti i u donjem video klipu.
Prvo, Nemci su narod koji je navikao na hladnoću, žive u sličnom klimatskom pojasu kao i Rusi. Godinu dana pre napada na Rusiju su imali vojnu kampanju kad su osvojili ledenu Norvešku bez problema sa zimom. Ujedno, kako je dobro opremljenim i obučenim nemačkim vojnicima bilo hladno, to je slabo opremljenim sovjetskim borcima bilo još hladnije. Zima je bila i jednima i drugima.
Drugo, nemačke trupe su napredovale samo u prvoj godini rata sa sovjetima i to do Moskve i Staljingrada i tu su stale. Druge godine rata su stajale na tim linijama i jedini prodor su imale dole južno preme Uralu gde Rusi nisu imali dovoljno vojnih snaga. Posle prvog udara koji su Rusi pretrpeli jer nisu bili spremni na rat sa Nemačkom, a poznata je Staljinova ubedjenost u Hitlerovo obećanje da neće napasti Sovjetski Savez, ruska Crvena armija se brzo pregrupisala, reorganizovala i postala ubitačna vojna sila već druge godine rata. U prvoj godini nemačke kampanje samo je hrabrost, požrtvovanost i junaštvo ruskog naroda omogućilo da se nemačka ratna mašinerija zaustavi.
Treće i najbitnije, Nemci su preživeli pat poziciju i zimu 1941/42 gdine i ako su čak te godine bili i nepripremljeni, sledeće 1942/43 su se masovno pripremali za zimsku kampanju – poznata je epizoda kada su nemačke plemkinje slale svoje krznene bunde na istočni front. Poznato je i kako je fokus svih svojih vojnih napora Hitler stavio na osvajanje Rusije, pošto je od 1941 do 1943 godine Evropa bila okupirana i mirna. Nije bilo Zapadnog fronta, naprotiv, Hitler je od Evrope napravio bunker i neosvojivu tvrdjavu i samo je vodio rat na moru i na nebu sa Velikom Britanijom, što je možda 10% od ratnih napora koji su bili usmereni ka Rusiji. Istina je da su Nemci bili najspremniji, najbrojniji i najnaoštreniji za slamanje Rusije, njihove alitbe armije su bile na Istočnom frontu.
Četvrto i najočiglednije je da je slom nemačke armije počeo krajem leta 1943 godine, u idealno doba za nemačko ratovanje. Kako to objasniti? Lepo vreme, cela nacistička elitna vojna mašinerija napada svom silom na sovjete, opsedaju Staljingrad mesecima sa nevidjenom ratnom tehnikom i ljudstvom i ne uspevaju da ga potpuno osvoje, jedan blok zgrada sa ruskim vojnicima se nikada nije predao. Te 1942 i 1943 godine je nemačka vojna mašinerija bila u zenitu po svim parametrima – vojna tehnika i broj vojnika, logistička podrška, osvojeni naftni izvori, potpuna dominacija na nebu sa avionima. Od 1940 godine veći deo pokorene Evrope je u tri smene neprestano proizvodio ratnu opremu za Vermaht. Svi evropski resursi su bili angažovani na slamanju Rusije. Na Istočni front su otišle i divizije kvinsliških zemalja, Hrvati, Rumuni, Italijani u želji da podele plen. I opet pored svega toga počinje tog leta 1943 godine nezaustavljivi slom nemačke armije, jer je reorganizovana sovjetska Crvena armija krenula u ofanzivu vodjena fantastičnom ratnom strategijom, s obzirom da su tehnički bili inferioriniji od Trećeg rajha.
Peto, zapadna istoriografija prikazuje nemačke trupe kao savršeno organizovane i ubitačne ratne mašine koje su zbog mraza i blata ušle u problem i osim bitke za Staljingrad i Kurske tenkovske bitke skoro da ne priznaju Rusima neke posebne ratne veštine i velike pobede koje su ruski vojnici izvojevali u prve dve godine rata kada su zaustavili nemačku agresiju. A tek se napredovanje Crvene armije predstavlja kao slabost nacista a ne jačina sovjeta. A ti Rusi su znali da ratuju, da osvajaju, da izigraju protivnika, da nameste zamke. Ruske kaćuše i raketni sistemi su došli tek na kraju nemačke epopeje.
Sličan lažan mit o neuspehu zapadnih osvajača na Rusiju je i Napoleonov pohod na Moskvu. I tu se istorija tog pohoda tretira kao zla sudbina i uticaj ruske zime a ne ruske vojske. Napoleon je osvojio Moskvu, koju su Rusi spalili, što je bilo pametno, te su Francuzi ostali bez snabdevanja i hrane, a uz to im je bilo hladno, pa su se zbog zime uputili kući a onda su se uz put smrzli. I tako su izgubili rat. Naravno, niko ne spominje kako su Rusi postavljali zamke Napoleonu, kako su se sa njim sukobljavali, kako su se spremali za kontraofanzivu, te kako su vešto i smišljeno progonili Napoleona i porazili njegovu vojsku. Ne, zapadni mit o Istočnom frontu je da je zima kriva za poraz evropskih osvajača u Rusiji.
A opet kada pogledate ovaj video klip koji sasvim objektivno bez ikakvih sugestija prikazuje stanje na frontu Evrope i Mediterana u Drugom svetskom ratu dan po dan u 7 minuta koliko traje, shvatite da su nemci prvo lupili glavom u zid ruske odbrane a onda jednostavno pometeni. Nemce koji su pregazili Evropu je nešto moralo da zaustavi u Rusiji, neka vojna sila koja je bila jača od njih. To je bila Crvena Armija. To zapadni istoričari neće da priznaju da je Crvena Armija bila jača vojna sila od vojne sile Trećeg rajha.
I da Rusi nisu stali kad su odbacili Nemce sa svojih granica, nego se sjurili u Evropu neverovatnom brzinom. To nije mogla da učini neka divlja horda slovena i musavi neobrijani ruski paori, već organizovana, motivisana i vešta vojna sila, jer su se Rusi i dalje borili sa nemačkim do tada nepobedivim i prekaljenim SS divizijama i lokalnim kvinsliškim armijama i opet su strahovito brzo napredovali, mnogo brže od saveznika koji su se iskrcali u Normandiji i u Italiji.
Zaključak nezavisnih istoričara je da su kreatori zapadne kulture hteli iskrivljavanjem istorije da „spasu“ Nemce i Evropu ponovnog srama i stida zbog vojničkog poraza od primitivnih slovenskih naroda. A da ta fascinacija nemačkom ratnom mašinom postoji i danas vidi se na istorijskim kablovskim kanalima gde se stalno vrte dokumentarci o nemačkim blickrigovima – munjevitim pobedama, kao i o nemačkoj tehnologiji koja je bila superiorna, posebno tenk Pancer, Fau 2 raketa, te šmajser i avioni.
A po tom vidjenu Rusi su pobedili na Istočnom frontu samo brojčanošću i zimom. Prosto ih je bilo više i nemci su se smrzli. Sudbina nije bila naklonjena Trećem rajhu. Presudio je nedostatak sreće u jednoj tako ozbiljnoj stvari kao što je rat milionskih armija – zar sve to ne zvuči vrlo površno?
Takvi mitovi su posebno intezivirani tokom hladnog rata, kada su se Amerikanci i Evropljani spremali za mogući rat sa Sovjetskim savezom. Nije smelo kod Evropljana da se stvori ubedjenje da su Rusi dobri vojnici, da imaju vrhunske vojskovodje, vojnu disciplinu i organizaciju. Ne, za Ruse je bilo rezervisano da su oni divlji, siledžije i paori sa severa koji pijani vode ratove, masovno ginu i prosto imaju sreće.
Što je sve daleko od istine.
Rusi su kad su ušli u Berlin bili vojno superiorniji od saveznika i da nije bilo dogovora na Jalti o podeli interesnih sfera izmedju Rusije i Anglo saksonaca i stvaranja Istočnog bloka, ko zna možda se ne bi Rusi zaustavili sve do Amsterdama i Pariza. Taj dogovor na Jalti je doveo do toga da su čisto hrišćanske zemlje Poljska, Madjarska, Čehoslovačka, Bugarska, Rumunija, pa i Srbija, u kojima skoro i da nije bilo komunista, preko noći potpale pod ateističku diktaturu Kominterne. To je tek posebna tema kako su zemlje Istočnog bloka „prodane“ i duhovno preumljene. Nad čitavim narodima je izvršen duhovni genocid i ateistička lobotomija koja je stvorila nove i pogubne mitove o komunističkom raju bez vere ovog puta medju slovenskim narodima. Pobedu slovenske Crvene armije nad Evropljanima platili su slovenski narodi sovjetskom diktaturom – to je tek veština anglosaksonske diplomatije.
Kako god bilo, autori koje sam svojevremeno čitao zaključuju da je Zapadna kultura lako prihvatila taj mit o „slučajnom“ porazu nemačke armije jer to održava mit o supremaciji evropskog čoveka nad varvarskim slovenskim plemenima.
Na današnji dan se sećamo Nato bombardovanja Srbije, još jedne egzekucije Zapadnog sveta prema jednom slovenskom narodu i svi osećamo kako Zapadni svet sada ponovo plete mrežu mitova, laži, predrasuda i težnji da ponovo napadne Rusiju, tu zemlju koja „nezasluženo pripada Rusima“ kako je jedan američki političar pre par godina lamentirao.
Rusija je vekovima meta zapadnog sveta, od upada Švedjana, Poljaka, Francuza, Nemaca i zapadni političari je neće pustiti na miru, baš kao što neće pustiti na miru ni nas, dok ne „legnemo na rudu“ tamo gde nam je namenjeno mesto u Novom svetskom poretku.
Jer, to je vekovni sukob civilizacija, sukob imperija, sukob vera, sukob pohlepe i sukob vlasti. Supremacija koju razvijeniji ili jači narodi osećaju prema slabim narodima je svojstvo ljudske istorije, utopija je misliti da će nas oni bogati evropljani koji žive od našeg rada i sirovina uzdići na isti nivo na kome oni lagodno žive od eksploatacije nas nižnjih. To je tek poseban mit ideje evropejstva kao što je mit o Istočnom frontu.
Tu mira izmedju Evrope i Rusije i dalje neće biti bez obzira na istorijske lekcije, jer kao što vidimo iz ovog pisanja i video klipa, nije „istorija učiteljica života“ već to radi „mit i predrasuda u udžbenicima istorije i javnom mnenju“.
Jedino što nam preostaje je ono što nas je kroz vekove i održalo, molitva i molba za pomoć: „Bože pomozi i spasi nas grešne!“
Zlatko Šćepanović