JUNAK NAŠEG NEBA
Vazduhoplovni kapetan Anton Ercigoj bio je pravi junak. U našem narodu junaštvo i požrtvovanje bili su uvek jači od straha pred smrću.
Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari.
Piloti 51. grupe iz Šestog lovačkog puka ispred domaćeg lovca IK-3 na aerodromu „Beograd“ ispod Bežanijske Kose, 1940. godine. Stoje s leva na desno: Aleksandar Stanojević, Anton Ercigoj, Miloš Bajagić, Ilija Zelenika, Todor Gogić, Stevan Ivanić, M. Blagojević, Sava Poljanec, Dušan Borčić, nepoznati potporučnik neletač; Čuče s leva na desno: Eduard Banfić, Vasilije Vračarević i Pantelija Grandić.
Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira.
U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti.
I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca.
Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje.
Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba.
Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak.
***
Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja
Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: „Svome neustrašivom drugu“, „Asu kapetanu Ercigoju“, „Heroju vazduha“, „Heroju jugoslovenskog neba“, „Svome hrabrom i neustrašivom komandiru“ i tako dalje.
Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom.
Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom.
Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka.
Oproštajni govor u ime drugova
Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog:
„Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija.
Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe.
Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura.
Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske „eskadrile smrti“. Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom.
Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu.
Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt…“
„Politika“, 5. septembar 1940.