Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Domaćinstvo porodice Repanović iz Osojana pod naletima pljačkaša

MUKE I NEVOLJE POVRATNIKA

Kuća i domaćinstvo porodice Repanović, inače povratnika u Osojane kod Istoka, nalazi se pod stalnim pljačkaškim namerama, koje bukvalno ugrožavaju povratak ostalih Srba u ovo mesto. Poslednja pljačka februara ove godine iscrpela ih je i poljuljala nadu u opstanak.

 

Šestočlana povratnička porodica Radomira i Stanomirke Repanović živi u selu Osojanu na Kosovu i Metohiji od 2001. godine. Od tada do danas stvarali su uslove za normalan život na zgarištu stare kuće.

domaćinstvo porodice repanović

Oni su kao i drugih 50-ak srpskih povratničkih porodica prvo došli da žive pod šatorima UNHCR-a gde ih je zatekla zima. Kasnije su svojim radom sticali i sagradili novu kuću na mesto stare, radili, školovali sinove… Imovinu koju su sticali nisu iznosili van Osojana, ali njihova odlučnost da opstanu u Osojanu nekome smeta jer kako drugačije tumačiti činjenicu da su od 2006. godine do danas tri puta pokradeni, a počinioci ni do danas nisu nađeni.

Njima je 2006. godine prvo ukraden traktor IMT 539 koji je Radomiru kupio otac 1988. godine. Zatim se već sledeće godine dogodio i drugi napad na njihovu imovinu kada im je iz kafane koju su otvorili u blizini kuće odneto preko 5.000 evra. Treći napad na stečenu imovinu ove porodice desio se početkom februara ove godine kada su pokradene četiri srpske porodice u Osojanu. Napadi su prijavljeni kosovskoj policiji…

Repanovićima je ove zime odneto iz kafane imovine u vrednosti od oko 3.500 evra. Ukradeni su im televizor, miksete, pojačala, uljani radijator, cigarete u vrednosti od 500 evra, žestoko i bezalkoholno piće i druge stvari. Njihovom sinu ukradena je oprema za servisiranje računara koju je nabavio jer se pripremao da se ozbiljnije bavi servisom računara kao jedini srpski provajder na ovim prostorima uprkos velikoj konkureniciji koju ima od strane Albanaca. Deo opreme kupio je samo nekoliko dana pre nego što su pokradeni. Spremao je novu baznu stanicu u Goraždevcu kod Peći u kome ima potražnje za internet-uslugama od strane srpskog stanovništva.

Radomir i Stanomirka Repanović obratili su se zahtevom za pomoć od Privremenog organa opštine Istok, iz Programa za pomoć povratnicima na KiM, jer sami više nisu u stanju da nadoknađuju izgubljeno. Ostali su bez posla i bez ikakvih primanja. Nadaju se i očekuju pomoć za nadoknadu štete koju je obećao direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić koji je ovaj poslednji napad na imovinu Srba u Osojanu okarakterisao kao demonstraciju sile.

Kretali smo se 50 metara oko šatora

Bračni par Repanović upoznali smo u opštini Zubin Potok, gde smo se sastali da bi nam detaljnije ispričali kako su živeli kao raseljena lica i kao povratnici u Osojanu svih ovih godina od rata 1999. godine do danas.

kuća repanovića
Spaljena stara kuća Repanovića u Osojanu

– Rođena sam u selu Poljanu, sedam kilometara od Osojana, a udala sam se u Osojanu za Radomira i tu smo živeli sve do rata 1999. godine. Te godine smo sa porodicom izbegli u Srbiju u mestu Velika Plana gde smo ostali do 2001. godine jer smo se prijavili za prvi organizovani povratak Srba na Kosovo i Metohiju koji se dogodio upravo u naše selo Osojane. Tada smo prvi došli na svoja zgarišta sa ostalim povratnicima. Smestili smo se pod šatorima UNHCR-a, ali smo bili svoji na svome i gajili nadu da ćemo povratiti imovinu i obnoviti popaljenu kuću, što smo kasnije i postigli – priča nam Stanomirka i dodaje da je tako počela surova borba za život i stvaranje novih uslova dostojnih čoveka.

– U početku nismo imali ni vodu ni struju, a prevozili su nas oklopnim transporterima do zuba naoružani vojnici KFOR-a. Naše „slobodno“ kretanje bilo je ograničeno na oko 50 metara oko šatora. Opstajali smo samo zahvaljujući Bogu, sveštenstvu manastira Visoki Dečani i Pećke Patrijaršije. Došla sam sa suprugom, ocem, svekrom i dvoje maloletne dece. Jedno je bilo u četvrtom, a drugo u šestom razredu. Među povratnicima je bilo i nastavnog osoblja koje se pripremilo da našoj deci koje je bilo svega šestoro drži predavanja u popravljenoj školi. To šestoro dece otvorilo je osnovnu školu u Osojanu. Ja sam pre rata radila u Zemljoradničkoj zadruzi, a suprug je radio u Udarnik-komercu kod Milorada Rajovića. Kada nam je popaljena kuća i odnete sve stvari, ostali smo bez igde ičega. Suprug je jedno vreme nastavio da radi kod Rajovića koji je imao ogromno razumevanje za naše probleme… Radomir je 2003. godine počeo da se bavi prevozom putnika iz svih enklava pećkog okruga do Beograda i nazad. A ja sam uz veliku podršku jedne žene koja je radila kao humanitarac otvorila kafanu. Posao je krenuo i mi smo počeli i materijalno da se oporavljamo… – objašnjava Stanomirka.

Stalno na nekom novom početku

U Osojanu postoji ambulanta u kojoj rade tri lekara po smenama od po petnaest dana, a medicinsko osoblje je maksimalno posvećeno ovdašnjem stanovništvu. U Osojanu je bila baza španskog KFOR-a, ali njihovim odlaskom sve je manje posla… Stanomirka se dovijala na druge načine, jer je i suprug izgubio liniju koju je imao prema Beogradu. Ona je od izbora 2008. godine radila kao izborno lice, ali je i taj posao izgubila kada je Vlada RS izabrala privremene organe. Ostala je bez posla…

– Mi smo ovde obespravljeni. U Osojanu završavamo poslove vezane za Srbiju, a u albanskoj opštini Istok vadimo ostalu dokumentaciju. Mi moramo da imamo duplu dokumentaciju: dva izvoda, dve lične karte, dve vozačke dozvole, dvoje registarskih tablica, da bi živeli na ovom prostoru i da bi mogli ići u Srbiju. Struju, vodu i ostale dažbine plaćamo kosovskim institucijama – ističe Stanomirka.

Opstanak Srba u Osojanu u koji se dosta ulagalao i polagalo nade, dovodi se često u pitanje zbog napada na imovinu onih koji su nešto više stekli. Problem predstavlja i napuštanje sela od strane mladih ljudi. Prema rečima Repanovića, Osojane je do sada napustilo oko 50 do 60 mladih ne videći perspektivu života i rada u enklavi.

– Ovde nema posla i nema od čega da se živi, i to što proizvedu ljudi na svojim posedima, nemaju kome da prodaju. Mogu vam reći u svoje ime i u ime svoje porodice da nam je sada teže nego kada smo došli ovde 2001. godine. Ja ne znam više kako ću dalje – kaže razočarana Repanovićka i dodaje da su njihove porodice žrtve povratka.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar