ISPOVEST O IZLEČENJU
Lična priča o raku dojke koja boli, ali teši i hrabri. Priča koja govori da kraj nije kraj dok tako i ne bude. Zamislite se nad ovom pričom. Sigurno je jedna od mnogih sličnih koje nažalost nisu uspele da imaju srećan kraj.
2015. godina. Jesen. Žena bolesna od kancera dojke. Metastaze na rebrima. Rane po telu. Leži. Do toaleta ne može. Bleda, nemoćna. Nije bitno ni koji je grad, ni ime.
2016. smo izdali brošuru o vitaminu D. Izdali smo je želeći da objavimo sve što smo pronašli, saznali.
Muž te bolesne žene me zove. Raspituje se da li bi vitamin D mogao nešto pomoći. U knjižici je tek u nekoliko rečenica pomenuto da vitamin D POJAČAVA dejstvo citostatika, ništa više.
Ne znam šta da posavetujem čoveka. Toliko koliko sam znao to sam i rekao.
Stanje njegove supruge je loše. Veoma loše. VISOKA ŽENA JE SPALA NA 50 KILOGRAMA TEŽINE (bitno). Svaki dan dolaze da joj previjaju ogromne rane. DVE OGROMNE RANE.
On odlučuje da krene sa dozama vitamina D. NA SVOJU RUKU.
STANJE JE TAKVO DA NEMA ŠTA DA IZGUBE, NI SUPRUGA NI ON.
Javlja mi da je odlučio da daje supruzi doze od DVE KAPI po kilogramu težine. Čujemo se posle nedelju dana. NIŠTA. NEMA PROMENA.
Čujemo se posle dve nedelje. NIŠTA. NEMA PROMENA.
Negde pri kraju prvog meseca, on javlja da mu se čini da je jedna od rana manja, malo manje krvari. SAMO MU SE ČINI.
Šalje mi rezultate krvne slike. Svaki laik bi primetio da HEMOGLOBINA nema u dovoljnoj količini. Ostali rezultati su skoro svi loši.
On opet, meni se čini, pridaje više radosti malom smanjenju rane, više nade nego što je stvarno.
– Znate,stvarni napredak bi bio kad bi bili sigurni da je nešto bolje, ali ako mislite da ide na bolje, nastavite kako mislite.
NI SAM NE ZNAM ŠTA DA KAŽEM, ali njegovo oduševljenje mi ne daje za pravo da kočim u nastavljanju „lečenja“.
Žena je i ovako ostavljena da skonča.
Ponekad se čujemo.
JUL 2016.
Čovek se javlja i kaže da je SIGURAN DA SE MANJA RANA SMANJUJE. PRIMETILE SU I SESTRE KOJE PREVIJAJU. ČUDE SE.
Žena prima NOLVADEX. PITA ME DA LI JE TO DOBRO ? Prepisali ONKOLOZI.
– Koliko sam čitao, ne bi trebalo da ima smetnji ako se uzima sa ovim što vi dajete.
– Nisam rekao doktoru da dajem vitamin D, ali sam ga pitao, da li vitamin D ima veze sa rakom.
– I šta je rekao?
– Da se događa da bolesnice imaju manjak vitamina D.
– Hoćete li supruzi meriti vitamin D
– Neću. Ubeđen sam da se stanje popravlja.
Šta da mu kažem? Bilo bi dobro da se izmerilo još ranije, a sad je stvar i sudbina u njegovim rukama, a on je ubeđen da stvar ide na bolje.
– Znate, bićete sigurni, tek, ako se počne stvarati nova koža.
SEPTEMBAR 2016.
Čovek me zove.
– POČELA SE SMANJIVATI RANA. ZNATNO. STVARA SE NOVA KOŽA. Naravno, oduševljen je.
Od septembra je počeo da se javlja češće sa sve boljim vestima. Nova koža na manjoj rani se širila, a rana postajala sve manja.
I JA POČINJEM DA DELIM NJEGOVO ODUŠEVLJENJE.
Nikad nisam video tu ženu. Čujemo se telefonom. Govorim mu da žena mora obavezno (već sam mu to rekao na početku) da uzima ogromne količine vode, tečnosti.
– Pre je uzimala jer je imala želju za tečnošću, a sad je već navikla na tri litre sokova i vode. Supu ne računam, a kuvam je svaki dan.
Nekoliko nedelja kasnije mi javlja.
– Mala rana je zarasla. NE PREVIJAJU JE VIŠE. SAD SAMO VELIKU RANU. Išli smo na kontrolu, a onkolog je bio iznenađen i SLIKAO JE ZACELJENU RANU. Rekao sam da supruzi dajem vitamin D, a on mi je rekao: DA NE MISLITE DA JE SVE OVO NAPRAVIO VITAMIN D? Zato mu nisam smeo reći koliko joj dajem.
– Ne mislim, rekoh, nisam hteo da se upuštam u raspravu. Naravno da pije NOLVADEX – samo sam potvrdio.
I stvarno je pila, ali uz njega i vitamin D.
Prošlo je još nekoliko meseci. Stanje kao da je bilo nepromenjeno. Stigli su i novi nalazi KRVI.
BROJ LOŠIH NALAZA SE SMANJIO (DA NE ZAMARAM SA VREDNOSTIMA)
2017. GODINA
Javlja mi se čovek.
– Moja supruga je dobila znatno na kilaži, pa sam morao da povećam broj kapi koje joj dajem.
– Koliko ima kilograma?
– Skoro šezdeset.
– Znači, popravlja se.
– O da. Čak se ne opipavaju one kvrge na rebrima.
– Da li je pokušala da ustane?
– Ne, leži i dalje, ali sad sa jastukom ispod sebe. SEDI.
– A da proba?
– Ne znam. Bojim se.
– Sama će, kad bude osetila da može.
Dve nedelje kasnije.
– Zovem da kažem da sam je našao na drugom kraju sobe u fotelji, (oduševljen je), samo je toliko imala snage.
– Divno (oduševljen sam i ja).
Prošlo je još nekoliko nedelja. STIGLI SU NOVI NALAZI KRVI. PRVI PUT JE BILO DOVOLJNO HEMOGLOBINA. PRVI PUT.
Sredinom 2017. novi poziv.
– Ona velika rana, koja je bila kao dva dlana, je na ivicama počela da se suši. Manje krvi i limfe. Primetile i sestre, koje je previjaju i ČUDE SE.
OSTATAK GODINE SMO PROVELI U SMANJIVANJU RANE I POBOLJŠAVANJU NALAZA KRVI.
JESEN 2017.
– Prvi put je stala sam na noge i otišla do toaleta. ŽENA JE POSTALA NEZAVISNA OD TUĐE POMOĆI samostalnim odlaskom na tolaet.
Velika rana je sporo zaceljivala. SPORO ALI UPORNO.
Pre nekoliko nedelja mi se javio.
– Rana je prestala da postoji. Dugo je bila kao nokat, ali je i to zacelilo. VIŠE JE NE PREVIJAJU. HODA I RADI PO KUĆI. I DALJE PIJE VITAMIN D.
KolIko ima kila?
– Došla je na svoju kilažu. SEDAMDESET KILOGRAMA.
P.S. Ako je ova priča pomogla da spase samo jedan život, imala je smisla i obavila svoju misiju. Pričajte o njoj, podelite je među prijateljima, jer nikad se ne zna kome može da pomogne.
Priredio: Zoran Lazarević