Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

ZVERINJE

Marama je nekako čudno lepršala dok su joj pramenovi kose bili izmešani snegom. Pade na kolena i planinom odjeknu urlik od kog se i zverinje zavuče dublje u šumu.

 

Sneg je danima padao podno planine. S brda gledajući u kotlinu, belasali su se kupovi beli ponegde. Sipljivo, otužan padao mu je na kosu i brkove. Neka crna slutnja uvila se srcem pa ne silazi danima.

zverinje

Bilo je snega i pre ovih dana, duboki smetovi postajali su sa vetrom severnim jos dublji. Nije osećao ni stud ni glad. Juče se vratio s njim iz bolnice… Doktori ne govore ništa… Oči im govore sve. Volovi su ga umorno dovukli sankama do kuće. Još su ga noge slušale, al’ bol mu je presecao dah, pa bi oslonjen na njegovo rame zastajao na svaki kameni stepenik.

Sine moj! Ote se jauk, pogled uprt u ono mlado, prelepo lice koje polako poprima belu boju, boju beskrvnu. Mati mu je masirala noge, prstima hvatala njegove ruke, ljubila ih, on bi se osmehnuo tužno… Možda je samo srce matere osmeh videlo. Neću plakati… Živeće… Mora… Ovako lep i mlad, mora… Nečujni jecaji duše su joj kidali utrobu, tu gde je nosila to maleno-veliko srce.

Druga deca su prilazila da vide brata, odmaknuli bi se videći majčino lice iz kog se belasao jad i nemoć. Po snegu ga je i ispratila da ode preko planine kod rođaka i da vidi svoju nevestu koja je još bila kod svojih. Čekali su proleće… Proleće i kukurek, proleće i ljubičice. Sad mu duša miriše na proleće, na zelene livade i olistale bukve, na procvalu trešnju pred kućom. Starac nataknu šubaru na glavu, obuče svoje klasnjeno odelo i opet se dohvati volova. Zakači sanke na rudu i ulete u kuću.

„Ne dam ga… Bože, ne dam ga“, cvileo je gledajući u oči koje polako gasnu. Zgrabio ga je rukama, uvio u cergu i položio na slamaricu prebačenu preko sanki.

„Ajd’ Milonja, Šaronja“, vukao je ular, al’ oni su stajali ukopani.

Potrčao je ka drvniku na kom je stajala sekira, zamahnu, al’ volovi krenuše. Mati zabrađena u široku maramu skoro puzeći je držala ruku u svojoj dok su odmicali opet ka gradu, ka spasu, leku. Pogledao je u nju kao da kaze: „Uzalud majko, uzalud…“ Oči su same krenule bespućem. Vrisnula je glasom iz duše, obgrlila čedo svojim telom kao da bi po onoj studi da ga zagreje…

Nije naricala, ćuteći je uveče svu dečicu ušuškala, poljubila im okice. Starac je zorom izasao na trem, sneg je stao, na brdu je jasno video svežu humku. Nešto crno vijorilo se na njoj. Opet ga nekakva stud dohvati za grudi pa krupnim koracima krenu ka brdu. Vetar je vijorio prašinu od snega. Na njenom licu samo su usne bile bez snega. Raširenih ruku grlila je humku. Pokuša da je pomakne, al’ mu ruka pade iz njegovih. Marama je nekako čudno lepršala dok su joj pramenovi kose bili izmešani snegom. Pade na kolena i planinom odjeknu urlik od kog se i zverinje zavuče dublje u šumu.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: