ALTERNATIVNA TERAPIJA
Od najranijih dana homeopatije, njome je bilo moguće lečiti epidemijske bolesti sa izrazitom stopom uspešnosti u poređenju sa konvencionalnim lečenjima. Upravo uspesi kad je u pitanju lečenje epidemija homeopatijom utemeljili su popularnost ove alternativne medicine širom sveta.
Postoji priča o Joseph Pulte, jednom od prvih homeopata u Sinsinatiju. Kada je započeo svoju praksu, mnogo ljudi je bilo toliko ljutito što je u njihov grad došao homeopata, da su mu kuću gađali jajima. Bio je toliko ogorčen da je razmišljao da ode. Supruga ga je upitala: „Joseph, veruješ li ti u istinitost homeopatije?“ Odgovorio je potvrdno. „Onda ćeš,“ rekla je, „ostati u Sinsinatiju.“
Malo posle toga, kada je prošla epidemija kolere, Pult je mogao da se pohvali da nije izgubio ni jednog pacijenta – i bio je prihvaćen u društvu. Tokom epidemije 1849. ljudi su se gurali ispred njegovih vrata i čekali red na ulici jer je njegova čekaonica bila puna.
1900. godine lekar Thomas Lindsley Bradford napisao je knjigu pod nazivom „Logika brojki“ u kojoj je prikupio statističke podatke koje je mogao da pronađe, kako bi uporedio konvencionalna lečenja sa homeopatskim. Mnogo podataka navedenih u nastavku teksta potiču iz njegovog rada.
Jedna od naranijih provera homeopatskog sistema bila je u lečenju tifusne groznice (prenosile su je vaške) u epidemiji 1813. nastale nakon razaranja Napoleonove vojske dok je marširala kroz Nemačku kako bi napala Rusiju, posle čega je usledilo njeno povlačenje. Kada se vojska povlačila sa istoka, a epidemija zahvatila Lajpcig, osnivač homeopatije Samuel Haneman imao je priliku da leči 180 slučajeva tifusa. Izgubio je samo dva. U to vreme, konvencionalno lečenje imalo je stopu mortaliteta od preko 30%.
1830. godine, kada je objavljeno da sa istoka dolazi epidemija kolere, Haneman je već mogao da prepozna stadijume bolesti i predvidi koje remedije će biti potrebne u kom stadijumu. A kad je kolera napokon pogodila Evropu 1831. godine, stopa mortaliteta (pod konvencionalnim tretmanom) bila je između 40% (Carski savet Rusije) i 80% (Oslerova medicinska praksa). Od petoro obolelih, pod regularnim lečenjem umiralo je dvoje do četvoro ljudi. Dr Quin, u Londonu, prijavio je da je smrtnost u deset homeopatskih bolnica 1831-1832. bila 9%; dr Roth, lekar bavarskog kralja, prijavio je da je smrtnost pod homeopatskim tretmanom bila 7%; admiral Mordoinow u Carskom savetu Rusije prijavio je smrtnost od 10% pod homeopatijom; i dr Wild, alopatski urednik časopisa Dublin Quarterly Journal, objavio je u Austriji alopatski mortalitet od 66% dok je homeopatski bio 33%, „i zbog ovog izvanrednog rezultata, ukinut je zakon kojim je u Austriji zabranjena homeopatska praksa.“
Homeopatija je i dalje bila efikasna u lečenju epidemije kolere. 1854. godine epidemija kolere pogodila je London. Ova epidemija je bila od istorijskog značaja po tome što je medicinska zajednica prvi put bila u prilici da prati izbijanje na samom izvoru (javna pumpa za vodu), i kada je pumpa zatvorena, epidemija je ubrzo prestala.
Donji dom skupštine je zatražio izveštaj o raznim metodama lečenja epidemije. Kada su izveštaji objavljeni, u njima nije bilo homeopatskih podataka. Kuća lordova je zatražila objašnjenje, i rečeno je da ukoliko bi homeopatski podaci bili uključeni u izveštaj, to bi „iskrivilo rezultate“. Zataškani izveštaj je otkrio da je pod alopatskim tretmanom mortalitet bio 59,2% dok je pod homeopatskim lečenjem bio samo 9%. Danas je teško shvatiti kakva pošast je bila takva epidemija. Kao što je viđeno kasnije u epidemiji gripa 1918. godine, čovek je mogao ujutro da bude zdrav a uveče mrtav – toliko se brzo bolest kretala. Mnogo knjiga je napisano o homeopatskom lečenju kolere u to vreme, a među njima: Kolera i njeno homeopatsko lečenje, F. Humphreys (1849); Homeopatsko lečenje kolere, B.F. Joslin (1854); Homeopatsko kućno lečenje kolere, Biegler (1858); Epidemija kolere, B.F. Joslin (1885); Azijska kolera, Jabez Dake (1886).
Uspesi homeopatskog lečenja nastavili su se i u kasnijim epidemijama kolere. U epidemiji u Hamburgu 1892. alopatska smrtnost je bila 42%, a homeopatski mortalitet 15,5%.
Tokom 1850-ih godina bilo je nekoliko epidemija žute groznice u južnim zemljama. Konačno je otkriveno da ovu bolest prenosi komarac. Osler kaže da je alopatski mortalitet od žute groznice 15%-85%. Homeopata Holcome je 1853. prijavio mortalitet od 6,43% u Načizu (Natchez, Mississippi), a drugi homeopata u istom gradu, dr Davis, prijavio je 5,73%. 1878. godine u Nju Orleansu mortalitet pod alopatskim lečenjem je bio 50%, a pod homeopatskim 5,6% (1945 slučajeva lečenja u istoj epidemiji).
Dve najbolje knjige na ovu temu bile su: Žuta groznica i njeno homeopatsko lečenje, Holcome (1856) i Efikasnost remedije Crotalus Horridus u žutoj groznici, C. Neidhard (1860).
Sledeća epidemijska bolest koja je lečena homeopatijom bila je difterija. Od pojave masovne vakcinacije, to je bolest koja se ne viđa često u našem modernom svetu. Difterija se pojavljivala periodično, i retko se ispoljavala na isti način. Zato je bilo veoma važno da lekar individualizuje lečenje u svakom konkretnom slučaju ili generalizovanoj epidemiji. Remedija koja je jedne godine bila efikasna u lečenju možda neće biti ista sledeće godine.
U izveštajima o tri uzastopne godine difterije u Broom County, NY, od 1862. do 1864. bila je objavljena stopa mortaliteta od 83,6% među alopatama i 16,4% među homeopatama. (Bradford)
Možda je najveća upotreba homeopatije u velikoj epidemiji bila tokom pandemijskog gripa 1918. Žurnal Američkog instituta za homeopatiju, maja 1921. objavio je dugačak tekst o korišćenju homeopatije u epidemiji gripa. Dr T.A. McCann iz Dejtona, Ohajo, izvestio je da je 24000 slučajeva gripa lečeno alopatski imalo stopu mortaliteta od 28,2% dok je 26000 slučajeva lečeno homeopatski imalo stopu od 1,05%. Ovaj poslednji podatak podržao je dekan Haneman koledža u Pensilvaniji, W.A. Pearson. On je prikupio podatke o 26.795 slučajeva gripa lečenih homeopatijom sa gore navedenim rezultatom.
Najčešće korišćen lek bio je Gelsemium, sa povremenim slučajevima kad je bila potrebna Bryonia i Eupatorium. Dr Herbert A. Roberts iz Derbija, CT, rekao je da je 30 lekara u Konektikatu odgovorilo na njegovo traženje podataka. Oni su prijavili 6602 slučaja sa 55 smrtnih ishoda, što je manje od 1%. Dr Roberts je radio kao lekar na transportnom brodu tokom II svetskog rata. Imao je 81 slučaj gripa na putu ka Evropi. Izjavio je: „Svi su oporavljeni i iskrcani. Svaki muškarac je dobio homeopatsko lečenje. Jedan brod je izgubio 31 čoveka na putu.“
Bliža sadašnjosti je bila epidemija dečje paralize sredinom 1950-ih. Dr Alonzo Shadman, homeopata u oblasti Boston, naglasio je da je do opservacije *aktuelne paralize* bilo teško razlikovati prodromalne simptome dečje paralize od simptoma obične prehlade – i da je u to vreme lečio mnogo „letnjih prehlada“. Da li su to bile početne faze dečje paralize? Niko to ne može da kaže.
Dr Francisko Eizayaga iz Argentine govori o polio epidemiji u Buenos Airesu 1957, kada su simptomi epidemije ličili na one koje daje remedija Lathyrus sativa. Homeopatski lekari i apoteke su prepisivali Lathyrus 30C kao profilaksu, i „hiljade doza“ je distribuirano. „Niko nije registrovao slučaj zaraze.“ Eizayaga ističe da je u drugim epidemijama polio-a indikovan lek bio Gelsemium – naglašavajući ponovo potrebu za individualizacijom.
Homeopatija je bila veoma efikasna u lečenju mnogih epidemija tokom XIX i ranog XX veka. Zašto uspesi nisu bolje poznati, predmet je pretpostavke. Možda zato što većina radije ne želi da vidi neefikasnost konvencionalnih lečenja niti da prihvati efikasnost homeopatije.
Izvor: Balkanopathy.com