Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Ranko Đinović, pesnik i izgnanik: Moja poezija je svedočanska i vaskrsla

INTERVJU

„Poezija bola i stradanja je moj unutrašnji život i ona nije defetistička. Još u osnovnoj školi znao sam Njegošev „Gorski vijenac napamet“, kaže pesnik Ranko Đinović, koji je od raško-prizrenske Eparhije dobio najveće episkopsko priznanje – Povelju za odanost veri i pravoslavlju.

 

„Ranko Đinović brani svetinju Kosova molitvama i tužiljkama, a kosovsku svetinju ne čine samo crkve i manastiri nego svaka vlat one krvave trave. U molitvama i tužiljkama za Kosovom nema mesta nikakvoj laži i ni jednoj reči bez ugleda i značaja“.

ranko đinović

Ovo slovo Matije Bećkovića o poeziji pesnika izgnanika sa Kosova i Metohije, Ranka Đinovića, najbolja je njegova biografija. Ipak, za ovaj intervju dajemo još nekoliko uvodnih reči o ovom pesniku.

Ranko Đinović je rođen 1962. godine u Ratkovcu kod Orahovca. Od svoje šeste godine do 14. juna 1999. godine živeo je u Đakovici. Ekonomista je po struci, pesnik po vokaciji. Bavio se kulturom dugi niz godina. Bio je zaposlen u Domu armije u Đakovici. Radio je i u Sutomoru. Učesnik je rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

Za svoju poeziju dobio je više značajnih nagrada: Kondir Kosovke devojke, Lazar Vučković, Grigorije Božović, Povelja Pesničko uspenije, Lazar Kujundžić. Od raško-prizrenske Eparhije dobio je najveće episkopsko priznanje – Povelju za odanost veri i pravoslavlju. Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, grčki, poljski, italijanski, francuski i druge jezike. Član je Književnog društva Kosova i Metohije, Udruženja književnika Srbije i Udruženja pisaca Republike Srpske. Danas kao izgnanik živi i stvara u Beogradu.

Recite nam nešto o radu u Domu kulture dok ste živeli u Đakovici i o izgnanstvu 1999. godine?

– Organizovao sam brojne kulturne akcije radeći u Domu kulture u Đakovici. Bavio sam se nacionalnim radom i to je bilo još pre pojave Slobodana Miloševića. Zbog tog nacionalnog delovanja bio sam hapšen od tadašnje vojne bezbednosti SFRJ. Proveo sam tri dana u Skoplju u pritvoru zato što sam na tim skupovima govorio: „Jugoslavija je grobnica srpskog naroda“. Imao sam i mnogo sukoba sa albanskim separatistima čiji je centar tada bio u Đakovici. Tom prilikom kada sam bio u pritvoru u Skoplju mnogo mi je pomogao kapetan tadašnjeg KOS-a (kontraobaveštajna služba) Stevan Đurović. Iz Đakovice sam sa porodicom proteran 14. juna 1999. godine. Supruga je bila u drugom stanju i očekivali smo bebu. U takvoj situaciji gledali smo kako zajedno sa tenkovima ulaze NATO vojnici i pripadnici UČK. Ni tada nisam pomišljao da napustim Đakovicu. Presudnu ulogu da ipak krenem sa porodicom imao je moj mlađi brat Rajo. On mi je rekao: „Ja ih vodim, a ti ostani“. To me osvestilo i ja sam shvatio da se izgonu ne mogu odupreti. Kasnije se ispostavilo da su svi Srbi, njih 77, ubijeni na zverski način posle dolaska NATO-a, a bilo je žrtava i posle rata. Moja porodica, supruga i ja smo krenuli tog 14. juna 1999. godine za Kraljevo. Već sutradan supruga se porodila. Dobili smo ćerku. Njen porođaj je izazvan i velikim stresom, ali je sve prošlo kako valja. Radovali smo se detetu, ali u takvim uslovima postojala je senka koja nas je pratila…

Vašu poeziju više puta promovisao je Matija Bećković. Koji su naslovi vaših zbirki?

– Objavio sam knjige „Metoh u plamenu“, „Moleban“, „Priznaj da si nevin“ koja je nastala 1999, „Krstopolje“, „Dečanski bruj“. Autor sam i dramskog teksta „Metoh i ja“ i dokumentarnog filma „Univerzum bola“ o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji od 1998 do 2007. godine. Dve najnovije zbirke poezije koje sam objavio su: „Sa neba se sve poznaje“ i zbirka ljubavne poezije „Noćas gospo moja“. Osim dve moje knjige koje je objavilo „Hvosno“, sve drugo objavilo mi je prištinsko „Jedinstvo“.

Koliko vas je porodica gradila kao pesnika, kada ste i kako počeli da pišete poeziju?

– U sedmom razredu osnovne škole znao sam napamet Njegošev „Gorski vijenac“. Rastao sam u višečlanoj porodici. Imao sam devet stričeva, i redovno smo se okupljali. Na tim porodičnim skupovima, o praznicima, slušao sam njihove priče koje su imale istorijski karakter. Rano sam počeo da pišem o Skadru, Cetinju, Metohiji… Kao mladom pesniku mnogo mi je pomogla Darinka Jevrić. Međutim, prvu pesmu mi je objavio Matija Bećković u Književnom novinama, a u Stremljenjima, časopisu za književnost, umetnost i kulturu, prištinske novinsko-izdavačke kuće „Jedinstvo“, pomogli su mi pesnici Radoslav Zlatanović i Radomir Stojanović. Interesantno je da se u mojoj zbirci „Metoh u plamenu“ nalaze stihovi koji nagoveštavaju naš izgon. Ima jedan katren koji nam se nažalost i desio. Ovako glasi: Prognani na početku/ šta bićemo na kraju/ muzej za vrstu rijetku/ u svome zavičaju/. Zbirka „Moleban“ posvećena je centrima naše duhovnosti. Istovremeno kroz pesmu pratim i stradanje sopstvenog naroda na prostoru Stare Srbije.

Vaše stvaralaštvo je natopljeno bolom i čovekovom potrebom da tu bol izrazi i iscedi iz sebe?

– Poezija bola i stradanja je moj unutrašnji život i ona nije defetistička već svedočanska i vaskrsla. Đakovica je bila mali grad sa malim brojem Srba. Mogu da kažem da su mi najlepše pesme ostale nenapisane… One su mi dolazile u putu sa Kosova prema Beogradu uvek kada sam se vraćao sa nekog događaja od kulturnog značaja koji se i danas dešavaju. Dugačak je put od misli do ruke koja ih stavlja na papir, tako da danas češće koristim savremene informacione tehnologije radi brzog prenosa misli i stihova, putem diktafona… U meni nikada neće prestati da živi misao Crnjanskog: „Ima seoba, smrti nema“. A ja u svojoj poeziji kažem: / Hvala Bogu da smrt ne postoji/ no sa zemlje, nebu preseljenje/ Zemaljsko se u prolazno broji/ a na nebu zauvek Sretenje/. Moj način pisanja je moj unutrašnji refleks stradanja srpskih zemalja. Poeziju ne pišem svakodnevno jer nisam profesionalni književnik nego pesnik, a stihovi se rađaju u zavisnosti od nadahnuća, naročito tokom noći. Osim porodice i prijatelja u Beogradu me čini srećnim još samo poezija.

Autor ste dokumentarnog filma „ Univerzum bola“: O čemu govori film, gde je sve prikazan i na kakav je odjek naišao?

– Film „Univerzum bola“ govori o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji od strane UČK terorista i NATO agresora u periodu od 1998 do 2007. godine. Imao sam veliku podršku porodice. Film je prikazan u Kraljevu, Gračanici, Smederevu, Beogradu, Vrnjačkoj Banji, Šapcu, Valjevu, Podgorici, Trebinju, Banjaluci, Pragu… Naišao sam na razumevanje prijatelja koji su film besplatno montirali.

Zašto svet nema dovoljno sluha za egzodus Srba sa Kosova i Metohije?

– Deo međunarodne zajednice je zadnjih godina vešto lobirao i pripremao otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije. To je biznis jednog dela međunarodne zajednice predvođen Sjedinjenim Američkim Državama i Velikom Britanijom, što se i danas nastavlja iako oni vrlo dobro znaju da je Kosovo naše. U pitanju su finansijski interesi. Kosovo i Metohija je grotlo kriminala.

Recite nam nešto i o novoj zbirci poezije „Noćas gospo moja“ u kojoj pevate o svojoj ljubavi, o svojoj supruzi, o braku kakav bi trebalo da bude?

– Nas je ljubav održala u svim olujama i burama. I tu je posebnu ulogu odgralo bdenje moje supruge nad nama. Imamo dve kćeri i živimo normalno i tiho, bez preteranih ambicija. Zadržali smo tradicionalnu pravoslavnu porodicu, držimo se Božijih zapovesti. Ne postoji idealan brak, ali tu mora ljubav da pobedi svaku sujetu i ego i onda porodica i deca ostaju čista, produhovljena i spremna za život.

Izvor: Jedinstvo

Autor: Slavica Đukić

Ostavite komentar

Ostavite komentar