KREĆEMO U PROBOJ!
Priča o jednom vojničkom životu u vremenu kada su istrajnost, požrtvovanost i poštenje vijorili zastavu srpske pobede. Doba Prvog svetskog rata je vreme u kome je Srbin prihvatio breme, nosio ga i izneo časno i slavno.
Šuška se „sad će ofanziva“. Ovog puta – prava. Pričaju, u pola glasa, ordonansi. Razmenjuju vesti i šta koji oficir kaže, a osmeh im na licu titra tajanstven.
Francuski brodovi neprestano stižu i istovaraju ratni materijal. Ima dva meseca kako prinose. Brodovi donose a komore slažu li slažu. Linija fronta se umirila. Nema okršaja. Vidimo da je i Bugarima dojadilo pa više nisu voljni da se kavže. A naši krenu – oni izmaknu. Nema prave bitke poodavno. I dobro je tako. Dobro da već jednom udarimo, pa – dža ili bu. Ovako, prođe život u tuđini. Ostavismo snagu i zdravlje koškajući se, a ništa ne rešismo.
Komorama naređeno da pojačaju sledovanja ljudstvu i radnoj marvi. Snaga da se prikupi, jer kada se bude krenulo – trebaće je oho-ho. Računam, neće dugo. Neće komanda čekati da okiša, da se vreme pokvari a putevi razgljičkaju. I ti saveznici, da nam već jednom skinu sindžir pa da pojurimo napred.
Padaju naredbe za pokret jedinica. Jasno je: glasine postaju stvarnost. Idemo! Idemooo! Ja se pribio uz moje, i nema toga što će me odvojiti. Idemo zajedno, pa šta bude. Nemam za šta da se čuvam više ako ova ofanziva propadne. Istanjilo se trpilo. Iscurelo. Ako više ne vidim na oko da nišanim, zube imam da grizem i koljem. Sad il’ nikad! Neću da okasnim ni jedan čas, ni jedan tren pa da budem onaj što dođe posle. Ako ne mogu u prvi red, mogu pre zadnjih. Idem!
I bi. U subotu, 14. septembra počesmo da udaramo artiljerijom. U Svetu nedelju kretosmo kući. Srbin tog dana nije pitao pošto život. Izginule stotine, možda i hiljada cela, ali – rupu otvorismo i kroz nju suknusmo napred. Prepričavalo se da su nas francuski oficiri zaustavljali jer njihova konjica nije mogla da prati našu pešadiju u napadu. A kako drugačije? Probiti front i žuriti kući ili poginuti. Prestati… Nestati… Francuz jeste dobar vojnik, ali se tog dana nije vraćao kući, nego išao u ratnu akciju.
Nije to isto. I ne može biti isto.
Više smo strepeli od komande koja bi nas zaustavila da čekamo druge, da ravnamo liniju napada, da povezujemo i štitimo bokove nego od neprijatelja. Zna se: ako sad stanemo – gotovo. Džaba pobeda, džaba pomeranje i osvajanje nove kote. Ne može se više ovako. Daj da izginemo ko ljudi ili da ovo već jednom okončamo.
Kažu: „Srbi su ludi”! Jes, Srbi! Svako bi bio lud da je prošao ono što mi prebobasmo. Samo, 1918-e drugima se drugačije zalamalo, a nama baš ovako. Naš krst, naša leđa. Izneti ga moramo. Nema više trčanja. To se sad leti. Izdigla nas u vis krila nade: idemo kući, ženi, deci, njivi, krečani…
Konačno smo krenuli.
Umor? Ni taj više ne postoji. Ne može on sa radošću koju želja žarka raspali u čoveku. Nestalo trapavih, istražili se lenji, nema neveštih… Svako uzleteo i juri da prestigne ostale. Kad malo bolje razmislim, tog dana, u tu Svetu nedelju, držali smo se mi vojnih pravila koliko se mora, održavali rutinski borbeni poredak, ali je svako za sebe bitku vodio – bitku da okonča rat i nađe svoj mir. Na pragu doma ili u grobu.
Vojska u kojoj niko da zakasni, da zabuši, niko teret i rizik da prebaci na drugog, nego se sâm grabi da uradi što više, i ne pita za odmor i hranu, nego samo za džebanu – ne može da izgubi ni jednu bitku. Pogotovu ovu. Najvažniju.
U proboj kretosmo i probismo se.
I poče vazda sanjano putovanje.
Iz knjige „Leptir na bajonetu Jerotija Pavlovića“ Boška Protića