Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

SREDNJE GODINE 

Kako funkcioniše sredovečni muškarac sa mladom devojkom i ženom u priči Mome Kapora „Najbolje godine“

Sa petnaest, lagao je devojčice da mu je sedamnaest. Neke su poverovale, neke nisu. U osamnaestoj, počeo je da pije i da puši ne bi li izgledao stariji. Osećajnije devojke, naime, ludovale su u to vreme za preplanulim, razočaranim četrdesetogodišnjacima. Želeo je da bude razočaran, ali nije imao u šta.

Sa dvadeset, mislio je da nikad neće dočekati duboku starost od trideset godina, ali tridesete ipak stigoše. Neko reče da su to najbolje godine, i on im se prepusti. Nisu bile najbolje, ali su bile prijatne. Četrdesete su još daleko. Imao je osećanje da su najbolje stvari tek pred njim. Kada je stigao tamo, nisu bile. I tako, proslavio je četrdeset i prvi rođendan, a lagao je da mu je trideset devet. Neke su devojke poverovale, neke nisu…

sredovečni muškarac i devojka u priči Mome Kapora Najbolje godine

Svi kojima se divio, umrli su mladi. Džems Din (23), Ljermontov (27), Merlin Monro (36), Modiljani (32), Šopen i Jesenjin otišli su sa trideset… A on je i dalje živeo i proslavio četrdeset i peti rođendan, istina, bez torte i sveća. Iz dva razloga: zato što torta goji i što u njegovim sirotim pušačkim plućima već odavno nema toliko svežeg vazduha da se odjedanput pogasi četrdeset i pet sveća. Neko mu reče da su to najbolje godine.

Najbolje — za šta?

Za lukavost?

Jer, nema lukavijeg stvora od sredovečnog muškarca. On se već odavno pomirio sa činjenicom da nije više čudo od deteta. Zna da neće osvojiti svet. Aleksandar Makedonski umro je sa trideset, a car Dušan sa trideset i tri. Teši se tim da nije sve ni u osvajanju. Uostalom, ostaje još i osvajanje nekih lepotica, što takođe nije beznačajan cilj!

Sredovečni muškarac više ne veruje ni u to da će mu izrasti treći zubi. Pristao je na delimičnu protezu i često se teši da čak i holivudski glumci imaju lažne zube.

Više ne veruje u čudotvorne losione i preparate protiv opadanja kose, pa pojavljivanje zalizaka prima sa filozofskim mirom.

Odavno su prošla vremena kada je skakao na glavu i plivao leptir stilom da zadivi neku devojku. Sada ulazi pažljivije u vodu i uglavnom pluta po površini, bez nepotrebnih naglih pokreta. U tim časovima njegova opuštenost podseća na davljenika.

Sve ređe ostaje u kafani posle ponoći. Onda je tri dana neupotrebljiv i ne može da dođe sebi. Uglavnom, sredovečni muškarac je u svojoj fotelji tačno u pola osam, kada počinje televizijski dnevnik.

Na roditeljskom sastanku ne zagleda svoje vršnjakinje u klupama, već znatno mlađu nastavnicu.

Sve ređe ide bez sakoa, pravdajući se pred sobom da nema gde da smesti vozačku dozvolu, ključeve, novčanik, maramicu, lekove, cigarete, pera i upaljač. Nekada mu sve to nije bilo potrebno, pa je išao sa rukama u praznim džepovima.

Na proslavi godišnjice mature, čini mu se da su svi strašno ostarili, sem njega. Na časnu reč, kaže, nisam nikoga mogao da prepoznam! Ovo mi je poslednji put da sam bio tamo!

Sve češće upotrebljava onaj leš od rečenice da »čovek nije star koliko ima godina, već onoliko koliko se oseća starim..

Najzad, sredovečni muškarac je pristao da poveruje da su njegove godine najbolje godine i srče ih na slamku, da duže traju. Društvo u kome se kreće i živi smatra našeg sredovečnog heroja čovekom na svom mestu. Za sve. on je ozbiljan i pouzdan, neko ko stoji sa obe noge na zemlji!

Njegovo društvo ne veruje mnogo onima što lete (sem ako nisu piloti ili priznati umetnici). Niko i ne sanja da je naš sredovečni muškarac duboko ispod sivog poslovnog oklopa sve vreme krio jednog dečaka — sanjalicu, i da ga taj dečak sve češće budi noću, izvlači iz bračne postelje i bosonogog vodi za ruku u kuhinju, gde satima sedi i puši, gledajući sa zebnjom kako je uhvaćen u kavez koji je sam sebi stvorio.

Otkud ja ovde? Je li ona žena što spava — ona ista devojka zbog koje sam odeven skakao sa železničkog mosta u reku? Koliko mi još ostaje da živim? Ako sam u srednjim godinama, to znači da sam bolju polovinu već potrošio, a da nisam ni primetio da je bila bolja od ove što mi je preostala? Ako je, opet, ono bila bolja polovina, kakva li je tek ova koju živim? Hoće li ovako biti sve do kraja? Šta će se promeniti? Šta mi ostaje još da čekam? Jednu sobu više? Dva službenika više? Dvoja vrata više na automobilu? Kuda sve to vodi?

— Šta radiš budan u ovo doba noći? — pita u prolazu prema kupatilu žena sredovečnog muškarca. Dok je gleda u spavaćici, liči mu na ostarelu Ofeliju. Kako da joj objasni šta radi bosonog, u pidžami, sa cigaretom u izgorenim usnama. Neće shvatiti. Ne vredi.

To se uvek događa na različite načine, ali našem sredovečnom muškarcu dogodilo se ovako: jednoga dana, kada nije znao kud pre da se okrene od posla u kancelariji, neki prijatelj mu je poslao jednu devojku da moli za zaposlenje. »Samo mi je još ona danas trebala!« pomislio je, pre no što je ušla i stidljivo sela na ivicu fotelje. Ispitujući je ravnodušno, saznao je da nije iz ovog grada, da je završila fakultet i da nigde ne može da se zaposli, da stanuje kod svoje drugarice i da je spremna da radi bilo šta.

Tako je sreo devojku za čiju vrstu je već odavno držao da je izumrla. Okružen sigurnim sredovečnim ženama koje znaju šta hoće i koje to uvek dobijaju, kao da je zakoračio u neki iščezli svet nevinosti bez zaštite. Osetio se sigurnim i moćnim dok joj je objašnjavao da su ljudi gadovi i da će svi pokušati da je iskoriste, praveći se da žele da joj pomognu. Prosto je osećao potrebu da je provede kroz neprijateljsku teritoriju, gde je vrebaju sve moguće opasnosti. Pa to je prirodno, pravdao se pred sobom, mogla bi da mi bude kći!

Ostavio je sve poslove toga dana i odveo je na ručak u jedan veoma poznat restoran, uživajući u svom malom, neodgovornom bekstvu.

– Kao da smo pobegli iz škole, zar ne? – kazao je, osećajući pod prstima mlada, uzdrhtala leđa.

Trebalo bi napisati esej o gladnim prstima sredovečnih muškaraca, koji potpuno nepotrebno pridržavaju leđa svojih mladih prijateljica, da bi nešto kasnije napali koleno. Naš heroj je bio izvanredno vešt vodič kroz jelovnik i kartu vina. Došao je da sluša njene nevolje, a ispostavilo se da je ispričao sve o sebi. Slušala ga je pažljivo. Oh, kako sredovečni muškarci vole da ih slušaju!

Evo, dakle, jednog čoveka koji ima sve, i jedne devojke koja nema ništa. Nije ni primetio da se već pri kraju predjela zaljubio u svoju gošću. Ona je primetila da se malo nacvrcao. Možda bi mogao da popije kafu u njenoj maloj studentskoj sobici? Može, ako njena drugarica nije tamo. Nije bila. Pre no što je provrila voda, on je ključao od ljubavi.

– Čekaj, a kafa? – rekla je devojka koja nije nosila grudnjak.

– Posle …

– Posle čega?

– Posle ovoga…

Probudio se oko pola sedam uveče i u prvi mah nije znao gde se nalazi. Nije mu odavno bilo toliko lepo da posle ljubavi potone u san, u ništa, da potpuno izgubi predstavu o vremenu. Nije stigao ni da se tušira, a kamoli da popuši obaveznu cigaretu. To je, dakle, to! Pomislio je da se na neki volšeban način vratio u mladost, u svoju studentsku sobu. Samo su posteri bili drugačiji.

Sredovečni muškarac posmatra u sumraku mlado telo što leži pokraj njega. Pogled mu lagano putuje niz slalom kičme, sve do vretenastih nogu bez trunke sala. Prvi put u životu ne smetaju mu izgrizeni nokti nervozne učenice. Savršena je dok spava poput deteta, ležeći potrbuške pokraj njega, puna poverenja, mada ga je tek srela. Devojka se okreće u snu. Vidi njene trepavice koje senči san. Njene nozdrve podrhtavaju kao u mlade, skupocene zveri.

Vidi još i oznojeno pramenje iza uha. Dirljiva je tako, bez ičega na sebi, bez ičega u rukama, u životu, gde su lukavi i snažni zgrabili sve što je moglo da se zgrabi. Živi u jednim jedinim farmerkama »levis« i u jednoj jeftinoj indijskoj bluzi. Usta su mu gorka, od čežnje i cigareta.

– Hej, imaš li nešto slatko?

– Hoćeš li žvaku?

Devojka ga uči da napravi balon. Kada mu balon prsne, smešan je sa gumenim padobranom preko usta.

Sredovečni muškarac vraća se kući sa svojom lepom tajnom. Posle slatkog ćutanja i kratkih maznih rečenica, čini mu se da više ne može da izdrži razgovor o servisu za kola. Devojka mu postaje neophodna kao droga. Kada nije sa njom, kao da uopšte ne živi. Nastavljaju da se skrivaju.

Upoređuju svoje generacije. Ona mu otkriva da je pun ljubavi, a da to uopšte nije znao… Prija joj, kaže, da se brine o njoj. Nije navikla da joj pridržavaju stolicu, otvaraju vrata kola, pripaljuju cigaretu… Njeni vršnjaci se stide da budu pažljivi.

– Opet! O, Bože, kako uvek primetiš kad hoću da zapalim cigaretu?

Nije joj našao posao, ali joj je našao muža.

Tek kad dođe do razvoda, sredovečni muškarac saznaje s kim je živeo sve ove godine. Njegova rođena žena, od koje je očekivao ne razumevanje, ali makar evropsko ponašanje, pretvara se preko noći u advokata, sudiju, dželata i privatnog detektiva. Pronalazi njegovu devojku i vodi je na kafu. Govori joj da je njen muž star, bolestan, neodgovoran i da će propasti ako je napusti. Ona ga je, kaže, stvorila. Njegova žena razume njegovu devojku; ali to je za nju samo prolazna avantura! Pa on je, kaže, dvostruko stariji od vas!

— Za ime Boga, kažite bar nešto!

Devojka žvaće gumu. Iz njenih lepih, ružičastih usana širi se balon, koji prsne sa praskom.

Žena sredovečnog muškarca sada kreće u krstaški pohod. Spala je dugogodišnja šminka — sada se gledaju oči u oči, u otvorenoj borbi za sve, za svaki komad nameštaja, za svako dete, za svaki kvadratni metar stana.

— Ona hoće da me uništi! — žali se sredovečni muškarac svojoj devojci. — Šta da radim?

Devojka leži i žvaće gumu

— Za ime Boga, kaži bar nešto!

Iz njenih lepih, ružičastih usana širi se balon, koji prsne sa praskom.

Sredovečni muškarac izlazi iz svog sređenog doma, samo sa jednim koferom. To je, dakle, sve što je zaradio za četrdeset pet godina! Pošto je nedelju dana stanovao u hotelu, iznajmio je garsonjeru u novom naselju. U sobi nema ničega. Doručkuje mlaku koka-kolu, ruča viršle, večera sendvič posle disko kluba, gde pokušava da igra, ličeći pri tom na dresiranog medveda.

Oni dosadni prijatelji, koji mu sada pomalo nedostaju, svi su ga napustili. Odvukle su ih njihove supruge da se ne bi zarazili lošim primerom njihovog druga. Ponekad se dogodi da u prepunoj gradskoj kafani sedi sam sa svojom devojkom, a da niko ne sme da mu priđe. Ceo grad stao je na stranu njegove žene. Ne praštaju mu to što spava sa lepoticom, dok oni i dalje moraju da obavljaju bračne dužnosti. Zavide mu i plaše ga se. Pokazuje devojci neka draga mesta koja mu mnogo znače. Prolazi sa njom još jedanput nekim tajnim stazama svoga života, čudeći se koliko to stvorenje ne zna ništa! On, koji se užasavao robnih kuća u inostranstvu, sada je poslušni i strpljivi vodič, prevodilac, finansijer… Ona, siromašna devojka, pretvarala se u mladu damu koja s lakoćom preskače vekove. Najgore mu je bilo one noći u Veneciji kada ga je naterala da bosi trče po kiši. Prehladio se. Još gore, kada mu je slupala kola — poslednju stvar koja mu je još preostala iz starog života. Najgore — onog dana na plaži kada je otplivala sa nekim nepoznatim muškarcem (navodno, trkali su se) i vratila se tek posle podne, sa čudnim izrazom očiju.

— Opet! — reče s gađenjem jednog dana. — Zar uvek moraš da mi pališ cigaretu? To me tako nervira!

Ipak, smršao je, prolepšao se. Dobro mu stoje mladalačke košulje i farmerke. Počeo je da boji kosu.

Ni njegova bivša žena ne izgleda loše. Kažu da ima nekoga. Ponekad se viđaju da se dogovore oko otplate kredita. Nikome ne otkriva da mu leva ruka pokatkad trne i da često izgubi dah.

Jednog jutra, sredovečni begunac se ponovo budi u svojoj staroj bračnoj postelji. Doručak je na stolu. Na uobičajenom mestu leže rastvorene novine. Seda kosa uveliko probija kroz tamnu boju. Opet se ugojio i nosi svoja stara odela. Niko ne spominje onu devojku koja je otišla ko zna kud? Svi to smatraju napadom ludila, koji može svakome da se dogodi.

Ponovo odlazi na rođendane, na ugljenisani roštilj; petkom na preferans. Oni koji dobiju partiju, stavljaju zarađeni novac u zajedničku kutiju od stare bombonjere. Kada se kutija napuni, odlaze na večeru u hotel »Jugoslaviju«, gde se pričaju stare šale i prepričavaju smešni događaji sa letovanja.

Sredovečna žena se već odavno pretvorila u sredovečnu bolničarku, a sredovečni muškarac više ne trči bos po kiši. Ostario je preko noći. Sve češće zaspi u fotelji dok gleda dnevnik.

Niko ne spominje devojku, a ona je stalno tu, u balonu od žvakaće gume na nečijim ružičastim usnama, u farmerkama koje se penju u autobus broj 53 — u svakoj flaši koka-kole, u dimu koji izleti iz grlića kada se koka-kola otvori…

Već odavno je prestao da puši, ali još nosi zlatni »danhilov« upaljač kojim svima pali cigarete.

Ponekad, kad zazvoni telefon, sredovečni muškarac podiže slušalicu, ali se niko ne javlja. Neko ćuti s druge strane žice.

Ćuti, ćuti, a onda se veza prekine.

Momo Kapor

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: