Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

VRTLOG

vrtlog

Zlokobno odzvanja smeh tvoj mojim
izribanim mozgom.
Kao kobra strujiš mojom krvi
dašku vetra, sudbinski upravljenog
nekoj dalekoj srodnoj duši.

Preklinjem, i zatrpavam štropot
kiše usnulim mirom!
Dozivam, i gazim dostojanstvo
svrgnutih, pohabanih kaputa,
zaštitnika nestalih, svetlih vekova.

Plaši me teskoba smrti
ucrtana u moje nevidljivo srce
pokapa me memla truljenja malih i
ništavnih stvorova
predodređenih jedino
za formiranje lepljive rđe.

JA

U sivo svitanje mrzim sebe.
Dvoumim se, lomim, kidam dušu
i vapim za dalekim, čvrstim
i sigurnim dlanom bezbrižnosti.

U tom utrnulom času besne borbe
blagoslovenog mraka
i razdevičenog dana,
oluja bola struji i pustoši me
i boli, kako samo surovo boli!

I boli, i nosim, i gubim,
gubim najvredniji deo sebe,
a podmuklo kukavičko svitanje
ceri mi se u lice i
sve više razgolićuje.

I osećam kako me besna oluja bola
istiskuje iz mirnog mora spokoja
i odvaja od usidrenog broda
ravnoteže i varljive,
kao kula u pesku, izgrađene sreće.

U sivo svitanje stojimo, gole,
jedna naspram druge –
istina i ja.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: