Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Foknerov govor na dodeli Nobelove nagrade za književnost

STRAH JE NAJKUKAVIČKIJI OD SVEGA

Decembra 1950. godine Vilijam Fokner je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Tom prilikom govorio je o pisanju, književnicima i njihovom angažovanju u savremenoj književnosti. Ovo je Foknerov govor povodom dobijanja prestižne nagrade.

 

Osećam da ova nagrada nije data lično meni kao čoveku, nego mom umetničkom delu – životnom delu stvaranom u agoniji i znoju ljudskog duha, ne radi slave a ponajmanje radi dobitka, nego da bi se iz materijala ljudskog duha stvorilo nešto što pre nije postojalo.

foknerov govor

To je dakle nagrada data meni samo na čuvanje. Neće biti teško naći namenu tom novcu, od kog je jedan deo primeren svrsi i značenju njegovog izvora. Ali ja bih želeo, u skladu s namenom osnivača i s njegovim odobrenjem, upotrebiti ovaj važan trenutak kao vrhunac s kog me mogu čuti mladi ljudi i mlade žene što su se već posvetili istoj teskobi i naporu stvaranja i među kojima se već nalazi onaj ko će jednog dana stajati ovde gde ja sada stojim.

Naša današnja tragedija sadržana je u sveopštem i sveobuhvatnom fizičkom strahu koji je tako dugo podnošen da nam je postao čak podnošljiv. Ne postoje više problemi duha. Postoji samo jedno pitanje: „Kada ću odleteti u vazduh?“ Zbog te zaokupljenosti, današnji mladi pisac ili spisateljica zaboravili su probleme ljudskog srca koje se nalazi u sukobu samo sa sobom, a jedino to može proizvesti čestito stvaralačko delo, jer je to jedino dostojno da se o njemu piše, dostojno stvaralačke muke i znoja.

Današnji mladi pisac mora ponovo da nauči te probleme. Mora sam sebe učiti da je strah najkukavičkiji od svega na svetu. I, učeći to, mora strah izagnati zauvek, ne sme ostaviti nimalo prostora u svojoj umetničkoj radionici bilo čemu drugom osim drevnim istinitostima i istinama srca, onim praiskonskim istinama, bez kojih je bilo koje stvaralačko delo kratkotrajno i na propast osuđeno – a to su: ljubav i čast i samilost i ponos i saučešće i požrtvovnost. Dok to ne nauči, kletva će tištati njegove napore. Neće pisati o ljubavi, nego o pohoti, o porazima u kojima niko ništa vredno ne gubi, o pobedama bez nade i, što je najgore, bez samilosti i bez saučešća. Njegove tuge neće tugovati nad sveopštim kosturima, neće ostaviti nikakvih ožiljaka. Njegovo pero neće voditi uzbuđenje srca nego porivi žlezda.

Dok ponovo ne nauči te istinitosti, pisaće tako poput radoznalog posmatrača koji stoji u masi i motri kraj čoveka. A ja odbijam da prihvatim kraj čoveka. Prelasno je ustvrditi da je čovek besmrtan zato što će odoleti, što će u času kad zvekne poslednji brecaj usuda i utihne kao jeka od poslednje nevredne litice što lebdi bez plime i oseke u poslednjem rumenilu umiruće večeri, što će se čak i u tom usudnom času čuti još jedan zvuk, zvuk čovekova slabašnog neiscrpnog glasa, koji se stalno glasa. Ja neću da prihvatim takav vidik. Ja verujem da će čovek ne samo odoleti, on će i pobediti.

Čovek je besmrtan ne zbog toga što on sam među stvorovima poseduje neiscrpljiv glas, nego zato što poseduje dušu, duh koji je sposoban na saučešće, na pregaranje i na izdržljivost. Pesnikova, piščeva dužnost jeste da piše o tim vrlinama. Njegova je povlastica da pomogne čoveku da izdrži uzdižući mu srčanost, podsećajući ga na hrabrost, na čast, na nadu, na ponos, na samilost, na smilovanje i na požrtvovanost, jer su te vrline bile čast i ponos njegove prošlosti. Pesnikov glas ne sme da bude samo izveštaj o čoveku, on može biti jedan od podupirača, jedan od stubova koji će podržavati čoveka da ustraje i da – pobedi.
______________________________________

Vilijam Fokner je u svojim delima prikazivao društvenu istoriju američkog Juga, degeneraciju i propadanje starosedelačke gospodstvenosti i bezobzirnost skorojevića. Foknerova najpoznatija dela su romani: „Sartoris“, „Buka i bes“, „Svetlost u avgustu“, „Komarci“, „Medved“, „Konjički gambit“, „Uljez u prašini“, „Divlje palme“, „Vojnikova plata“, „Starac“, „Gospodska kuća“ i „Rekvijem za iskušenicu“.

* Tekst preveo Stjepan Krešić; preuzeto iz knjige “Pristup Fokneru” (Globus, 1977)

Priredio: Velibor Mihić

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter